Na koji način doktori krše granice u salama za porođaj

Tekst je prvobitno objavljen na Tonic

Priče o porođaju su ritual. U svakoj kulturi, majke od pamtiveka s ponosom prepričavaju kako je teklo rođenje njihovog deteta. Kao žena u ranim tridesetim koja i sama ima dvoje dece, one mi nisu nepoznate i uvek me fascinira koliko se majka seća svakog detalja kako je njena beba došla na svet, kao da je imala apsolutnu jasnoću vizije u tim trenucima, bez obzira na bol koji je osećala. Ali iako se priče o rođenju odavno slave, mnoge od njih u današnjoj američkoj kulturi nisu srećne, čak i kad se beba rodi zdrava. Neke su obeležene prinudnim događajima zbog kojih su se žene koje su se porađale osećale kao da su njihova prava bila narušena ili čak u potpunosti prekršena.

Poznajem žene koje su bile prisiljene (ponekad fizički) da se porađaju na leđima (zastarela praksa koju mnoge bolnice i dalje preferiraju uprkos činjenici da nisu potkrepljene naučnim dokazima i da dovode do dužih porođaja i više carskih rezova). Čak sam razgovarala i sa prijateljicama kojima je priprećeno istragom službe za zaštitu dece zato što nisu želele da pristanu na carski rez bez konkretnog razloga.

A pre sedam godina, kao majka po prvi put, i prva u mom društvenom okruženju koja je imala bebu, i ja sam bila naterana u krevet i da legnem na leđa, izložena bolnim a rutinskim procedurama koje su bile u suprotnosti sa savremenim nalazima. Jedna od tih procedura, epiziotomija (hirurški rez na perineumu neposredno pre samog porađanja), izazvala je kod mene višemesečnu agoniju i vraćala me u doktorsku ordinaciju dvaput zbog velikog, loše zašivenog reza koji je niti bio neophodan, niti je na njega dat pristanak.

Borba za očuvanje telesne autonomije — prava na naša sopstvena tela tokom porođaja — zaista postoji. I znam bez svake sumnje da moja priča o porođaju u poređenju sa pričama mnogih drugih žena deluje kao dan proveden u banji sa sve mimozama, a možda i onim ribicima koje grickaju mrtvu kožu sa vaših nožnih prstiju. Uzmite na primer Karolinu Malatestu — majku iz Alabame koja je dobila veliku bitku protiv akušerskog nasilja u avgustu 2016. godina. Porota je proglasila Medicinski centar iz Brukvuda krivim nakon što je dotična doživela trajno oštećenje nerva pod rukama agresivne sestre koja je prisilila Malatestu da legne na leđa dok se porađala i šest minuta drži glavu svoje bebe u svom telu.

Dva meseca pre toga, Kimberli Turbin iz Los Anđelesa tužila je doktora koji ju je posekao dvanaest puta u prisilnoj epiziotomiji nakon što je uporno ponavljala: "Molim vas, nemojte me seći" — brutalan slučaj koji je zabeležen na video snimku i postao viralan. Bilo je i drugih tužbi u Sjedinjenim Državama za kršenje prava na telo tokom porođaja, ali mada je broj slučajeva koji završi na sudu tanušan, a broj majki koje uspevaju da dokažu nepravdu još tanušniji, broj žena koje tvrde da su im prava tokom porođaja ignorisana nije mali.

Helen Lefer, sertifikovana babica koja radi za jednu baltimorsku bolnicu, kaže da veruje da postoje konkretni razlozi zašto se ovo više dešava ženama tokom porođaja nego u drugim oblastima zdravstvene nege. "Jedan faktor mogao bi da bude kulturološko i tehnološko odvajanje majke i bebe u odvojene kategorije ljudi/pacijenata umesto da se doživljavaju kao jedinka; zdravstveni radnici umnogome se usredsređuju na zdravlje fetusa, naročito u bolničkom okruženju sa konstantnim elektronskim posmatranjem fetusa i na kraju im prioritet postaje bebino stanje ponekad na račun autonomije žene." Konstantno elektronsko posmatranje fetusa nije, međutim, praksa zasnovana na naučnim nalazima i pokazalo se da takođe da dovodi do više porođaja carskim rezom nego kad se koristi povremeno posmatranje.

Ozbiljne trajne povrede kao posledica prisilnih porođaja, kao u slučaju Turbinove i Malatestine, nisu česte (iako su duži oporavci od više intervencija tokom porođaja prilično česti). Ali emocionalna trauma od porođaja šokantno je široko rasprostranjena i neki eksperti veruju da to može biti povezano sa opasnim zanemarivanjem telesne autonomije. Prema kriterijumima Američke psihijatrijske asocijacije sakupljenim između 2000. i 2012. godine, između 25 i 34 odsto majki tvrdi da su tokom porođaja doživele traumu. Trećina tih žena mogle bi da odgovaraju kriterijumima postporođajnog posttraumatskog stresnog poremećaja.

