Sedam tipova ateista

Neverovanje u boga je meni uvek delovalo savršeno razumno, ali mi je i pomalo naporna tema za diskusiju. Naravno, to ne sprečava takozvane „nove ateiste“ kao što su Ričard Dokins, Daniel Denet i Sem Haris – i njihove dosadne fanatično odane sledbenike na internetu – da neprekidno kenjaju o tome u šta to tačno ne veruju.

Džon Grej, proslavljeni engleski filozof, umoran je od novih ateista, i njihova razmišljanja smatra „plitkim“. Autor nije religiozni vernik, ali insistira na tome da je neverovanje daleko čudnija i suptilnija stvar nego što su Dokins i njegovi ortaci ikada shvatili.

Grej je napisao novu knjigu koja se zove Sedam tipova ateizma, otkrivajući iznenađujuće šarolike perspektive među bezbožnicima. Takođe istražuje i neke čudne pretpostavke koje stičemo o sebi i svetu, jednom kada odlučimo da odbacimo ideju da postoji bog. Razgovarao sam sa Grejem o širokom spektru načina na koje možemo da razmišljamo o svom mestu u ovom hladnom i neshvatljivom univerzumu.

VICE: Prilično ste oštri prema novom ateizmu Ričarda Dokinsa i drugih. Šta vas frustrira kod njihovog načina razmišljanja?

Džon Grej: To je njihova ideja o religiji kao propaloj naučnoj teoriji svega, o primitivnoj nauci. Kada je reč o mitu Postanka, čak i rani hrišćanski učenjaci su govorili, „Ne smete ovo da shvatate kao bukvalan opis činjenica“. Greška je pobrkrati religiozne fanatike sa ogromnom, bogatom tradicijom religijskog života. Religija nije teorija koja objašnjava svet; to je način za pridavanje smisla životu u ovom svetu.

Još jedan rasprostranjeni način za praktikovanje ateizma danas je sekularni humanizam. Zašto mislite da su humanisti zavedeni i da zapravo samo ponavljaju religiozne ideje?

Čitava ideja napretka potiče od monoteističkih religija, od hrišćanstva posebno, i od post-milenijarnih religijskih poketa, koji su govorili da će se Hrist jednog dana vratiti, ali tek nakon što mi unapredimo svet. Sekularni humanisti su ideju boga zamenili idejom humanizma – pokretačkom silom sa skupom zajedničkih ciljeva koji se postepeno ostvaruju tokom vremena. Humanizam je deo priče o iskupljenju. Tako da sekularni humanisti nisu odbacili ideju koja potiče od monoteizma. U prehrišćanskom svetu, ljudi nikada nisu pretpostavljali da će doći do napretka. Iskupljenje nema istorijski značaj.

Postoji i treća vrsta ateizma koju identifikujete – vera u nauku. Nije li nauka nešto plemenito u šta se može verovati?
Nauku su uvek koristile – i uvek će je koristiti – svakakve vrste ljudi, sa različitim vrednostima. Mnogi ljudi su koristili scijentizam – pokušaj da se gomila naučnih metoda skupi u nekakvu vrstu jevanđelja – da opravdaju rasizam, imperijalizam, pa čak i genocid. Ona je sklona tome da prihvati dominantne vrednosti jednog vremena. Ljudi ne mogu da objasne zašto bi nauka trebalo da prihvati liberalne vrednosti, iako je to ovih dana česta pretpostavka. U nauci ne postoji ništa što nam govori da budemo ljubazni, ili da pomažemo siromašnima. Nauka je skup metoda – ona pokušava da objasni praktične stvari. Ali ne može da diktira vrednosti.

Četvrta vrsta ateista su oni koji od politike prave neku vrstu religije. Da li takva vrsta fanatizma objašnjava pojave kao što su Francuska revolucija, uspon boljševizma ili nacizma?
Milenijarni religijski pokreti kasnog Srednjeg veka su očekivali da će se novi svet pojaviti nakon perioda katastrofalnih sukoba. Za savremene revolucionare, čovečanstvo dovodi društvo različito od bilo kojeg u istoriji. Ali oboje dele mit o tome da će do kraja istorije doći u daleko boljem svetu. Zanimljivo, verzija ovakvih verovanja je obuzela liberale nakon pada komunizma; nisu uspeli da prepoznaju da ono što je stečeno uvek može da bude izgubljeno, zbog manjkave prirode ljudske životinje. Mislioci drevnog sveta su razumeli da uvek postoje ti ciklusi napretka i varvarizma.

Hajde da pređemo na „bogomrzitelje“. Ovi ateisti deluju toliko opsednuti zlom, da zapravo kod njih i dalje postoji neka vrsta verovanja u boga.
Postojanje zla na svetu je misterija. Hrišćani su smislili fensi razloge za zlo, one o slobodnoj volji čovečanstva i tako dalje, dok su drugi prihvatili misteriju. Ako si ateista i zanima te zlo, kratak je korak do toga da kažeš da kod boga sigurno postoji neki elemenat zla, ili da je i sama ideja o bogu zlo. Bogomrzitelj je onaj koji ne može da prihvati boga zbog svog zla koje postoji na svetu, a onda počne da mrzi tog boga. Ali to je zapravo još jedna iteracija monoteističke misli.

Hajde da popričamo o šestoj vrsti ateizma koju ste proučavali – ateizam bez ikakve vere u progres. Da li je pravično reći da je to najžilavija vrsta ateizma?
Da, rekao bih da je tako. Ja sam naveo primer romanopisca Džozefa Konrada – njegov ateizam potpuno odbacuje ideju progresa, ali on se ipak divi ljudskoj sposobnosti samoisticanja u svetlu sumorne situacije koja se ne može prevazići. Mislilac Džordž Santajana je neko koje je impresioniran lepotom religije, ali on sam je ne želi, niti mu je potrebna. Oni su odbacili ideju da je kosmos racionalan.

Završavate sa mističnom vrstom ateizma. Zvuči skoro kao da su u pitanju ljudi koji su doživeli neko bitno iskustvo s drogom, i pričaju o jedinstvu svega.
Da, to je radikalna vrsta ateizma koja procenjuje da je priroda stvarnosti neshvatljiva – da se ne može iskazati rečima. Šopenhauer je mislio da je ultimativna realnost svega duhovna, ali da ne možemo zaista da je shvatimo našim razumom. On nije imao potrebu za bogom koji je stvoritelj, ali zapravo nije suviše daleko od određenih tradicija misticizma i različitih religija. Neke vrste mističnih religija su došle blizu ateizma u svom razumevanju boga kao nezamislivog.

Dakle, ove dve poslednje su vrste ateizma koje najviše cenite?
Da, one mi se najviše dopadaju, po tome što najrigoroznije odstupaju od monoteističkog načina razmišljanja. Postoje mnoge vrste ateizma. Ja mislim da si ateista ako ti nije potrebna ideja o bogu koji je stvoritelj. Ali ako zaista želiš da iskoračiš iz monoteizma, mislim da su to vrste ideja dok kojih ćeš doći.

Hvala, Džone.

Nešto više o Džonovoj knjizi koja izlazi ove nedelje možete da saznate ovde