Otkako sam šef kuhinje, postao sam seksualni zavisnik

Profesionalne kuhinje imaju sopstvenu atmosferu. Vazduh je gust sa debelim oblakom dima i specifičnim mirisom šefove natopljene majice. Bez obzira na temperature koja je napolju, za vreme posla osećaćete se kao da pokušavate da se probijete kroz Zapadnu Saharu.

Ja sam jedan od onih muškaraca koji je u vrelim mesecima potpuno pogubljen. Sve te gole noge, zglobovi, leđa, vratovi, konstantni delovi ženskog tela koji obigravaju oko naših očiju ….. Potpuno nove percepcije i zapisi koji me vrate u tinejdžersko doba.

Kao što oluje stvaraju neprijatan osećaj i probadaju nečija bedra, tako je vrućina moj katalizator za napaljenost. Postoji nešto životinjsko u čoveku i načinu na koje telo reaguje na vrućinu – znoj, ton kože, napinjanje. I iako mogu sopstvenu digajnozu zavisnosti o seksu da spustim na temperaturu samo radnog okruženja, osećam kao da je zaista i deo toga .

Da, dobro ste pročitali : zavisnost o seksu. Pre nego što sam radio u kuhinji bio sam student dizajner, knjigovezac koji je voleo travu i McSweeney's. Imao sam prosečan seksualni život ništa ni blizu stalne veze, ali sa sasvim dovoljnom količinom zadovoljavajućeg seksa sa ženama koje su mi se zaista sviđale i koje su htele, a i koje sam hteo da zadovoljim. Ovo se promenilo onog momenta kad sam odlučio da odjebem ideju grafičkog dizajna i krenem za nečim što će da me pokrene iz dubine duše – za kuvanjem.

Na prvom poslu u prezauzetom Soho restoranu nisam ni imao vremena da primetim konobarice. Bio sam chef-de-partie, odgovoran za pripremu različitih stvari i radio sam 16 sati dnevno. Probudim se, cepim dva espresa, odem na posao, vratim se kući, zaspim obučen. Šest dana nedeljno. Jedva da sam podizao glavu kako bi komunicirao sa kolegama u kuhinji, a kamoli sa onima koji su radili napolju. Iako se moje telo u jednom momentu potpuno raspadalo zbog ovog posla, imao sam flastere skoro na svakom prstu i ozbiljne opekotine po zglobovima, ja sam ga voleo. Raditi tako sa hranom i pritom biti dobro plaćen za mene je bilo ispunjenje snova.

Tek kada sam prešao na drugi posao i počeo kao pomoćnik šefa u takođe prezauzetom restoranu u centralnom Londonu, osetio sam da se menjam. Svaki šef će vam reći da do momenta dok ne otvorite sopstveni restoran i počnete da samostalno određujete vreme rada nemate život. Perspektiva u kojoj pokušavate da održavate vezu je potpuno besmislena- probao sam, viđanje posle ponoći, par sati nedeljom koliko sam uspeo da izdržim budan ni jednu nije zadržalo predugo.

Kada je seks redovan – ili bilo koji česti intimni kontakt na vrhuncu, tad počinjete da sagledate vaše opcije.

Ne mislim da sam perverznjak kada kažem to, ali ja sam muškarac, ja moram da imam seks. Često. Kratko drkanje pred posao ujutru ne radi posao – moram da osetim njenu kosu, kožu, različitost koja nas čini ljudima. Ne želim samo da ga drkam.

I tu sam onda pronašao sebe, u tim vrelim znojavim satima u kuhinji, tražeći seks više nego ikada u životu. Flertovao sam sa konobaricama kao da sutra ne postoji. Došao sam do momenta da imam redovan seks sa konobaricama. I to ne samo sa jednom odjednom – ispostavilo se da se svi jebu međusobno.

Postojalo je neko tiho poštovanje za ljude naše vrste. Nismo hteli obavezu. Nismo hteli lude izjave ljubavi. Hteli smo brz, jak, znojav seks na kraju posla i toplo telo za zagrliti.

