​Bolivud, Holivud, Ravni: bio sam na snimanju sedamdesetog filma u produkciji jedne seoske škole u Srbiji

Znate li još neku školu u Srbiji koja ima svoju filmsku produkciju sedamdeset snimljenih filmova i organizuje sopstveni filmski festival?

|
10 december 2015, 7:33am

Sve fotografije su vlasništvo autora

Kroz zavejanu pustoš jaše kolona na čelu sa Napoleonom Bonapartom. Veliki osvajač predvodi armiju koja je očekivala sve, samo ne Moskvu bez ljudi. Napoleon pokazuje rukom na pravoslavni hram i pita: „Jel ovo crkva Vasilija Blaženog?" Ovo mi je omiljena scena iz filma Napoleon u Rusiji koji verovatno niste gledali (gledalo ga je samo 819 ljudi).

Selo Drežnik u zimskim mesecima pokazalo se kao odlična lokacija za snimanje. Seoska crkva zamenila je onu daleko čuveniju na Crvenom trgu. Napoleon i njegova promrzla vojska su učenici osnovne škole „Đura Jakšić" u Ravnima kod Užica, a reditelj i scenarista je njihov profesor istorije Miloš Racić. Morao sam da odem u ovo selo da osetim atmosferu na setu.

Škola u Ravnima, sa isturenim odeljenjem u Drežniku, fascinantna je obrazovna ustanova. Zašto? Da li znate još neku školu u Srbiji, koja ima svoju filmsku produkciju i koja organizuje sopstveni filmski festival? U ovoj školi postojao je i orkestar mandolina Orfej, đaci uz pomoć nastavnika organizuju manifestaciju Hajdukovanje na kojoj se odmeravaju snage u marataonu i bacanju koplja kroz obruč, a na Srednjevekovnom popodnevu, stanovnici ovih sela imali su priliku da probaju jela spremljena prema receptima iz vremena Nemanjića. Sve to zahvaljujući entuzijazmu nastavnika koji pomera planine.

Autor na snimanju filma sa ekipom

Na snimanje filma Imenjaci, sedamdesetog po redu ostvarenja produkcije Radrenis (ime je dobijeno kombinovanjem početnih slova imena sela Ravni, Drežnik, Nikojevići i Skržuti) došao sam sa malim zakašnjenjem. Nisam mogao da pretpostavim da autobus iz Užica do petnaestak kilometara udaljenih Ravni putuje skoro sat vremena. Kad sam stigao glumci su već bili u kostimima. Stare, devastirane zgrade koje su nekada pripadale seoskoj zadruzi, odlično su poslužile kao scenografija za ratom zahvaćenu Bosansku krajinu 1942. Imenjaci su napravljeni po motivima proze Branka Ćopića. U pitanju je jedna od avantura legendarnog partizana Nikoletine Bursaća.

Miloš Brajković (13) imao je najzahtevniju ulogu, fizički i glumački. Nažalost, scena u kojoj trči niz stepenište, skače i pravi salto nije uspela baš kako je reditelj želeo čak ni iz drugog dubla (ne zbog glumca, nego zbog vetra). Scena je bila posebno komplikovana jer je zahtevala pirotehniku, a ekipi su na raspolaganju bile samo dve dimne bombe. Ali, snimanje filma nije samo rad, talenat i ideja. Ima tu i malo sreće.

Pred Milošem (u ovom filmu tumači italijanskog vojnika Nikola Đankarla Fabricia Del Piera) bio i poseban izazov. Glumio je na italijanskom koji ne govori. Kaže da mu uloge negativaca leže podjednako dobro kao i uloge dobrih momaka. Svoju karijeru na velikom platnu započeo je malom, ali zapaženom epizodom u filmu Ljubav u kamenom dobu, kratkometražnoj melodrami koja se bavi ljubavnim jadima neolitskog Budimira Trajkovića.

Poslednja klapa Imenjaka pala je u svinjcu porodice Brajković. Reditelj je veoma zadovoljan. Glumac je bio odličan, svinje takođe. „Fotogenične su na gazdu" lakonski primećuje Miloš, mlada nada srpske kinematografije, dok odlazi kući da se umije i skine scensku šminku.

Našminkani Miloš Brajković

Njegove kolege glumci Stefan Kovčić, Nikola Savić, Božo Starčević i Gvozden Vranić slažu se u dve stvari: svi obožavaju Vice i svi tvrde da filmski angažman ne utiče na ocenu iz istorije. Reditelj Miloš Racić, njihov nastavnik, u učionici zahteva znanje. Nema gledanja kroz prste. Na setu reditelj je deo ekipe kom se glumci ne ustručavaju da pokažu svoje neslaganje kad je umetnička vizija u pitanju. Lako se mogu čuti rečenice kao što je: „Nastavniče neću to tako da glumim, jer se onda kezim i izgledam glupo." Ipak, za sada nije bilo posebnih zahteva glumačkih zvezda tipa slikajte mi lepši profil, obezbedite mi zasebanu garderobu i slično.

Racić je scenarista svih filmova produkcije Radrenis, od kojih ću pomenuti samo neke: Vasko da Gama i njegov kum, Sarajevski atentatori, Marija Antoaneta, Atinjani čekaju vesti sa Maratona, Đura Jakšić u kafani, Atila, Bič Božji, Crvena krila, Beogradske gospođe ogovaraju kraljicu Dragu... Filmovi se snimaju digitalnim fotoaparatom (koji je na snimanju mog omiljenog Napoleona u Rusiji tri puta prestao da radi od hladnoće).

Đaci sami kreiraju kostime. Posle 70 kratkometražnih filmova u školi postoji i fundus kostima koji se čuva u filmskom kabinetu poznatom pod imenom Bunker. Svake godine najbolji film, glumac i glumica dobijaju Zlatni skriž, nagradu koju dodeljuje nepristrasni žiri. Za ime nagrade odabrana je endemska biljka koja raste u okolini. Dok su razmišljali o imenu, prvi izbor bila je Zlatna malina (ovo je kraj poznat po malinarstvu), ali se od toga odmah odustalo, da slučajno ne bi došlo do zabune i mešanja sa nagradom koja se u svetu svake godine dodeljuje najgorim filmadžijama.

Na početku Racić je hteo da svojim učenicima uz pomoć filma približi i slikovito objasni neke istorijske događaje. Kasnije sve je dobilo širi kontekst. Miloš se trudi da filmovi uvek imaju notu satire i ironije jer se na taj način najbolje razvija kritička misao mladih ljudi. A da je kritička misao u Srbiji u krizi, svima je jasno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
VICE Kanali