Krajem 2016. godine, Katarina Morison, ginekolog-akušer iz Bafala u državi Njujork pozabavila se onim čemu su žene često izložene tokom porođaja u emotivnom pismu uredniku Njujork Tajmsa koje nije objavljeno, ali ga je kasnije preneo Bafalo Njuz — reakciji na članak o stopi smrtnosti majki u Sjedinjenim Državama koji je propustio da pomene stopu nepotrebnih, često prinudnih praksi kao uzročnika. "Vaša uvodna reč preskočila je prave razloga iza nesavesnog skoka smrtnosti među trudnicama u akušerskoj praksi Sjedinjenih Država. Kao sertifikovani akušer-ginekolog, viđam iz prve ruke da se trudnice izlažu višestrukim nenaučnim lekarskim i bolničkim protokolima." Morison dalje nabraja opasne svakodnevne prakse, kao što su rani indukovani porođaji (indukcije koje se pokreću pre navršene 42 nedelje), upotreba stalnog elektronskog posmatranja fetusa, uskraćivanje hrane i pića tokom porođaja, lekovi i procedure za ubrzanje porođaja, i politike vaginalnog porođaja posle carskog reza koje obeshrabruju ili u potpunosti uskraćuju ženama pravo na vaginalni porođaj. "Sve to je", dodaje ona, "uprkos obimnim naučnim dokazima da ne pomaže bebama a šteti njihovima majkama, dovelo do ludačke stope smrtnosti tokom carskog reza i stope smrtnosti majki i 'bliskih promašaja' (što će reći, žena koje nisu umrle ali su bile blizu)."

Poslednjih godina je došlo do češće rasprave o telesnoj autonomiji tokom porođaja, naročito otkako su slučajevi zloupotrebe dospeli u vesti. Ali promene da se oni zaista spreče i dalje su spore. Jedan problem koji možda čini da se krug zloupotrebe nastavlja jeste da žene koje su imale traumatska iskustva tokom porođaja ne pričaju često o tome. Emiliano Kavira, specijalista za fetalnu medicinu majki koji radi kao akušer u Kalifornijskom bolničko-medicinskom centru, kaže da je to zato što se, kad to učine, razlozi za njihovu zabrinutost minimizuju. "Jedan od čestih načina razmišljanja je: 'Jeste, znate, ali makar vam je beba zdrava'", kaže on. "Koncept iza tog načina mišljenja je da šta god da vam se desilo tokom trudnoće, moralo je tako da se desi da bi majka i beba bili dobro, a to, u stvari, prosto nije istina."

Organizacije koje se bore za bolje porođaje odavno se zalažu za to da se majke otvore po pitanju svojih iskustava. Kampanja "Prekinite tišinu" organizacije "Poboljšajmo porođaj", na primer, pozvao je žene da zabeleže uvredljive reči koje su im upućene tokom porođaja u seriji fotografija. To je pokrenulo druge napore i kreativne izraze, i bacilo svetlo na neke od prinudnih, nasilnih ili na drugi način ponižavajućih procedura koje su se dešavale ženama u salama za porođaj, ostavivši mnoge od njih istraumirane. Projekti poput ovih su od velike važnosti u promeni rasprave o ženskim pravima tokom porođaja, ali mora još mnogo toga da se uradi — mora da se preokrene štetni diskurs o pravima tokom porođaja.

Prečesto se trudnice koje žele same da donose informisane odluke tokom porođaja etiketiraju kao sebične ili čak neodgovorne zato što žele da odlučuju o tome šta se dešava njihovim telima. Svi smo čuli generalizacije o neposlušnoj ženi koja želi "savršen, prirodan" porođaj i dovodi život svog deteta u opasnost jer odbija savet lekara. Izrazi kao što su "prirodan" ili "bez lekova" postali su skoro ružne reči.

Ali ponižavanje onih koji žele da donose informisane odluke o svom zdravlju, posebno žena tokom porođaja, ne posustaje. " Nemojte da poredite svoje pretrage na Guglu sa mojom diplomom iz medicine" bio je mem koji je postao viralan pre nekoliko meseci. Viđala sam bezbroj puta po Fejsbuk grupama za nove majke i trudnice kako ga hvale zbog stava da se autoritet doktora nikad ne sme dovesti u pitanje. Video ju je i Bobi Gaheri, otorinolaringolog iz Portlanda, u Oregonu, specijalizovanog za vezivno tkivo jezika i usana kod beba (i stoga često u društvu majki koje su se tek porodile), i osetio potrebu da iznese svoje mišljenje.

"Era paternalističke medicine je prošla", napisao je on u postu na Fejsbuku. "Roditelji i pacijenti neće više slepo prihvatati sve što im kaže njihov doktor (niti to treba da rade). Ako se ne uspostavi zajednička saradnja na očuvanju pacijentovog zdravlja, zaista mislim da je u tom slučaju onda lekar omanuo. Mi kao zdravstveni radnici treba da se pomirimo s tim, progutamo svoj ego i počnemo da težimo tome da više učimo."

Dobri lekari i istrajni pacijenti koji veruju u telesnu autonomiju preko su potrebni u oblasti nege majki. Kavira smatra da je vršenje pritiska na sistem — lekari i bolnice — ključno za tu promenu. Jedna stvar je sve jasnija — što više žene budu pričale jedna s drugom o telesnoj autonomiji tokom porođaja, više će se prostora otvoriti za očuvanje naših prava u sali za porođaje, a samim tim, i na drugim mestima.

Fotografija: Aleksandar Nakic/Getty Images