​Alan Vega, Suicide: kada bi se publika žalila, ja bi im viknuo "Mrzim vas!"

"Idite sada na koncert Suicide, svi idite i vidite Suicide SAD!" drao se Nik Kejv sa bine na kraju Grinderman seta na Primavera Sound festivalu u Barseloni 2011. Ovaj povik je više ličio na naredbu nego prijatan predlog. Da se ovo dogodilo u grotlu legendarnog njujorškog kluba CBGB u kome su redovno svirali tokom 1970-ih, pevač Alan Vega bi verovatno vitlao lancem od motocikla i ulivao strah u kosti svima u publici. Ali više nisam bio siguran da ću videti istu svirepu grupu koja je pravila jednu od najprogresivnijih muzika 1970-ih - od zastrašujućeg elektra Frankie Teardrop do seksi numere Diamonds, Fur Coat, Champagne - ili samo još jedan bend koji će u potpunosti odsvirati najpoznatiji album smrdeći na apatiju i finansijski očaj.

Otišao sam da ih poslušam - svakako bih otišao, Kejve - i naišao sam na dva prilično starija gospodina smanjena ogromnom binom i dim mašinom koji prave beskrajnu buku koja je drmala beton na kome smo stajali i punila sparno špansko veče zloslutnim osećajem zastrašujuće smrti od sintisajzera.

Ghostrider zvuči podjednako spontano, nabijeno i pulsirajuće kao i verovatno prvi put u studiju pre četrdeset godina, kao da se muzika stvara na samoj bini, improvizacijom u kojoj se gomila zvukova pretvara u predivnu pesmu. Nije bilo ni trunke nostalgije vezane za nastup i nijedan pokušaj dodvoravanja publici obradama 'klasika", već je na bini prosto bila ekipa koja je i dalje u fazonu da se zajebava sa svojom muzikom i publikom.

Tokom 2015. je proslavljeno 45 godina od formiranja benda. Nakon puta u London ovog leta i uspešnog nastupa pod nazivom Punk Mass (termin potiče od naslova koji su koristili na flajerima tokom ranih 70-ih kada su svirali pod tim lejbelom), našao sam se sa oba člana, Alanom Vegom i Martinom Revom kako bismo prošli kroz nasleđe benda i istražimo zašto je guranje napred i i rad na novim stvarima, uprkos bliskom iskustvu sa smrću, podjednaka motivacija kao i tokom 1970-ih.

Par se prvi put upoznao u multimedijalnoj galeriji na Menhetnu Museum: a Project of Living Artists - i osnovali Suicide zajedničkom ljubavlju prema umetnosti, fristajl džezu, rokenrolu i napasti zvane Igi Pop koji je Vegu oduševio nakon što ga je slušao 1969. "Bio je to zid zvuka, sve sa elektronikom, vrlo provokativno", kaže Rev o prvim zvucima koje je par napravio kada je počeo da svira. "Potpuno slobodan zvuk elektronskih komponenata, ka tome smo težili. Bez referenci na ono što se događalo u svetu - nije bilo ništa slično, nismo bili povezani ni sa čim."

Kombinovana snaga Veginih demonskih Elvisovskih vokala i Revovih sintisajzera - koji su zvučali kao neke pokvarene crkvene orgulje koje je zaposeo Satana - često im je na koncertima pribavila podjednak broj fanova i protivnika.

"U nekim klubovima su ljudi prilično negativno reagovali na to. Jednom sam prešao u čistu elektroniku koja je bila potpuno nepodnošljiva nekim ljudima. Postali su vrlo agresivni", kaže Rev. Ali se Vegi vrlo dopala konfrontacija. "Ponekad sam se drao na one u pozadini 'Ne mogu da vas čujem' - Ložilo me je kada su negodovali". Ponekad bi Vega razbio flašu i počeo da seče svoje lice kako bi sprečio bilo kakvo nasilje, a ponekad bi zaključao sve izlaze da niko ne može da ode dok im Suicide to ne dozvoli.

Šok posmatrača je bio razumljiv: većini posetilaca svirki su dosadile beskrajne masturbatorske gitarske solaže rok bogova bez majica. Sada su pred njima bila dva tipa koji su bili odlučni da rasparčaju sve što je svet gitarske muzike značio. Ali zbog ovog jedinstvenog pogleda na svet je Suicide mislio da je neuništiv uprkos mržnji. "To je iluzija koju ti bina pruža", kaže Rev. "Uvek sam mislio da držim kontrolu, čak i kada sam bio pred 2.000 ljudi koji žele moju krv, osećao sam da ih imam, da mogu da ih savladam jednom rukom - zato što sam imao zvuk, a zvuk je neverovatna moć." Samo njihovo ime im je onemogućilo da se reklamiraju. Vega se seća: nisu hteli da nas stave u Village Voice. Popisali bi sve bendove koji su svirali u gradu, ali nas nikada. Rekao sam Martiju - 'Da li smo mi duh?'"

Svaki nastup je bio korak u nepoznato. "Stojiš tamo i poručuješ: ovo sam ja, radim ovo i nije me briga ko ste i šta mislite o tome." To moraš da radiš kada radiš nešto novo", objašnjava Rev, "i onda kada oni kažu 'Ne sviđa nam se, siđi sa bine', ti ostaješ na bini i radiš to što si i namerio. Prihvatiš tu energiju i iskoristiš je." Nekada je konfrontacija i mržnja stvarno bila velika pa je tokom jednog nastupa na kom su bili predgrupa The Clash-u i Elvis Costello-u u Belgiji stvorili takvo neprijatlejstvo kod publike da im je ukraden mikrofon, a veče se završilo neredima i Veginim slomljenim nosem. Ceo događaj je zabeležen snimkom 23 Minutes Over Brussels, neverovatno brutalnog nastupa koji i dalje zvuči zastrašujuće i prelepo čak i danas uz negodovanje publike koje je skoro jednako glasno kao i pulsirajuća muzika dok Vega vrišti : "Mrzim vas!" Svakako ti dočarava raspoloženje u toj prostoriji. Na drugoj svirci koju su radili kao predgrupa The Clash u Glazgovu, neko je na Vegu bacio sekiru. Ali, kao što rekao Gardijanu 2008, to "nije bilo ništa neuobičajeno."

Suicide je istoimeni album snimio u jednom tejku. Cela ploča, kako kaže Rev, snimljena je odjednom. "Ne mogu da se setim da smo uopšte nasnimavali", kaže on. Kada je objavljena 1977, ostatku sveta je bilo potrebno vremena da uhvati korak. Vega to potvrđuje: "Tek nakon dvadeset godina su nas prihvatili u Njujorku". Ipak, vera u sopstvene zvučne kreacije je bila ključna kako bi nastavili kuda su krenuli: "Uvek sam mislio da je to najbolje sranje na svetu i bio sam u fazonu, hajde, poslušajte. Ono što ima vrednost kad tad će biti prepoznato."

Nakon 45 godina zajedničkog rada, Rev kaže da su njihova individualna stremljenja jedan od razloga a dugoročnu saradnju. "Tajna našeg zajedničkog rada je to što smo krenuli u različitim smerovima. NIkada nismo imali formalni konflikt ili rekli 'NIkada više ne radimo zajedno'. Imamo odvojene živote i obojica smo vrlo kreativni ljudi i stalno samostalno istražujemo." Obojica su snimila nekoliko solstičkih projekata i svaki od njih je napravio remek dela samostalno. Revovo je svakako LP iz 1980, dok je Vega za svoj dragulj čekao 2007 kada je izbacio Station.

Bend i dalje dorađuje stari materijal i menja ga tokom živih nastupa. Kako kaže Rev, novi materijal i dalje nije spreman - "Kada okolnosti budu povoljne." O stalnom prosviravanju, rearanžiranju i ponovnom osmišljavanju njihovih pesama, on kaže "Kada stignem do faze u kojoj mi je nešto previše blisko ili deluje kao formula, to mora da se menja. Toliko tog materijala je dobro da možete stalno da se sa njim zajebavate i menjate ga. Ne morate iz noći u nož da svirate istu stvar, ali takođe ne morate i da to izbacite. Trudim se da ne radim bisove i ne izvodim ljude na binu prečesto. Nismo u fazonu da usporimo i opustimo se uz dobar provod - to nije nešto što me privlači."

Dvojac ne pravi planove za budućnost - Vega je 2012. godine preživeo infarkt i za malo je bio zauvek otpisan. Uprkos ovom incidentu, on nema ameru da se penzioniše "Nikada se neću penzionisati, to nije u mojoj krvi. Umreću igrajući. Umreću na bini", kaže. Međutim, pre toga ima tipične planove za jednu od njihovih najvećih pesama. Dream Baby Dream su obradili svi od Brusa Springstina preko Savages, Nene Čeri do Arcade Fire (sa Dejvidom Birnom za mikrofonom) ali Vega ima veće planove. "Na kraju će to biti državna himna", kaže samouvereno. Rev takođe ne pravi koncertne planove za bend, već svaku priliko grabi kada se pojavi. "Nikada ne znam dalje od jedne svirke. Koliko znam, prethodna je mogla da bude naša poslednja svirka. Tako sam i pre razmišljao pa je uvek bila još jedna." Budućnost Suicide je pomalo nalik njihovoj prošlosti: svaki nastup je korak u nepoznato.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu