Smrtna kazna je najopasnija u sprezi sa politikom

U okviru ovogodišnjeg festivala dokumentarnog filma Beldocs u kategoriji Human Rights prikazan je film „Kazna“ a zatim je održana i panel diskusija pod nazivom „Smrtna kazna – Finalna presuda ili pravo na pokajanje“ u kojoj su učestvovali koautor filma Mark Pizi, advokat Toma Fila i psiholog i profesor na Kriminalističko policijskoj akademiji Dag Kolarević.

Izuzetno analitičan film koji prati život majke kojoj je ćerka ubijena u pljački prodavnice, krivo optuženog, a zatim i oslobođenog osuđenika na smrt, i advokata koji se u Ohaju bori za prava osuđenika na smrt nad kojima se vrše smrtne kazne bez odgovarajućih lekova, bio je izuzetno korisna podloga za analiziranje ovog nimalo jednostavnog problema.

Film počinje izuzetno jakim scenama u kojima majka ubijene tinejdžerke oplakuje ćerku instinktivno tražeći smrtnu kaznu za počinioca zločina. Već od prvih kadrova postaje nam jasno da su autori izuzetno temeljno prišli temi sa svih strana. Međutim, kako se tokom trajanja filma menja tok radnje, i kako majka žrtve od zagovornika smrtne kazne postaje glasnogovornica za njeno ukidanje, tako se i u gledaocu nešto promeni. I ne samo gledaocu. Nakon projekcije filma i sam autor je izjavio da on apriori nije imao nikakav stav po ovom pitanju, iako mu je instinktivni impuls i pomisao „a šta da je moje dete žrtva“ čak govorio i da ne bi imao ništa protiv. Ipak, kroz rad na ovom filmu uvideo je svu težinu i složenost ovog problema.

Prvi problemi vezani za postojanje smrtne kazne naslućuju se čim se krene sa analizom primene smrtne kazne u praksi i konačno postavljanjem pitanja do koga se ne dolazi lako ali je jako važno – kome i kako smrtna kazna služi, šta ona donosi?

Kako se u filmu pokazalo, proces koji se odužio zbog insistiranja države, a ne porodice na smrtnoj kazni, samo je produžio agoniju porodice bez toga da joj je doneo ikakvu utehu ili nadomestio strašan gubitak koji ih je nepovratno obeležio.

- Sve ubice sa kojima sam ja pričao ili nisu razmišljale pri izvršenju zločina jer se desio iz strasti ili su razmišljale o tome kako da ih ne uhvate – izjavio je advokat Toma Fila, pričajući između ostalog o masovnosti primene smrtne kazne u Jugoslaviji, kasnije Srbiji koje su se delile na teže – vešanjem i lakše streljanjem, podsećajući da se ona nekada primenjivala i zbog ilegalnog prelaska granice koja je za taj prestup ukinuta 1959 godine. Tada su se, po njegovim rečima, mnogi funkcioneri pobunili osetivši se kao ubice, jer su kroz njihove ruke prolazile stotine takvih presuda. Poslednja smrtna kazna u Srbiji izvršena je 1992. godine.

Što se tiče načina izvršenja smrtne kazne ona je u SAD-u, u malom broju zemalja u kojima se ona zaista još uvek izvršava (u mnogim zemljama nije zvanično ukinuta ali se ne primenjuje), problem je i to što je Evropska Unija zabranila izvoz lekova koji se koriste pri egzekuciji. U toku filma vidimo advokata kome se odbija žalba u kojoj ukazuje da će njegov klijent zbog primene neispitanog leka umreti u dvadesetominutnoj agoniji ispunjenoj grčenjem i gušenjem, što se konačno i dešava.

Treća priča koju ovaj film prati postavlja novo pitanje budući da prati čoveka čije je priznanje krivice iznuđeno posebno surovom Ridovom metodom ispitivanja. Profesor Kolarević potvrdio da je moguće naterati ljude na sve vrste priznanja usled sprovedene psihičke torture.

U filmu se pokazuje da se snažno podržavanje smrtne kazne često koristi za skupljanje političkih poena, što se vidi kada kandidatkinja za državnog tužioca optužuje porodicu žrtve za medijsku ekslpoataciju sosptvene tragedije umesto podržavanje države. Autor je takvu spregu ilustrovao i podsećajući na planirane posete egzekucijama Bila Klintona u predizbornoj kampanji kada je strahovao od gubitka izbora, dok je Toma Fila govorio o svom ocu Filoti Fili koji nije uspeo u spašavanju svoje sestru od streljanja zbog prelaska granice, a koji je zbog svoje knjige „Protiv smrtne kazne“ proveo vreme u zatvoreništvu.

- U pitanju je opasan instrument koji bi bio predat politici. Ja sam apsolutno protiv smrtne kazne ne samo zato što sam vernik, već zato što smo svesni da danas ko ima većinu u parlamentu može da izglasa šta hoće. Naravno da niko neće osporiti zločin i zločinca, ali je opasno takvo oružije dati u ruke političarima o kojima je bolje da ne kažem šta mislim. To je zlo koje ne treba puštati u kuću. – izjavio je Toma Fila.

O psijhologiji morala i konsekvencijalističkom stanovištu ovog problema govorio je i profesor Kolarević problematizujući ovu temu i van praktičnih problema vezanih za smrtnu kaznu.

- Postoji moralno rasuđivanje na osnovu društvenog ugovora gde se svaki slučaj razmatra i traži što bolje rešenja a odgovara univerzalnim principima vrednosti ljudskog živa i nasuprot tome imamo niži moralni nivo koji se odnosi na insistiranju na smrtnoj kazni u kome se sve opravdava krutim principima zakona i reda – sumirao je profesor.

Na kraju, autor filma je podsetio da je ipak statistika ta koja nam možda i bolje od svega može pomoći u tome kada preispitujemo spostvene stavove vezane za smrtnu kaznu. Budući da smrtne kazne dokazano nemaju vaspitni uticaj na populaciju poslednje pitanje koje moramo postaviti je šta se zapravo dobija kada se na račun jednog ubistva vrši novo ubistvu u ime države koja treba zastupati interese svih svojih građana.