Šta sam saznao o ocu čitajući njegov tajni policijski dosije

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Romania.

Tokom komunističke diktature u Rumuniji, mnogi ljudi su svojevoljno postajali doušnici Sekuritatee – rumunske tajne policije, koja je bila jedna od najvećih snaga tajne policije u istočnoj Evropi. U jednom trenutku je imala pola miliona doušnika, u zemlji koja je u tom trenutku imala 22 miliona stanovnika. Sekuritatea je imala dosijee o roditeljima mnogih od nas. Moj otac, Aleksandru Tocilesku – takođe poznat i kao Toca – je bio pozorišni reditelj, negde od 1973, pa sve do svoje smrti 2011. Dosije koji su imali o njemu je bio prilično opsežan.

Moj otac je bio u prilici da pročita svoj dosije 2008. godine. Da bi postao član rumunskog Udruženja dramskih umetnika, bila mu je potrebna zvanična potvrda države da nije bio agent tajne policije. Kada je podneo zahtev za tu informaciju, pozvali su ga da sam pregleda sve informacije koje je Sekuritatea imala o njemu.

Ispričao mi je nešto od toga – o tome za koga je mislio da je doušnik, o tome kako je čak i onda znao za nih, i zašto ih zbog toga nije prezreo. Nije bio šokiran obimom informacija koje su imali o njemu – ali je bio šokiran koliko je sve bilo prozaično.

Na primer, rekao mi je da je u svom dosijeu našao kopiju jedne razglednice. „U Rimu smo. Predivno je. Ljubimo vas", pisalo je u njoj. Ili beleška na kojoj je naveden sadržaj paketa koji je poslao moj stric iz Nemačke: „Dva para ženskih čarapa. Dva pakovanja kobasica. Tri kutije 'maoam' žvakaćih guma. Dve 'toblerone' čokolade. Jedna boca 'multi-sanostola''.

I ja sam poželeo sve to da vidim, pa sam podneo zahtev. Jednog jutra, kada sam bio na poslu, dobio sam poziv sa nepoznatog broja. „Gospodin Tocilesku", upitao je prijatan ženski glas. „Da", odgovorio sam. „Zovem iz nacionalnog Veća za proučavanje arhiva tajne policije. Tražili ste da vidite dosije svog oca. Želim da vas obavestim da će vam biti dostupan u našem sedištu, naredne srede, od devet ujutru", rekla je ona.

Tog dana sam ušao u čitaonicu prepunu dosijea razbacanim po stolovima, i rečeno mi je da fotografisanje telefonom nije dozvoljeno. Odlučio sam da zapišem sve što mi se učini bitnim ili smešnim. Neki čovek mi je predao dokumenta – na prvoj fascikli je velikim, zelenim slovima pisalo „Trajan". To je bila šifra za mog oca – nisam imao pojma zašto. Evo šta sam otkrio:

MOJ TATA JE PUTOVAO DO POSLA, ŠTO JE BILO LOŠE

Godina je 1973, i moj otac je sveže diplomirani reditelj koji u rumunskom gradu Braili režira produkciju komada Avgusta Strindberga "Sablasna sonata". U belešci bezimenog doušnika se navodi da moj otac ne živi u Braili – gde ga je poslala komunistička vlada – već putuje do Braile iz Bukurešta. Tu se još napominje i da se ne druži mnogo sa svojim saradnicima, i da mu je upravnik pozorišta u kojem su postavljali predstavu rekao da se preseli tamo – što je on ignorisao.

U drugoj belešci piše da njegov brat živi u Nemačkoj, gde je pobegao 1967. godine. Tu se takođe otkriva i porodična situacija mog oca: njegov otac, Aleksandru, bivši lekar železnice, sada u penziji. Majka, Elena, takođe u penziji.

MOJ TATA NIJE RAZUMEO GRAĐANSKE DUŽNOSTI RADNIČKE KLASE

Nakon uspeha "Sablasne sonate", moj otac se obreo u gradu Piteštiju, gde je postavio jedan japanski komad. Onda je otišao u Pijatu Neamt, gde je režirao "Vesele žene Vindzorske" – još jedan uspeh. Taster prijavljuje:

„Ideje su mu generalno veoma modernističke, pod uticajem zapada. To se ogleda i u njegovom hipi načinu odevanja i izgleda (dugačka kosa, brada, perle, narkuvice, medaljoni, zvoncarice, drečave košulje, i tako dalje)".

Sa sve većim uspehom predstava mog tate, raste i broj doušnika. Neki od njih su njegovi bliski prijatelji koji su ga potkazivali zato što su ih životne okolnosti na to naterale, i koji o njemu nikada nisu rekli ništa loše. Ostali su statisti ili tehničko osoblje pozorišta.

„Nedostaje mu poštovanja i učtivosti u komunikaciji s ljudima, mnogo pije – na tuđ račun, ako je moguće – i briga ga je samo za sebe", neko je primetio.

„On ne razume, ili odbija da razume, građanske dužnosti svakog pripadnika radničke klase", neko drugi objašnjava. Zaključak službenika tajne policije kome je bio dodeljen kaže:

„Tocileskuu Al. je otvoren informacioni i istražni dosije, i primećeno je da deluje neprijateljski".

Toca je nastavio da režira po više bukureštanskih pozorišta: Ion Vasilesku, Đulesti i Komediji. Sve predstave su mu moderne i savremene, i suptilno kritikuju tadašnje moćnike.

Tada je počela njegova borba s cenzurom, prema drugom dosijeu. On sadrži transkripte više prisluškivanih telefonskih razgovora, u kojima on moli ljude da intervenišu kod cenzora Ministarstva kulture, ili se žali njihovim pretpostavljenima. Dobija neodređene odgovore, a ima još poziva – žestoka svađa oko detalja nekog kostima, boje kofera, tona neke replike, upotrebe rekvizita, frizure nekog glumca. Ima frustracija, svađa i objašnjavanja.

U isto vreme, beleške o mom tati se nastavljaju: „Osim toga, isti je kao i uvek: vulgaran, sarkastičan, urla opscenosti svaki put kada neko pomene državno rukovodstvo, Ministarstvo njegovog polja delovanja, i tako dalje".

Komšija obaveštava: „Kod kuće je subjekat istrage poznat po bučnim zabavama koje često organizuje, i koje smetaju onima oko njega i zbog kojih je nemoguće dati mu pozitivnu procenu". Gospodin Cilijanu je stanovao iznad nas i mrzeo mog oca iz dna duše.

NEKI OD DOUŠNIKA SE NISU BAŠ RAZUMELI U POZORIŠTE

Negde u to vreme – mislim da je bila 1982. godina – moji roditelji su se prijavili za vizu, da odu u posetu mom stricu u Nemačkoj. Dobili su negativan odgovor. Komplet fotografija za pasoš je uklonjen iz koverte pisma koje je moj otac poslao stricu. Toca prelazi u pozorište Bulandra u Bukureštu. Zanimljivo je da ga je većina doušnika koji su izveštavali o njemu smatralo za izuzetno talentovanog – ako ne i najboljeg u generaciji.

Nema kraja informacijama o mom ocu: dolazi na probe bazdeći na alkohol; govori prostote; viče na glumce; pije tokom proba: agent Sekuritatee u pozorištu se žali upravniku Ionu Besoiuu da je Tocilesku nepoželjni element, ali mu Besoiu kaže da gleda svoja posla. Agent se ponovo žali. Besoiu ga ponovo ignoriše.

U jednoj belešci se navodi da se Toca sprijateljio sa kantautorom Florijanom Pitisom, koji nosi majice sa logotipima inostranih muzičkih sastava, kao što su „The Beatels" (sic), i koga na turnejama po zemlji prate mlade obožavateljke uzrasta „između 14 i 15 godina".

U jednoj drugoj belešci, doušnik se žali da je Toca posle devet meseci proba Molijerovog "Tartifa" započeo rad na "Licemernim bogomoljcima" Mihaila Bulgakova – komadu koji govori o tome kako je Molijer napisao "Tartif". Doušnik iz toga zaključuje da Toca nije u stanju ništa da dovrši. Tocino objašnjenje – da će dva komada biti izvedena jedan za drugim, veče za veče – doušniku nema nikakvog smisla: „Ako je komad spreman, onda održiš premijeru, a posle prelaziš na sledeći".

Doušnik sa radošću izveštava da probe idu loše, i da se Toca ne slaže dobro sa nekima od glumaca. Šta više, trijumfalno je raspoložen kada Toca jednog zimskog jutra poziva pozorište da kaže da neće doći na probu, zato što je u prostoriji isuviše hladno. Glumci, koji su već stigli, se ljute. Tocu nije briga što se oni ljute. Kaže da neće doći u pozorište dok ne bude zagrejano. Treba biti fer: sistem grejanja ne radi zato što su cevi popucale od hladnoće. Na kraju dvojica tehničara kradu grejalicu za pozorište, i Toca se miri sa trupom. Život ide dalje.

MOJA PORODICA JE IZGLEDA MISLILA DA SISTEM NIJE BIO DOVOLJNO DOBAR ZA NAS

Prisluškivali su nam telefon, i svi naši razgovori su zapisivani. U dosijeu se pojavljuju najdosadnije i najbanalnije moguće stvari:

„12/09/82, 18:22"

Pozvavši sa broja 123454, prijatelj Denis pozdravlja malog Aleksa (koji ide u vrtić), a onda razgovara s Valerijom. Obaveštava je da se dan ranije preselio na Rumunski trg, i diktira joj svoj novi broj telefona. Valerija ga zapisuje. Kaže da Toca (muž) nije kod kuće. Ona i Aleks će možda svratiti kasnije".

1983. godine, Tocu pozivaju da režira komad "Valcer titana" u Budimpešti. Posle više pokušaja da dobije vizu za Mađarsku, dozvoljavaju mu da otputuje tamo. Moja mama traži da joj dozvole da ga tamo poseti i da povede i mene. Doušnik u belešci upozorava da su Tocileskuovi „divlja porodica, sa svake tačke gledišta. U privatnim krugovima, prave svakakve šale na račun partije i našeg socijalističkog poretka. Njima više ništa nije dovoljno dobro, sve su to laži i nepravda". Moja mama i ja ne dobijamo dozvolu da posetimo mog tatu u Mađarskoj.

Kada se tata vratio, trupi u Bulandri je dodeljen zadatak da postave rodoljubivu predstavu da bi obeležili X godina brojnih komunističkih trijumfa. Ali tokom zasedanja radničkog saveta izbija omanja pobuna: Toca, glumac Viktor Rebengijuc i neki drugi ne žele da mešaju pozorište Bulandra u takve stvari. Jedan drugi glumac, Marsel Iures, izjavljuje da neće da recituje nikakve rodoljubive pesme. Trupa u suštini odbija da oda počast socijalističkom poretku, i upravnik Ion Besoiu ne troši reči da ih ubedi u suportno – ili barem na to insinuira doušnik.

Godinu dana kasnije, Toca režira "Hamleta". Iz tog perioda ima na tone beleški: Tocilesku i glumci prave predstavu koja pogađa nerv, u kojoj se isuviše jasno iznosi protivljenje sistemu. Neki glumci misle da je tekst isuviše izmenjen i Rebengiuc odustaje od uloge Klaudija, jer ne želi da menja tekst. U beleškama se potcrtava da Tocilesku gubi poverenje glumaca, ali naravno, predstava na kraju postiže ogroman uspeh. Na kraju krajeva, Šekspira baš i ne možeš da cenzurišeš.

KADA SCENU PRETVORIŠ U CRKVU, NIKO NE PRIMEĆUJE

Toca ponovo traži dozvolu da poseti mog strica – i ponovo ga odbijaju. Naljutio se, svađao, vršio pritisak. Jedan njegov dobar prijatelj u svojstvu doušnika piše da ne misli da bi Toca ostao u Nemačkoj kada bi otišao tamo u posetu: zato što bi mu pozorište u Rumuniji previše nedostajalo, zato što bi mu tamo bilo mnogo teže da se proslavi, i zbog toga što mu je isuviše stalo do svog kruga prijatelja i poznanika da bi ih napustio. Prijatelj misli da bi mu trebalo dozvoliti da putuje. Rumunske vlasti odbijaju.

Toca piše pismo jednom rođaku u Parizu, koji ga je takođe pozvao u posetu. U tom pismu, objašnjava koliko mu nedostaju vesti o onome što se zbiva u pozorištu na zapadu. Nema pristupa člancima, esejima, intervjuima – sve što povremeno dobije su slike neke scenske postavke i kostima. Ali ideje nikada nisu stizale do njega, do nas, u Rumuniji. Kopija pisma je uredno složena u facikli njegovog dosijea.

Toca ostaje u Rumuniji. Telefon nam i dalje prisluškuju, jedan poziv za drugim, jedna banalnost sledi drugu. Toca postavlja Vojvodu Mirču, istorijski komad Dana Tarčile. Ne menja tekst, ne ubacuje nikakve pakosne replike, ništa ne kritikuje. Jedino što je neobično je to što je scenografija sačinjena od vitraža sa likovim rumunskih prinčeva. Bukvalno je pretvorio scenu u crkvu. U to vreme je religija bila zvanično zabranjena, a nezvanično tolerisana od strane vlade. Korišćenje slika blagoslovenih prinčeva u državnom pozorištu je bio prst u oko režimu, ali umorni ili nemarni, cenzori su rešili da ignorišu taj mali detalj.

A DUGOGODIŠNJA ISTRAGA MOŽE IZ ČISTA MIRA DA BUDE OBUSTAVLJENA

U dosijeu nema još mnogo toga. U nekom trenutku, službenik tajne policije predlaže da se obustavi istraga nad ovim rediteljem, jer izgleda da je popravio ponašanje. Ili je neko možda konačno shvatio da jedan pozorišni reditelj ne može da napravi preveliku štetu. Komadi su mu zarobljeni ovde, unutar granica ove zemlje. Neka ih Rumuni gledaju, čuju neke subverzivne poruke, i malo se nasmeju. Kakvu razliku čini 400, 500, 5000 ljudi? Ne mogu nikuda da odu, a ionako nemaju kome da ispričaju. Pa šta ako je malo subverzivan? Šta će da promeni takvim stavom? Ništa. Istraga je obustavljena u proleće 1987.

Zatvorio sam fascikle sa dosijeima i vratio ih gospodinu koji mi ih je doneo. Pitao me je da li želim nešto da fotokopiram. Nisam želeo. Ni moj tata nije to želeo. Izašao sam iz zgrade, i po kiši krenuo ka trgu Uniri.

Ostavio sam Tocu u 1987. godini, viđenog očima doušnika kao što su Bernardo, Georgesku, Valentina, Konstantinesku i Josif – ljudi koji su mislili da režim nikada neće pasti i koji su pokušali na tome da izgrade svoj život.

Prevarili su se.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu