Izborila sam se sa psihičkom zavisnošću od trave

Proteklih šest i nešto godina dan sam započinjala istom mantrom. Odlepila bih kapke posle poduže bitke sa dugmetom za dremanje i zavetovala se, „Ovog jutra neću da duvam". Posle ove mantre obično bi usledilo iskreno obećanje sebi da ću provesti dan pišući, a ne plutajući po svetu u izmaglici vutre.

Ponavljam mantru dok dižem dupe iz kreveta i odlazim do bele „Ikeine"police u kojoj čuvam svoje najveće dragocenosti. U njoj visi crveno-zlatni medaljon moje bake. Mali, ukrašeni slon stoji na vrhu police – najbolja drugarica mi ga je kupila na nekom svom putovanju. On ima tajni pretinac u kojem se nalazi crveni žad. Ešli kaže da crveni žad pomaže kada oklevaš ili se plašiš.

Pored medaljona, slona i žada nalazi se moj pajp od tamnoplavog stakla. Dok izgovaram poslednje reči mantre, uzimam ga i punim travom. Sedim na ivici kreveta i duvam „samo jednu činijicu."

Kao što sam rekla, oko šest godina sam duvala čim ustanem. Ali već deset i nešto godina duvam skoro svakodnevno. Počela sam sa 16, a za par nedelja punim 27 godina.

Kada imam priliku, duvam triput dnevno: jednom ujutru, onda popodne i između jednog i bezbroj džokavaca uveče, u zavisnosti od toga koliko vutre imam. Duvam da bih preživela dosadne delove svog dana: smaračke aktivnosti kao što su pripremanje doručka, tuširanje, odlazak u kupovinu i na posao.

Nekim danima pomislim da više ne mogu da se naduvam – već samo da se prebacim u drugačije raspoloženje. Iako nisam produktivna koliko bih mogla da budem, ja sam ono što bi moglo da se nazove funkcionalnim duvačem: naduvana obično mogu da čitam, pišem, vozim, obavljam zaduženja i razgovaram s ljudima. Jedini problem je u tome što obično odlučim da ne želim da se smaram rečenim aktivnostima.

Uprkos mojim mantrama, protraćila bih čitava popodneva duvajući. Moj posao je bez sumnje počeo da trpi. Da li je moguće da je mit da hronična upotreba utiče na motivaciju tačna? Za mene produktivan dan obično znači da napišem par mejlova, radim par sati na svom neverovatno kul povremenom poslu, i dva ili tri sata pišem. Evo dokaza: ovaj članak je odobren pre više od godinu dana. Umesto da pišem, često sam naduvana tokom radnog dana, gledam mnogo prljavog grupnog seksa na Pornhabu, i jedem sir i krekere. Pre nego što se osvrnem oko sebe, već je PETAK, i naravno da zaslužujem predah od naporne radne nedelje.

Govorim sebi da je sve u redu: moj život nije tradicionalno depresivan. Magistrirala sam, redovno mi objavljuju članke, imam posao, partnera, prijatelje i divan stan u blizini stanice metroa. Kupam se (ponekad). Onda sigurno nisam potpuni gubitnik, jel' da? Očigledno je da nisam navučena.

U srednjoj školi, moj maturski rad je bio o tome da li marihuana izaziva zavisnost ili ne. Moj cilj je bio da iskopam neke nepobitne naučne podatke kojima ću zapušiti usta dušebrižnicima koji su mi zakerali da će mi se od trave smanjiti koeficijent inteligencije. Našla sam ono što sam želela da nađem: trava ne izaziva fizičku zavisnost. Stvara samo psihičku zavisnost. Što znači da možeš da ubediš sebe da ti je potrebna. Ali to takođe znači da se mozak fizički menja. U centrima za zdravstvenu zaštitu, kao što je Centar za zavisnost u Torontu, kažu da trava može da izazove probleme sa motivacijom, i da oni koji prestanu da duvaju mogu da iskuse nedostatak apetita, anksioznost i druge nuspojave. Jednostavno hoće da kažu da izaziva zavisnost.

Ali uvek sam oštro odbijala ovakve tvrdnje. To je samo biljka. Bezopasna je. To je lek, govorim sebi. Nemoguće je da sam zavisna.

Zašto onda ta bezopasna biljčica koju ljudi puše hiljadama godina kontroliše moje postupke?

Sada mogu da priznam da sam bila psihički zavisna od trave čitavu proteklu deceniju. Kada moram da jedem, spavam, opustim se, zabavim se, smirim, zaboravim neko grozno iskustvo, vežbam da volim samu sebe, obavljam bilo kakva zaduženja, gledam televiziju ili nešto stvaram, ja duvam.

Duvanje mi ublažava bilo kakav bol, pomaže mi da zaboravim na nevolje, čini da mi bend „Sablajm" zazvuči akustično prihvatljivo, i nezamenljiv je lek za mamurluk.

Poslednjih godina su kod mene negativni efekti duvanja prevladali pozitivne. Možda ste čuli za onu tvrdnju da od vutre malo otupiš? Pa, moje sećanje je mene počelo da vara. Kada sam naduvana, imam neverovatno dobre ideje za svoje pisanje (znam, znam, svaki duvač to tvrdi, ALI ISTINA JE). Naravno, ideje ispare jednako brzo kao što se pojave. Moj nekada raskošan vokabular je malo zarđao, a sa njim i moje samopouzdanje. Više ne umem da spelujem, jebote. Nisam toliko britkog uma kao što se sećam da sam nekada bila. Paranoična sam, i do kurca nervozna. Raspon pažnje mi je nikakav. Koordinacija sranje. Užasavam se od toga da razgovaram s prodavcima (šta ako znaju da sam naduvana?).

Moja anksioznost prouzrokovana duvanjem je počela da upravlja mojim životom. Kada i gde ću da dunem? Hoću li imati vremena? Da li mirišem na travu? Sigurno mirišem na travu. Sranje, odlazim iz grada u posetu porodici – gde tamo da nađem travu? Da je ponesam sa sobom? Šta ako na aerodromu ima onih pasa koji mogu da je nanjuše? Bolje da pošaljem poruku bratu da mi nabavi malo.

Počela sam da duvam čak i kada mi se to ne radi. To je postala stvar navike bez razmišljanja, kao pranje zuba. Dunem, puls mi skoči i smesta počnem da se sekiram oko svega onoga što bih umesto toga trebalo da uradim. Baš kao što sam obećala sebi da neću da duvam svakog jutra, počela sam sebi da dajem isto to obećanje kada poželim da se popravim. Još samo jedan džoint, i završila sam. To je to. Neću da zovem dilera za još. Odvići ću se na suvo, nego šta! Počnem da pravim manje džointe, prikupljam mrvice da ne bih ostala bez vutre. A onda jednog dana dotaknem dno, ostružem talog sa pajpa, pomešam ga za poslednjim mrvicama, i pušim to dok pišem poruku dileru. Kasnije tog dana, ponovo ću da duvam. Protekle godine sam više od jedanput dala poslednjih 20 dolara na vutru. Umesto da kupim namirnice. Prodavala sam odeću buticima sa polovnim stvarima i odlazila da kupim travu.

Moja prijateljstva su počela da trpe, što je siguran znak zavisnosti. Rutinski sam počela da otkazujem planove, jer sam bila isuviše stondirana da bih izašla iz kuće. Ljudi koje sam viđala par puta nedeljno su prestali da mi šalju poruke, pretpostavljam zbog toga što sam hronično kasnila (i zbog toga što nikada nisam mogla da setim priča koje su mi prethodni put pričali). Uvek mi je bilo stalo da budem u dobroj formi i da se zdravo hranim, ali počela sam da se gojim, jer sam isuviše slobodnog vremena počela da provodim gledajući nešto na Netfliksu, i jedući čips sa filadelfijskim umakom. O da, i naručenu klopu.

Uf, pomislila sam u sebi, postala sam hodajući kliše. A i koliko beše ono imam godina? 27? Izgleda da je dobar trenutak da se čovek sabere.

Tokom poslednje tri godine, ili tako nešto, počela sam da uočavam svoje laži jedva prikrivene izgovorima. Varila sam uprkos sebi. Po ceo dan. Ako mi je količina koju poduvam okej, zašto stalno sebi zvocam? Zašto samu sebe pravdam zbog toga što ne pišem? To bi bio zvuk mog očajničkog apela na moje unutrašnje biće da oprosti grehe mom spoljašnjem biću.

Početak kraja moje dobrovoljne zavisnosti se desio pre šest meseci, kada sam bila u poseti baki. Duvala sam u njenoj kući, dok je ona spavala.

„Prepoznajem miris trave", rekla je ujutru, rastuženih, sivih očiju. „Pogledaj se. Ne možeš da ispratiš najnormalniji raspored. Vreme je da središ svoj život". Naravno, u prvom trenutku sam pomislila da je kučka i da ne bi trebalo da se zajebava sa mojim lekom. Uvek sam tako reagovala kada bi mi neko sugerisao da bih mogla da prestanem, i da bi čovek generalno bio zdraviji na bilo koji način, kada bi prestao. Dečji otrov. Bes. Ukratko: poricanje.

Ali pre tri nedelje, dan pre prolećne ravnodnevice, rešila sam da definitivno otkrijem kako bi mi bilo kada bih prestala. Poduvala sam poslednji kvoter, i nikome nisam poslala poruku da mi to reši. Ljudi prestaju iz toliko mnogo razloga. Meni je bilo dosta paranoje, anksioznosti i neproduktivnosti. Lenjosti. Toliko dugo sam se plašila da prestanem, zato što sam se brinula da neću znati šta da radim sa sobom, ali to vreme je došlo.

Kako se osećam, za sada? Iznenađujuće dobro, u poređenju sa time kako sam mislila da ću se osećati. Očekivala sam da ću biti još anksioznija, da će mi nedeljama biti muka i da ću biti nervozna. Srećom, nisam nadrkanija više nego inače, a nervi su mi zapravo u boljem stanju nego što su bili kada sam sve vreme rolala. Apetit mi se drastično smanjio, ali na to gledam kao na pozitivan efekat, pošto želim da izgubim taj duvački višak kilograma.

Ne želim da na sva zvona oglašavam svoj novostečeni čisti način života, jer ne želim da ispadnem licemer i samopravedna seratorka. Ali iznenadilo me je koliko mojih problema je rešeno time što sam prestala. Potrudila sam se da se češće viđam sa starim prijateljima. U poslednjih nekoliko nedelja sam stekla i neke nove, jer više nisam potpuno prestrašena da razgovaram s ljudima. Šaljem izdavačima nove ideje za tekstove. Uvek sam sebi zadavala previše i molila sam svemir da danu doda još koji sat. Sada mi se čini da imam više vremena za pisanje, kuvanje pravih obroka i za čitanje pravih knjiga.

Nemojte pogrešno da me shvatite. Put bez trave nije jedini put. Nikome ne propovedam zdrav način života, ni u kom smislu. I dalje volim vutru. I nedostaje mi. Najdraže bi mi bilo da zapalim ogroman džokavac za Dan 420, koji mi je i dalje omiljeni praznik. Jedina razlika je u tome što bih sada ja bila ta koja bi imala kontrolu. Bila bih u stanju da uživam u tome da sam istinski naduvana, i sa radošću očekujem taj trenutak.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu