Korona virus

Sumrak "struke" u vrlom novom dobu korone

U trenutku kada iz Novog Pazara stižu očajnički vapaji za pomoć zbog epidemije, nadležni se i dalje ponašaju kao da nema razloga za alarm. Žrtva ovog raskoraka između realnosti i slike nisu samo oboleli od kovid-19, nego i cela lekarska struka.
30 Jun 2020, 2:43pm
struka

Javni život je odavno postao pre svega simulacija, šuplja priča u prazno koju konzumiramo preko medija i društvenih mreža. Sva komunikacija i sva informacija, sve što šalje neki signal i zahteva interpretaciju, kao da je oblikovano sa isključivo jednom idejom - da bude performativno i samim tim, lako prepakovano u vest, prilog, šer ili čak sačuvajmebože tvit. Proces komodifikacije, pretvaranja svega u robu, je razorio kritički i progresivni, pa čak i informacioni potencijal medija, interneta, ali i političkog delovanja.

Doduše, političkom delovanju ovde nismo nikada bili ni preterano naučeni, što je paradoksalno jer nam je poslednji pokušaj ozbiljne odozgo organizacije završio spektakularno uspešno, uspostavljanjem najjače države ikada viđene na ovim prostorima, koja jeste potrajala manje od pola veka, ali bar je bila gas. Možda baš zato i žele da nam što više otežaju takve akcije ubuduće, jer znaju da umemo da se organizujemo kad je baš frka.

Ipak, najveća žrtva epidemije korone je poverenje u institucije države i društva. Nije da je tog poverenja bilo mnogo - odavno je zasejana podloga za distopijsku budućnost kakva bi lako mogla da nam zapadne ako nastave da se pitaju isključivo oni koji sada imaju pare i moć, ne samo u Srbiji. Ali korona je sve to ubrzala do blesavosti, jer situacija je ozbiljna, pa ako neko laže da nije, mora baš ozbiljno da laže. A ozbiljna laž se ipak lakše provali.

Kod nas je taj proces stvaranja simulakrima koji za cilj ima da što potpunije nadomesti stvarnost uznapredovao brzinom vojnog helikoptera u padu, i uz potpunu svest onih koji lažu da većina naroda zna da oni lažu, ali da ništa ne radi po tim pitanju jer je previše zauzeto preživljavanjem. Ako vam treba dokaz, samo pogledajte snimke toga kako su Brnabićka i Lončar izviždani danas u Novom Pazaru. U situaciji koja je na granici da postane katastrofalna, kada ljudi bukvalno umiru okolo i jasno je da vlast za to boli kurac, premijerku i ministra je izviždalo po slobodnoj proceni jedva oko trideset ljudi. U gradu koji ima preko 70.000 stanovnika, bez okoline.

Dakle, po pitanju lažnih vesti, rijelitija, zaluđivanja svih slojeva naroda, srpsko društvo na neke načine ispade ozbiljno avangardno - a njegov trenutni Predsednik naročito, kao pravi proto-lider post-modernog čoveka koji je i levo i desno, i cava i siledžija, i Nemac i Rus, koji nije u stvari ništa osim što je sebi sve, ali nam je ipak i takav sav nekako naš.

U zlatno doba hladnog rata, disdenti i kritičari sa Zapada su osuđivali Sovjetski Savez zbog „privida života“, zbog društva u kome se integritet žrtvuje na oltaru laži u kojoj svi saučestvuju. Danas je takvo ponašanje normalizovano iz čisto pragmatičnih, komercijalnih pobuda. Svi se prodaju i svi su na prodaju, pa normalno da žele da se dopadnu. Ketman ne postoji u neoliberalizmu, jer ne postoji „druga igra“, nema ideologije ni vere koju moraš da kriješ, dok god se miriš s činjenicom da je kapitalizam onako kako mora biti, a da političari lažu i kradu i to je kao skroz okej.

Tako smo došli dotle da svi za kameru, bila ona u profi studiju ili front-fejsing na ajfonu, nešto pričaju što možda ni sami ne veruju, nego eto tako treba pričati. Da li je to određeno partijskom linijom, (malo)građanskom pristojnošću, konvencijama socijalne grupe, nije bitno - kodirano je i diktirano ono što sme da se kaže u javnom prostoru na razne načine, ali sve pod kišobranom bezbednog za ciljnu grupu.

I sve to je bilo nekako prihvatljivo dok su nas tako farbali pripadnici estrade, što uključuje i njeno mekše krilo koje se kod nas naziva „politikom“ a popularno i „kriminalom“. Pevačice i rijeliti zvezde ionako niko ne sluša šta pričaju. Glumci ionako samo vole da pričaju ali to ne znači da znaju o čemu pričaju, samo tako izgledaju. Političarima ionako ne veruješ ni kada ti kažu „zdravo“, šta bre zdravo, to sve bolesno majke mu ga nabijem!

A onda je došla korona i na televizor i na tviter su izašli lekari da nam saopštavaju važne stvari, prvi put u ovom vrlom novom svetu komodifikovanih medija i sadržaja.

Doktoru moraš da veruješ jer se prijavio da stane na tanku liniju između smrti i mogućnosti da još nekoliko puta pogledaš letnju Olimpijadu.

E sad, jedno je ekran i tviter, a drugo je pravi život. Ljudima koji su ti važni u pravom životu treba da možeš da veruješ. Supružniku veruješ da te neće ostaviti ako te dohvati rakčina, šta god govorile statistike. Pekaru veruješ da ti je u papirnu kesu stavio kiflu koju si tražio a ne bajati kroasan vraćen sa dečijeg rođendana. Majstoru želiš da veruješ da će stvarno da uradi to kupatilo za dve nedelje a ne za osam, i po. A doktoru moraš da veruješ jer se jebiga prijavio da stane na tanku liniju između smrti i mogućnosti da još nekoliko puta pogledaš letnju Olimpijadu. Ako Olimpijadu ikad vrate s ovom koronom. Mada, i ako je ne vrate, nije neka šteta.

Zato, kada ti se doktor obraća sa televizije kao predstavnik "kriznog štaba", on(a) stoji ispred nepojamno silne i maglovito uzvišene ideje zdravstva, koja je u tom trenutku najkonkretnija moguća manifestacija onoga što nazivamo „državom“, i taj doktor vala mora da bude kredibilan. Mora da mu se veruje. Inače smo svi u ozbiljnom problemu.

U situaciji epidemije opasne po život u vodu padaju cinizam i blaziranost i „znamo da nas lažu“ stav. Tada simulakrum prosto više nema tu moć. Tada nam treba tvrda istina, jer "spinovanje" u tom slučaju nije samo zavlačenje, nije stvar morala da li se govori laž ili istina, nego je jebeno opasno po sve nas. Opasno po to opšte dobro koje navodno predstavljate, tu državu i zdravstvo ispred koga stojite, jer to smo, ono, svi mi.

Zato je toliko sramotno i uvredljivo da posle svega doktori iz kriznog štaba na konferencijama tvrde da je narod neodgovoran i da ne poštuje mere. Pa rođaci, to je tako zato što nam čas govorite jedno, čas drugo, a to radite jer nemate integriteta pošto vam naređuju političari.

Kon kaže u maju da je virus oslabio, a u junu kaže da je narod "prihvatio priču da je virus oslabio, a nije". Užasno licemerje je još i najblaža reč da se takvo zajebavanje opiše. I posle treba da se solidarišemo s njime što ga psuju i vređaju na ulici? Teško. Kisić-Tepavčević ima obraza da kritikuje narod za to što se virus ponovo širi a ne smatra tekmu na Marakani rizičnom, kao da pljuvačka ne leti iz usta samo zato što ste zbijeni jedan uz drugog napolju. To je otprilike nivo bezobrazluka koji očekujemo od političara, tako da ne treba da nas iznenadi ako dotična postane ministarka uskoro. A onaj Nestorović je već smorio i boga i ljude u svojoj ulozi pajaca, tako da na njega stvarno više ne treba gubiti vremena. Njega samo treba pljunuti u usta, naročito ako si pozitivan na koronu. Kad već nasmejan poput matore hijene koja je pojela magarca tvrdi da je sada pravo vreme da se zarazimo.

Problem kod epidemija je što su one veoma konkretne, sa konkretnim i relativno brzo vidljivim posledicama, pa onda laganje doktora bode oči daleko više nego kada to rade političari, od kojih smo, jelte, na to nekako navikli, a koji i po prirodi stvari umeju da lažu o teže proverljivim stvarima.

Svima koji su hteli makar malo da se zamisle nad brojem od tačno 1 umrle osobe dnevno i tako nedeljema je bilo jasno da nadležni kriju šta se događa i muljaju sa brojkama zbog izbora. I eto, ni nedelju dana nije prošlo od tih epohalnih izbora, a već imamo sve izraženije simptome obolelog društva. Posle izbora smo odmah imali skok obolelih, kao što smo očekivali. Posle izbora, otkrio BIRN da se ne slažu podaci o tome koliko ljudi oboleva i umire. Posle izbora, korona udara u Novom Pazaru jače nego Rasimovi đonovi u ekipu telohranitelja koja ga žmirkajući čeka ispred stejdža.

Grcavi pokušaji objašnjenja užasavajuće činjenice da je poslednjih ko zna koliko dana umiralo više ljudi nego što je prikazano u zvaničnim podacima su možda i vrhunac bahatog bezobrazluka vlasti. Oličeni su pre svega u kurobecanju Ane Brnabić koja sve agresivnije i lošije kopira ionako jadne fore svog šefa kada im neko postavi najnormalnije pitanje. Ali opet, od političara, čak i lošeg, to već odavno nekako očekuješ. Ali kada se ispostavi da čak i doktori jedu govna po naredbi - pa to je kao da ti je Nestorović rekao da imaš rak a onda otišao na letovanje na Bali.

Sada nekako ispade da su čak i najstrožije mere samo deo simulakruma, igrokaz u stalnoj predstavi održavanja na vlasti.

Jer time se obesmišljava sve što smo svi mi zajedno prošli i sav lični i kolektivni trud da se epidemija nekako zauzda, koji je bio ogroman, od strane medicinskog osoblja, ali i običnih ljudi. Sećate se, skoro tri meseca smo bili zaključani u kućama, ili još gore, išli na posao bez zaštite ili ikakvog pravog znanja šta se dešava i da li ćemo se zaraziti i umreti!

A sada nekako ispade da su čak i najstrožije mere samo deo simulakruma, igrokaz u stalnoj predstavi održavanja na vlasti. Koroni možemo da zahvalimo makar za to što je na svetlost prolećnog, a kako stvari stoje, i letnjeg i jesenjeg, sunca ispovrnula svu trulež sistema koji se u Srbiji naziva „državom“.

Jer kada doktori moraju da lažu narod, onda dobiješ narod koji nikome i ničemu ne veruje. Dobiješ Jovane Stojković i antivaksere, dobiješ paljenje 5G repetitora, dobiješ antimigrantsku histeriju. Dobiješ potpuno obolelo društvo.

Već je otrcano reći da je takvim sluđenim narodom lakše manipulisati, Vladislav Surkov je od toga napravio karijeru na najtvrđoj sceni na svetu i verovatno sada koristi pres klipinge iz Srbije na predavanjima za nove generacije volšebnika disinformacije. Nažalost, to što je otrcano ne čini ga manje tačnim. A doktori, umetničko ime „struka“, su samo jedan žeton u toj igri, piklić žrtvovan da se postigne neka šira priča.

Dobar deo odgovornosti za to snosi vlast, jer njeni predstavnici su manipulisali „strukom“ i jasno je da će nastaviti to da čine jer realno im niko ništa ne može dok su ovako podeljene karte globalnih interesa. Ali deo odgovornosti snosi i sama „struka“. Ma koliko doktori bili u osnovi ucenjeni time što su svi državni službenici, posebnost njihove uloge u društvu, pa tako i socijalni kapital koji nosi zvanje doktora, počiva na pretpostavci da je ljudski život ono što je njihov posao, da se tako vulgarno izrazimo, izbegavajući ideologijom nabijene reči kao što su zvanje ili poziv.

Kada se pojavi političko manipulisanje u domenu koji bi morao biti isključivo „stručan“, i to bukvalno manipulisanje ljudskim životima odnosno brojevima umrlih, doktorska struka prestaje biti to što jeste. To je neko načelo koje prevazilazi ideologije i oko koga ne bi trebalo da bude spora: doktori bi morali da budu najbolji među nama, da budu humanisti i empate, jer to je priroda njihovog posla. Ako nisu, džaba im posao. A onda nam ni ne trebaju takvi.

Korona pandemija je najgora stvar koja se dogodila srpskom zdravstvu još od Tomice Milosavljevića. Ako to zdravstvo nekako i preživi opterećenost obolelima od kovid-19, čeka ga odliv osoblja u Nemačku. Bez ozbiljnih i sistemskih ulaganja u ljude, opremu i infrastrukturu i bez sanitarnog otklona od ljudi koji su nas lagali i lažu nas u sprezi sa vlašću, lekarsko zvanje u Srbiji je u opasnosti da u potpunosti izgubi profesionalni kredibilitet, kao policija u Americi. To je posledica koju ne mogu da poprave svetli pojedinci, ma koliko ih bilo koji hrabro okreću leđa premijerki kada ona bezobrazno dođe da „pokaže da je stanje u Novom Pazaru u redu“.

Kada i struka prihvati takav način komunikacije, to je nešto od čega nema potpunog oporavka, kao i od svake teže slike kovid-19. I da bude jasno, struka je tu najviše kriva. Narod ne može biti kriv za širenje epidemije, ma koliko bio poslovično nedisciplinovan, jer narod ne zna bolje i mora da živi svoje uglavnom mučne živote, a sada ne sme više ni da sluša stručnjake, jer je jasno da i stručnjaci lažu. Ne možemo ni isključivo okriviti vlast, mada je njena odgovornost neosporna, jer od njih jebiga ni ne očekujemo bolje. Nisu odgovorni ni doktori na terenu, jer oni su prve žrtve i najveći junaci, mada džaba im sve to kada im je profesija ukaljana. A za to su krivi pre svega ovi što se trpaju da su „struka" i što umesto kičme imaju krizu, a umesto ordinacije štab.

A ako nam zdravstvo već umire, nema boljeg nekrologa od onoga koji je prikladno izgovorio predsednik sindikata lekara i farmaceuta tj. „struke“ dr Rade Panić, umetničko doktor Rade Panika:

“Dakle, građani Srbije pod hitno moraju da shvate da su obmanuti zato da bi se održali izbori, da su neopravdano ukinute sve mere koje su bile, morale su se ukidati postepeno i da trenutno zdravstveni radnici em su u manjku 15 odsto, em su oboleli, to je još 10 odsto, em smo iscrpljeni, jer ovo već dugo traje. Nemamo zaštitne opreme i nemamo čime da lečimo pacijente. Molim građane da najozbiljnije shvate ovo i da više ne veruju ni politici, ni Kriznom štabu, već da se brinu o svom zdravlju, jer mi nemamo čime da im pomognemo“.

I tu bismo mogli da zaključimo stvari i bacimo ključ.