Ovo mi je bilo okej nekoliko godina. U svakom novom restoranu u kojem sam radio, kako sam se penjao na lestvici tako sam nalazio sebe u poziciji kako jebem sve konobarice. Misli su mi postale prljavije, recimo kako bi neka nova devojka počela da radi, upoznao bih je sa osobljem a onda sam radio ozbiljnu analizu u glavi kakav bi ona seks želela. Nekad su te misli prelazile u reči kroz razgovor sa ostalim šefovima . Nemojte se varati – grupa muškaraca u zatvorenom vrelom prostoru vodi poprilično užasne razgovore. Iako nikad ne veruješ baš svemu što čuješ, postoji nepisano pravilo da ćeš pokušati da budeš bolji od svog prethodnika. Razgovori su malo pristojniji kada je neka žena prisutna ali u mom iskustvu žene pričaju isto kao što primaju. Neverovatne su!

U međuvremenu bio sam profesionalni kuvar osam godina i počeo sam da mrzim muškarca koji sam postao. Bez obzira na veštine i iskustvo koje sam posedovao nisam pronalazio sebe nigde. Odbijao sam razne prestižne ponude. Zašto? Zato što mi je sistem "živim kao da sutra ne postoji" potpuno odgovarao. Uživao sam u životu u kojem sam mogao da se isključim od realnosti satima i samo da uživam u seksu

Da sumiramo, navukao sam se na seks sa konobaricama.

Došlo je do momenta da bacam konobaricama preglupe fore koje nikad ne bih izgovorio i da zveram u njihova zategnuta dupeta i sise kad god bi ušle u kuhinju. Molio sam se da operu njihove ruke iznad mojih pre nego što bi uzele tanjir, toliko jadan sam postao.

Odrastao sam u porodici žena, bez ikakvog realnog muškog modela. Moj otac, iznureni otac, muzičar, ostavio nas je kad sam bio baš mlad, a moja majka i dve starije sestre bile su osnov za ozbiljno poštovanje prema ženama. Dakle ni u najluđim pričama ne postoji osnova za to kako se sada kao odrasla osoba ponašam prema ženama. Čak i dok je bio prisutan nikad nisam video svog oca da se grozno ponaša prema majci, niti bilo kog drugog muškraca da je užasan prema bilo kojoj drugoj ženi. Možda je baš u tome ležao problem, nikad nisam video nepoštovanje, ali ni da se muškarac zadrži pored žene.

Užasno bi bilo da nastavim da laskam o svojoj zavisnosti o seksu, da ne serem previše moja zavisnost je zapravo bila rad u kuhinji, a evidentno imam neke probleme sa obavezama i vezivanjem koje sad rešavam sa mojim terapeutom. Ali hronološki gledano radno okruženje je budilo ono najgore u meni.

Život kuvara me je navodio da se uključim u život i intimnost posle posla kako bi zadovoljao moje psihičke potrebe. Ti radni sati značili su da ubedim sebe kako ne mogu da živim nikako drugačije, da to želim da radim, da sam dobar u tome i da treba da iskoristim svaki moment. Čak i kad bi se pojavila neka žena koja razmišlja kao i ja jebimo- se- brzo- i- jako, ne bih je primetio niti priznao, što je povlačilo i otvaralo neke duboko ukorenjene strahove od odbacivanja.

_________________________________________________________________________

Život posle hrane

_________________________________________________________________________

Dao sam otkaz na početku ove godine kada sam počeo da se viđam sa terapeutom na savet neke devojke koju sam vucarao okolo pokušavajući da je zainteresujem za moje ludačke paterne. Trebalo mi je dosta vremena da zaista uradim to ali jednog dana u pauzi između smena seo sam na prevoz i posetio tipa u Južnom Londonu koji mi je odmah nakon moje prve rečenice rekao da to što radim i nije baš zdravo. Rekao je da ja zapravo tražim pravu intimu, nekoga ko može da parira mojoj potrebi za seksom ali mi u isto vreme pruža stabilnost, osmeh, naklonost i dobrotu… Sve te stvari koje sam ja ubeđivao sebe da ne želim.

Kapiram da sve što sam napisao me čini jednim užasnim, napaljenim tinejdžerom koji nema nikakvo samopoštovanje niti kontrolu nad svojom kitom, a pri kraju svoje kulinarske karijere tako sam se i osećao . Viđam terapeuta koji mi pomaže da se borim sa mojim napaljenim mislima i vodim potpuno drugačiji život, jer kada ponovo upoznam ženu, želim zaista da joj pružim nešto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu