Reklame
Svaštara

U Srbiji nema slobode u smrti

Koje su mi realne opcije? U rozarijum kod majke, u grobnicu kod oca? Hvala lepo, nismo se naročito slagali ni za života.

pisao Dragana Nikoletic
03 Februar 2015, 11:07am

Bio je vreli letnji radni dan, znam to jer je Ada Međica bila tiha, i jedino mesto u Beogradu bez ikakvih pritisaka. Sava se mreškala, neometana jahtama koje se vikendom kočopere na špicu, u vodi tek nekolicina kupača u akciji osvežavanja, ostali meze i pijuckaju u kafančetu kod Adema.

Čisto savršenstvo, da čovek poželi da zauvek ostane u tom raju. Tad mi i pade na pamet misao: kad umrem, želim da mi ovde raspu pepeo.

Nije ovo bio hir, ni stvar lepote trenutka, već rezultat ozbiljnog promišljanja. Kremiranje je kul, potpuno u skladu sa zakonom o kruženju materije, i primereno prebukiranosti grobalja, i metafizičkom (jer je daleko više onih pod zemljom, nego nas iznad), i faktičkom. Zemlja me je uvek odbijala, iako nisam klaustrofobična, a kapiram da mi ni crvi tada ne bi smetati. Ali bi mi smetala skučenost, nemogućnost da pobegnem.

Ni drugi argumenti nisu za ukop, jer ne računam s tim da će mi kosti biti netruležne, s obzirom da ne živim svetačkim životom. U Aleji velikana, po svoj prilici, neću završiti, jer teško da ću se istaći u preostalom vremenu od poznih četrdesetih naonamo.

Pa čak i kad bih nekim čudom uspela, dokopala bih se Parcele zaslužnih građana, predviđene za urne. Gde zakon kaže da počasti ne možeš da deliš sa partnerom, već sa nekom komisijski odabranom osobom. Ovo smatram izuzetnom nepravdom prema ljudima koje, navodno, veoma poštujemo. Čini mi se da bih iz čistog inata odustala od takvih sumnjivih privilegija.

Foto: Dragana Nikoletić

Koje su mi realne opcije? U rozarijum kod majke, u grobnicu kod oca? Hvala lepo, nismo se naročito slagali ni za života. Razvodom sam se odrekla prava da počivam pored bivšeg muža, a sadašnji se migolji iz svake zajednice, pa verujem da bi smislio nešto da me eskivira i pri ulasku u večnost. Dece nemam, a, dok sam pri čistoj svesti, ne bih ih ni opterećivala plaćanjem grobarine i posetama iz osećaja krivice. Ali, sam/a u grobu, to je konačno priznanje uzaludne sudbine, bar kad smo u pitanju mi obični. Zašto bih nekom pružila satisfakciju da o meni misli kao o luzerki?

Sa druge strane, predavanje mog pepela vetru, izmaglici nad rekom, bio bi čin oslobađanja, neka vrsta posmrtne pustolovine, jedinstva sa onim što sam uvek volela bez sujetnih ograda, karakterističnih za ljudske odnose. 'Oćeš, klinac, u našoj zemlji je ova sloboda zabranjena.

„Po Zakonu o sahranjivanju i grobljima Republike Srbije, urna sa posmrtnim ostacima se izdaje samo na osnovu potvrde o polaganju na za to predviđeno mesto", svaku iluziju mi je razbila PR-ka JKP „Pogrebne usluge" administrativnim rečnikom. Znači, treba ti ćaga sa nekog groblja da si tamo nešto zakupio. Zakon, istina, brine da se ispoštuje želja pokojnika o načinu pohranjivanja ostataka, i postaraće se, navodno, da kazni svakog ko se o to ogluši. Ali ga boli uvo za htenja građanina da ga u smrti više ništa, niti on ikog drugog, vezuje i sputava.

Foto: printskrin iz filma "Veliki Lebovski"

„Mangupska posla", oblikovao je moje misli jedan čovek, ne jedini koji je uspeo da prevesla propise. „Zakon je smislila grobljanska mafija da bolje razvije biznis", u dlaku je ponovio moju logiku.

Šta je on uradio da se odupre? Ubedio je nadležne u selu gde je davno živeo njegov otac da je želja starca oduvek bila da bude sahranjen u toj vukojebini. Malo se natezao s njima, dozirano nepoverljivim, budući da svi hrle u Beograd, a malo ko natrag. Možda je i potplatio, tek, dobio je pokriće da preuzme prah oca.

Onda je urnu položio u zemlju na seoskom imanju, čemu je prisustvovala najuža porodica. Kao jedino znamenje pokojnika ostalo je stablo jabuke, jer nije verovao u boga, dok ga je lično uverenje – komunizam – izdalo u praksi. Docnije je njegov sin preispitao stavove i rešio da oca oslobodi ne samo iz stega propisa, već i iz metalne posude.Taj čin je bio još svečaniji, dok je prosipao pepeo, pevao je Internacionalu, odu komunizmu iz vremena ideala. Svedoka nije bilo, pa nije platio zakonom predviđenu globu od 1.000 do 50.000 dinara.

Raspon u brojkama nas navodi da se zamislimo od čega li zavisi težina prestupa. Koliku bi kaznu snosio onaj ko bi pepeo rasuo nad Adom Međicom, kao javnim prostorom? Na ličnom planu je još važnije ko bi se prihvatio rizika da te ilegalno sahrani ili otvori urnu? Ako ne iz ljubavi, ono bar iz otpora propisima.

Ni svi razlozi onog čoveka nisu bili sinovljevski, pa čak ni filozofski. „Kako su Jovanku sahranili u Kući cveća", pozvao se i na politiku. „Ko je o tome odlučivao i zašto nas niko nije pitao", nastavio je u istom tonu, sugerišući da je to bilo uvaljivanje koske novih vlasti onim prošlim. Koji su tu istu Jovanku kinjili, uskraćivali joj penziju, pa su je ovi novi obeštetili sahranivši je pored, ili iznad supruga. „I, zašto baš nju, kad mu je bila četvrta žena", insistirao je na dometima demokratije.

Foto: Flickr user Portland_Mike

Pa i Slobodan Milošević, i dan danas zvani Sloba. On je u kovčegu došao iz Haga i sahranjen pod (valjda) orah u rodnoj kući u Požarevcu. Bilo je protesta u smislu regularnosti poteza, ali baš nikakva vajda. Taj je čovek radio šta je hteo, vazda.

Iako mnogi govore da ih ne zanima šta će sa njima biti nakon smrti, kad više ništa neće znati, potajno se ipak brinu za svoju dušu. Za onaj dvadesetjedan gram za koliko je teži živ čovek od leša? Neću da lažem, ja čvrsto verujem da nečeg ima: ako ne postoji ništa posle, zašto se toliko mlatimo ranije? Zašto se trudimo da budemo bolji, pametniji, uspešniji, da nešto konačno ukačimo, ako u jednom hipu sve to nestaje? Ako to posle ne postoji, ovaj govnjivi život je posve besmislen. Pretpostavljam da se na datoj dilemi bazira dogma o raju i paklu.

Ja te institucije drugačije zamišljam, kao vibriranje molekula u istom rasponu kako je dotični živeo. Ko je bio živac, nastaviće sa velikim oscilacijama, ko je bio flegma, univerzumom će putovati ravnom linijom. Ada Međica bi u mom slučaju pomogla, jer šta ja nisam dostigla, odradila bi reka. Teorija deluje skoro pa naučno, ali je samojoš jedan bedni pokušaj da se smrt shvati i prihvati.

Kad je duša u pitanju, obično se pita crkva. Ako si „rab Božji" po pravoslavnom kanonu, situacija je ambivalentna. Crkva „predlaže" svim svojim vernicima „jedini način raspadanja mrtvog tela", odnosno njegovo sahranjivanje, iako teško može da se razume kako se to „jedini način" - „preporučuje". Od objašnjenja se jedino nudi da je navedeni običaj „u skladu sa svetim učenjem crkve i viševekovnom tradicijom".

Moderna vremena su napravila prostor za odstupanja, pa se sad sve sređuje preko birokratije. Ti se obratiš svešteniku, on višem organu, pa se nekako sporazumete. To se u praksi retko dešava i procedura je slabo poznata i među popovima. Ali, poneko je voljan da objasni zašto sahrana, a ne kremiranje: kad nas Hrist bude vaskrsao, vaskrnuće i naša tela, pa nije u redu da mu otežavamo posao. Da mora da sakuplja čestice praha po urni ili čitavoj vaseljeni.

Ako je bog svemoguć, kao što tvrde, zašto bi mu to bilo teško, želim da protestvujem na taj argument. Ili da pređem u neku konfesiju kojoj je spaljivanje mrtvih više u skladu sa učenjem i tradicijom.

Eto, hinduizam! U Indiji je vatra jedini put do pročišćenja, nakon obredne pripreme u Gangu. Ne spaljuju se samo deca, trudnice, otrovani zmijskim ujedom , sveti ljudi, ali i oni koji nemaju novac, ni bednih 12 dolara, koliko je najjevtinija kremacija. Zato za njih zakače kamen i pravo u reku, gde se, takođe obru oni iz pomenutih populacija, samo uz ceremonije koje uvode duše propisno spaljenih ili bačenih u sledeću reinkarnaciju. Takvi se neće vraćati da zagorčavaju život bližnjima, oni drugi će postati hindu-vampiri. Dakle, ni tamo nema previše slobode, samo su pravila obrnuta.

Kod Vlaha, recimo, nema ama baš nikakve razlike između života i smrti. Zato se na sahranama peva uz orkestar, igra kolo, nekontrolisano pije i jede, što već bolje razumemo. Komunicira se s mrtvima, u nekim specijalnim prilikama, kao kad čovek umre neposredno pred venčanje, čak ga i, kažu, izvade iz groba kako bi video nesuđenu nevestu. Tradicija tu takođe ne preporučuje kremiranje, šta više, mrtvacu se prinose odela, da mu se nađu ako su mu stara pohabana.

Biti lep u smrti je bila i ideja žestoke generacije rokera tokom šezdesetih prošlog veka i filmskih idola poput Džejms Dina, koji je zagovarao tezu – živi brzo, umri mlad i budi lep leš, i to ne samo retorički, kako se ubrzo ispostavilo.

Možda su oni prokrčili put drugačijem posmatranju smrti na zapadu, i svega s tim u vezi, tek, kad tamo mrtvaca spale, niko nikom ne nameće šta treba da bude sa pepelom. Ili su to samo zablude usled preterivanja u holivudskim filmovima, uvek na liniji hepi–enda.

Moj srećan kraj bi bio na Adi Međici. Duša mi se, čini mi se, drugačije ne bi skrasila. Ostaje mi da nađem čoveka svog života, koji će me poštovati i nakon smrti, ili, naprosto – anarhistu, ljubitelja bezvlašća. Dođe mi da nakon ove besede uzviknem – živeli!