Vensan Kasel o seksu, hip-hopu, i zaostavštini "Mržnje"

Polugo, dugokos, u sred orgije: tako se ulazi u prvi kadar filma. To ne može svaki glumac da izvede, ali Vensan Kasel može u Tale of Tales, preludom i prelepom epu Matea Garonea. Kasel je francuska seksi bitanga – vrlo francuska. Kao vino, što je stariji to je bolji, maskiran u dronjavog lava, pravi neobrijani galski zajebant. Očigledno mu je prijalo.

„Da ne bi poludeo u ovom poslu, neophodno je da ne uzimaš sebe previše ozbiljno", javlja Kasel iz Pariza preko telefona. Četrdeset devetogodišnji glumac koji je debitovao pre više od dve decenije u legendarnom La Haine Matjea Kasovica danas živi u Riu. Trenutno se nalazi u svojoj rodnoj zemlji gde treba da zameni jednog od svojih mentora, Žerara Depardjea –vinogradara, ruskog državljanina, i legendu francuskog filma koja je od svog aktuelnog projekta odustala. Reklo bi se da je Depardje došao u ono doba kad ga potpuno boli dupe za sve.

Kaselu se oduvek sviđao Depardjeov smisao za humor. Kao mladi glumac, Kasel je deset godina vredno učio, vežbao sve moguće glumačke metode, od sistema Stanislavskog do „onih francuskih kurseva gde se isključivo radi na izgovoru". Uzimao je sebe za ozbiljno u svakom smislu, hvatao beleške, nervirao se oko detalja procesa, ubeđivao samog sebe da je u pitanju pravi posao.

„Tek onda sam shvatio. Najteža stvar je prihvatiti da je gluma jako laka. Svaka budala time može da se bavi. Moraš da prihvatiš da to nije ništa naročito, i tek onda možeš da počneš da uživaš, možeš da se nađeš u svakom trenutku." Kasel često pominje taj „trenutak". Življenje u sadašnjem trenutku je ključni deo njegovog metoda. Mladim glumcima on savetuje da se opuste, podseća ih da bar primaju platu za to što rade, traži da poštuju ono što se oko njih dešava dok su u kadru.

Kad fotografiše svoju decu, kaže da nijednu sliku nije sposoban da obriše, ma koliko mutna bila, jer svaki trenutak za njega ima vrednost, ne samo onaj savršen. Život ipak nije film, a Kasel nije prvi glumac koji uočava razliku između neuređene stvarnosti življenja i veštački stvorene fantazije od koje zarađuje za život. „Teže je to primeniti u stvarnosti, jer su veći ulozi. Kad se to radi pred kamerom, to nekako čoveka oslobodi – lakše je živeti u trenutku kad glumiš, kad si u lažnoj situaciji, nego u stvarnom životu."

Par dana pre ovog razgovora, Telegraf je objavio intervju sa Kaselom koji se bavi razlazom sa Monikom Beluči, majkom njegove dece, koji se odigrao pre tri godine. Navode se određeni citati koji aludiraju na „evropsku" prirodu Kasel-Beluči odnosa.

Uloga u Tale of Tales takođe otvara pitanje muške požude. Kažem mu da mi film deluje kao gotska bajka, da podseća na Braću Grim ili na Gormengast Mervina Pika, ali Kasel smatra da je više u pitanju „referenca na italijanski horor iz sedamdesetih… nostalgija, što se meni inače i sviđa."

Kaselov lik je opsednut seksom i lepotom, posedovanjem svega što poželi. One uvodne scene orgije prikazuju ga kako puzi od jedne do druge nage žene. „To parodira mušku prirodu, realno govoreći. Konstantna potraga za mladim mesom, apsurd lova na požudu samo da bi se na trenutak ne bismo osećali mrtvim. Cela ta situacija se njemu vraća, udara ga u lice, taj šamar mačizmu pokazuje kako čovek koji želi da kontroliše svoju porodicu u stvari ne može da kontroliše ništa."

Pitam da li misli da muški pol generalno više oseća taj nemir. „Da," kaže Kasel. „Deluje mi da je to deo našeg DNK. Šta god mi kroz život pokušali, kako god racionalizovali požudu i uspostavljali kontrolu, to je ipak impuls koji pokreće svet. Ljudi o tome stalno pričaju. Neki dan sam čitao o Federiku Feliniju i Italu Kalvinu, oni su se znali, a u pitanju su dva jako pametna i talentovana čoveka. I o čemu su pričali kad god bi se sreli? Pričali su o ženama."

Ovo ilustruje na savršenom italijanskom: „Nije loša, ali udata," kaže Felini. „Nema veze, ako joj daš ulogu, imaćeš je," odgovara Kalvino. Kasel se grohotom smeje.

U mladosti, Vensan Kasel je želeo da bude deo ovog sveta umetnosti i seksa. Takođe je želeo i da živi na ulici. „Upisali bi me u svaku usranu skupu školu, a ja bih stalno bežao. Na kraju kad sam uspeo da se vratim u Pariz i preuzmem kontrolu nad svojim životom, rekao sam sebi bićeš glumac i igrač, radićeš sa svojom generacijom i jebeš sve ostale."

Glumio je u uličnim predstavama kao i u pozorištu. Nije mnogo zarađivao, ali ipak više od svojih prijatelja. Mogao je da plaća stanarinu, da putuje kad je hteo. „Ne baš prvom klasom, ali ipak sam putovao."

Početkom i sredinom osamdesetih, na ulicama Pariza, „sanjao sam o italijansko-američkom filmu iz sedamdesetih, sve onako sirovom i grubom, baš to sam želeo". Upravo ovaj Pariz prikazan nam je u "Mržnji". Kasela nije sprečilo to što je bio iz bogate porodice – „Svi smo ipak išli na iste žurke. Jeste bilo razlika, ali nisam vozio Porše."

U skvotovima 19. okruga i klubovima kao što su Le Globo i Le Bobino, Kasel je prisustvovao rađanju francuskog hip-hopa. „To je sve bilo dosta izmešano. Sa jedne strane Žan-Pol Gode i Žan-Baptist Mondino, ali u isto vreme začeci hip-hopa, gostovao Public Enemy, klinci sa ulice puštali sve ono što niko još nije hteo da čuje. Nije to još bio onaj pravi ritam, sve je više bilo u pop fazonu, i realno svi su bili beli. Ali bili smo drugačiji, oblačili smo se drugačije… ne znam, bilo je nekako fanki."

Pominjem mu da se odeća koju su on, Tagmaui, i Kunde nosili u "Mržnji" vraća u modu. „Nikad nije ni izašla! Petstokec, adidas, kožnjak, ćelava glava… čudno je kako modna industrija pokuša da ti nešto staro proda kao novo, ali sve je to već bilo tu. Vidi se to na ulicama." Danas Kasel ipak izgleda elegantnije, bar na fotografijama. Kad je prestao da se oblači kao Vins iz "Mržnje"? „Zar sam prestao? Pa ne znam. Možda mi pantalone više nisu baš toliko široke, ni patike toliko duboke i šarene, ali ne znam… jeste drugačije, ali opet je sve to nekako isto." Smeh.

Pre "Mržnje", francuska filmska industrija bila do te mere distancirana od ulica da su distributeri mislili da će morati da titluju dijaloge da bi ih francuska publika razumela. Danas klasne podele iz tog filma nisu ništa manje prisutne. Zemlja zasnovana na uvozu jeftine radne snage iz nekadašnjih kolonija nije uspela da prigrli decu i unuke tih imigranata iz severne i zapadne Afrike (a i drugih delova sveta), da ih dovede na stranu Francuske. Iza užasnih terorističkih napada koje mediji isprate, nezaposlenost i siromaštvo i dalje vlada slojevima društva prikazanim u "Mržnji".

„Kad se deca rode ovde a drugi upiru prstom u njih i govore da su drugačiji, kad shvate da neće imati iste prilike i mogućnosti kao i ostali Francuzi, tada nastaje bes," kaže Kasel. „Svi bismo isto reagovali ako bi nas tretirali kao govna. Svaka sledeća generacija je sve manje obrazovana i sve više besna."

Celog života Kasel glasa protiv nekoga, uvek je morao da bira manje zlo. Pa ipak: „Voleo bih da sam Amerikanac čisto da bih mogao da glasam za Sandersa. Po prvi put jedan političar govori sve ono što i sam osećam." Da li vidi nekog u Francuskoj nalik Berniju? „Ne da mislim, nego pouzdano znam da u Francuskoj danas takvih ljudi nema."

Kaselov život u Rio de Žaneiru zvuči opuštenije od prethodno opisane beskrajne hip-hop žurke u Parizu osamdesetih i devedesetih. „Živim mnogo zdravije, ne pijem i ne pušim kao nekad. Rio je vrlo fit grad, svi su u formi, svi trče, svi treniraju." Kasel kaže da i dalje može da izađe u grad i „ne znam gde sam do pet", ali akcenat je više na jutarnjem surfingu i kupovini sveže ribe i voća na pijaci.

Više nije u vezi sa Monikom Beluči, pa se pitam da li mu je Rio neka vrsta bega. Da li nekad pogleda Irréversible, film koji su njih dvoje i Gaspar Noa zajedno snimili, u kom Beluči bude brutalno silovana?„Retko gledam svoje filmove, ali taj još ređe. Iako ga volim, i mislim da je Gaspar fenomenalan režiser."

Vensan Kasel, sposoban da intelektualno sagleda svoje strasti i želje, i dalje je među najzanimljivijim glumcima sveta. Čovek koji spaja anarhiju pariskih ulica osamdesetih godina sa bajkom o kralju zavisnim od seksa.

Premijera Tale of Tales je 17. juna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu