Ako ste dugo zajedno, počinjete da ličite jedno na drugo

Uprkos tome koliko je hit Pole Abdul iz 1987. godine „ Suprotnosti se privlače" nekada bio zarazan, zapravo postoji veoma malo naučne literature u kojoj se potkrepljue tvrdnja da se potpuno različiti ljudi mnogo bolje slažu u ljubavi. Šta više, iako može da bude malo bizarno da želiš da se smuvaš s nekim ko ti izgleda kao rođak, prilično je normalno da nas privuče neko sa sličnim atributima.

Entoni Litl je profesor psihologije na Univerzitetu u Batu, u UK, i stručnjak je za percepciju lica, izbor parnjaka i socijalnu kogniciju. On kaže da ima mnogo dokaza koji potkrepljuju složno uparivanje, ili pomisao da je dvoje ljudi koji su par mnogo sličniji nego što bi to mogla da bude slučajnost. „Šta više, to je uobičajen obrazac i kod drugih životinjskih vrsta", kaže on za Broadly. „Kod ljudi su neke od najvećih sličnosti kod parova društvene varijable, kao što su religija ili političko opredeljenja, ali takođe i faktori kao što su obrazovanje, inteligencija i ličnost. Parovi se takođe uparuju zbog mnogih fizičkih osobina, uglavnom zbog visine i težine".

Socijalni psiholog Robert Zajonc bio je među prvima koji su proučavali sličnost parova na osnovu lica. U studiji iz 1987. godine, on i njegove kolege sa Univerziteta u Mičigenu su regrutovali 110 brucoša za analizu individualnih crno-belih portreta 12 parova u braku – fotografija sa početka braka, i fotografija snimljenih 25 godina kasnije. Učesnici su primetili da su supružnici na fotografijama koje su snimljene kasnije sličniji po izgledu, i lakše su procenjivali da je par u braku.
Da bi objasnio ovaj fenomen, Zajonc ukazuje na empatiju. „U braku partneri obično borave u istoj neposrednoj okolini, zbog prirode svoje veze, i empatični su za različita emotivna stanja svog supružnika", piše on. „S toga vremenom dele ova različita emotivna stanja, mada u smanjenom intenzitetu, ali muž takođe doživljava znatnu količinu emocija svoje supruge, i obrnuto… ako mišična muskulatura igra bitnu ulogu u izražavanju ovih emocionalnih stanja i raspoloženja, onda, vremenom, kod parova u braku se javlja fizička sličnost".

Ili kao što to Litl jednostavnije objašnjava, „deljenje emotivnih životnih iskustava takođe može da učini da lica supružnika vremenom počnu da izgledaju kao da se više smeju ili plaču, zajedno".
Još jedna teorija zašto bi za neke parove moglo pogrešno da se pomisli da su rođaci (pomislite na Džastina Timberlejka i Džesiku Bili Toma Bardija i Žizel Bundšen) je ideja da su ljudima draži oni koji više liče na njih. U studiji iz 2002,  Litl i njegove kolege su to pomnije istražili, fokusirajući se (na pomalo frojdovski način) na to da li su ljudima privlačne fizičke osobine koje vide kod svojih roditelja suprotnog pola. Skoro 700 učesnika su pitali za njihovog idealnog partnera, kao i za boju kose i očiju u porodici, zajedno sa drugim pitanjima o njima samima, kao što su kog su pola, uzrasta, i koji im je idealni pol partnera. Litl je na kraju otkrio da „pojedinici odabiraju partnere koji podsećaju na njihovog roditelja suprotnog pola, pre nego onoga koji podseća na roditelja istog pola".

„Međutim, dobro je poznato da ljudi generalno pozitivno reaguju na poznate stimuluse i roditeljske osobine mogu da budu veoma upadljive poznate karakteristike", piše u studiji. „Pojedinci mogu da izaberu partnere koji imaju slične (boju kose i očiju) karakteristike kao njihovi roditelji, zato što im to inicijalno deluje poznatije nego potencijalni partneri drugih osobina boje kose i očiju".

„Mi zaista volimo ono što nam je poznato", objašnjava Litl. „Na primer, što češće čuješ neko muzičko delo, imaš pozitivnija osećanja prema njemu. Isto važi i za apstraktnu umetnost – što nam je poznatije, to nam se više sviđa".

Ili možda završimo sa partnerima sličnim sebi zato što nam je to zapisano u genima. Studijaiz 2014. na Univerzitetu Kolorado Bolder otkrila je da ljudi češće odaberu partnera sa sličnim DNK. Uloga koju genetika igra u odabiru partnera je mala – oko trećine od one koju ima nivo obrazovanja, koje je bolje istražena karakteristika – ali kada su istraživači analizirali genome 825 belih američkih parova, otkrili su da supružnici imaju manje razlika u DNK u poređenju sa dve nasumično odabrane individue.

U isto vreme, naučnici su takođe identifikovali druge načine na koje se suprotnosti privlače. Istraživanje iz 2009. je otkrilo da ljude više privlače oni koji imaju različite gene imuniteta od njihovih, i naučnici veruju da nam to pomaže u pronalaženju partnera sa kojima ćemo imati zdravije potomke.

Ali što se tiče toga da li se sličnosti u DNK između ljubavnika pojavljuju zbog toga što su čitav život proveli zajedno, ili zbog nekih nesvesnih sklonosti, Litl kaže da možda postoje neke prednosti kada se uparimo sa nekim ko podseća na nas. „Neko ko izgleda kao ti se možda i ponaša kao ti", kaže on, „i stoga su partneri koji liče možda kompatibilniji. Na primer, postoje dokazi da parovi koji ne liče češće raskidaju nego oni koji liče jedno na drugo. Lako je zamisliti da može da dođe do sukoba u vezi ako su ličnosti isuviše različite".

„Još jedna ideja", nastavlja on, „je da sličnost možda ima genetskih prednosti. Obično si sa svojom decom u srodstvu 50 posto, ali ako deliš gene sa sličnim partnerom, možda ćeš imati decu sa kojom imaš više od 50 posto zajedničkih gena. Drugim rečima, uparivanje sa nekim sličnim može da dovede do toga da ostavimo više svojih gena narednoj generaciji."

Istorijski gledano, ideja da se ljudi, naročito plavokosi i plavooki muškarci i žene, uparuju zarad gena nije baš dobro prošla (setite se Hitlera). „Genetičke ideje o omiljenim srodnicima su neke grupe zloupotrebile", kaže Litl. „Na nekom nivou, to nije kontroverzno – mislim da ljudi nemaju ništa protiv ideje da neko više voli svoje rođake nego strance, zato što s njima dele više genetskog materijala. U ekstremnim slučajevima, ta ideja može da bude zloupotrebljena za opravdanje diskriminacije manjinskih grupa, zbog različitosti od većine."

Ali, nastavlja on, to je drugačije. „Ovde se radi o pojedincima, a ne o grupama".

Naravno, partneri koji liče jedni na druge i potencijalno imaju sličnu genetiku bi možda trebalo na umu da imaju jednu stvar. „Previše sličnosti bi moglo da dovede do konsangviniteta", kaže Litl, „tako da možda postoje granice kod toga koliko partneri treba da budu slični."

Ilustracija: Lia Kantrowitz

Još na VICE.com

Odlepite na fotke dalmatinaca koji izgledaju kao sladoled

Deset godina sam slikao oglase za izgubljene mačke

Ova grupa muškaraca antifeminista izgnala je žene iz svojih života

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu