​Stadijumi tugovanja kod hroničnih samaca

Moja najduža veza trajala je samo šest meseci. U mom svetu, veze funkcionišu po principu psećih godina. Šest meseci je za mene dug period, vredi tri i po godine kod neke normalne osobe. Svake godine zatičem sebe kako tu i tamo izađem s nekim, ali veza izlapi posle svega nekoliko kratkih meseci, dana ili čak sati.

Provela sam mnoge noći pitajući se zašto je to tako. Jesu li neki ljudi naprosto takvi? Prijatelji su mi često upućivali neželjene reči podrške. Ispočetka bi mi govorili: "Samo budi strpljiva, tvoje vreme će doći". Posle nekoliko godina, komentari su se pretvorili u: "Jesi li probala onlajn dejting?" Naravno da jesam, ali nisam bila zadovoljna. Danas su svi moji prijatelji manje ili više digli ruke od mene. Govore mi: "Izlazi za ženama!" Kao da sama već ne bih uskočila u taj voz da sam mogla. Bar mi više nije toliko stalo kao nekad. Naravno, morala sam da prebolim gomilu drugih emocija dok nisam završila u trenutnom stanju kada sam super iskulirana i nimalo zabrinuta zbog svega.

Na nesreću, psihijatrijska zajednica još nije našla vremena da izradi zvaničan model emotivnih stadijuma za mizanstropski nastrojenu mladu osobu koja tek treba istinski nekog da voli ili neko da voli nju. Ponašaju se kao da ima važnijih stvari kojima moraju da se pozabave. I tako sam odlučila da sama uzmem stvari u svoje ruke. Nemam dozvolu da se bavim medicinskom praksom, ali koga je briga? Frojd je izjavio da dečaci žele seks sa svojom majkom i ljudi su to prihvatili. Zašto? Zato što je imao jareću bradicu, pušio cigare i bio neurolog? Ja imam dlaku na bradi koju još nisam iščupala, mentol bombone na stolu i diplomu iz engleskog. Ako to nije legitimno, ne znam šta je. Shvatila sam da su stadijumi kroz koje sam prolazila slični stadijumima tugovanja, a kod oba je poslednji stadijum prihvatanje. Ali umesto da prihvatim smrt voljene osobe, ja sam morala da prihvatim smrt potrebe za voljenom osobom. Bacimo pogled.

Stadijum prvi: Mrziš samog sebe

Prva runda mržnje prema samoj sebi desila se na osnovnom nivou. Nastala je zbog odbijanja. Ne hvalim se, ali istorijat mojih veza pokazao je da sam obično ja ta koja dobije korpu; bila sam odbijena na sve moguće zabavne i uzbudljive načine. Licem u lice, preko mejla, sms-om kasno uveče (najpopularniji), ignorisana dok "nisam shvatila poruku" (drugi najpopularniji), a jednom prilikom je naš zajednički prijatelj morao da sedne i "porazgovara" sa mnom. Koliko znam, nekom sam slomila srce samo jednom, osim ako se ne računa onda kada sam otkazala prvi sastanak da bih nastavila da gledam kablovsku iz kreveta. Svejedno, uporna odbijanja dovela su do jezivih pretpostavki, koje su se najviše bavile spoljnim izgledom. Rekla sam sebi da sam najružnije ljudsko biće koje je ikad hodalo planetom. Ubedila sam sebe da je svako ogledalo pred kojim sam se našla čitavog života samo zbijalo grubu šalu na moj račun. Mora da sam demonski trol od trista kila bez ikakve ličnosti!

Stadijum drugi: Krivica i bes

Kada sam prebolela mržnju prema samoj sebi, došlo je vreme da se prokljuvi u čemu je stvarno problem: u njima. Nikad nisam bila kriva ja, već glupi momci koji neće da izlaze sa mnom. Ja sam premija! Posebna, dražesna, jedinstvena, predivna, tračak bleštave sunčeve svetlosti. Ti momci su samo bili suviše slepi da to i primete. Tokom ovog emotivnog stanja, moji vikendi su bili ispunjeni pijanim tiradama. Sve muškarce koji su mi se dopadali zvala sam plitkim smradovima koji ne bi prepoznali valjanu ženu ni da ih ova šutne u jaja. Bes je nastao iz tog osećanja. Nerviralo me je sve što ima veze s ljubavlju. Sama ideja veze izazivala je kod mene mučninu. Kada bih ugledala srećne parove kako se drže za ruke, poželela sam da bar jedno od njih padne u jarak. Čak sam brisala prijatelje sa Fejsbuka kad bi objavili da su se verili. Kad se to desilo, shvatila sam da moram da promenim tu zlovolju. Ne samo da sam kvarila ocenu svoje uticajnosti na društvenim mrežama na Klautu, već sam postala svesna u kakvo sam se čudovište pretvarala. Rekla sam samoj sebi da ako smesta ne prestanem, postaću otelotvorenje stava "mržnja prema muškarcima postoji!". Aktivisti borbe za prava muškaraca tako bi konačno jednom u životu bili u pravu, a za to bih bila kriva samo ja.

Stadijum treći: Mrziš samog sebe (ponovo)

Dobro, ako ne budem mrzela druge, a koga ću da mrzim? Moralo je da se vrati na moju adresu. Međutim, ovaj stadijum mržnje prema samoj sebi nije bio tako dramatičan kao prvi. Ovaj put sam znala da nisam demonski trol, ali sam podozrevala i da mora da sam ja odgovorna za to što ne mogu da nađem nekoga. Svako koga poznajem je nekako uspeo da održi pravu vezu sa drugim ljudima, a zašto onda nisam i ja? Mora da je zato što sam probirljiva ili nepristupačna. Možda se suviše trudim ili se ne trudim dovoljno? Izanalizirala sam sve svoje pogrešne osobine koje su mogle da me učine neprivlačnom. To je značilo sastaviti dug spisak koji je počinjao sa "nisam dovoljno preduzimljiva", a završavao se sa "onaj put kada sam za fleku od kečapa na ruci mislila da je krvni ugrušak."

Stadijum 4: Očaj

Ovo je bio ubedljivo najjadniji od svih stadijuma. Mislila sam samo o tome kako mi treba neko. Bilo ko. Pristajala sam na pozive svakog ko me je zvao da izađemo. Čak i kad sam znala da nemamo ništa zajedničko, dala bih sve od sebe. Pomislila bih, a što da ne? Neki kažu da treba vremena da bi se razvila istinska privlačnost među ljudima. Ako budem bila dovoljno uporna, govorila sam sebi, možda mogu da se ubedim da sam zaljubljena u nekoga sa kim sam u potpunosti nekompatibilna. Ovo je, naravno, bilo idiotski. Ako se ne slažete, dozvolite mi samo da vam kažem da sam, tokom ovog krhkog stanja, zbog jednog momka nakratko pomislila da bih mogla da se bavim parkurom. Ne želim uopšte da pričam o tome.

Stadijum 5: Prihvatanje

Imala sam sreće da stignem do ovog konačnog stadijuma. Nisu svi hronični samci to u stanju. Ništa značajno nije dovelo do njega — samo sam prestala da sažaljevam samu sebe. Nisam više krivila sebe, ali ni druge. Moja jedina greška bila je što sam dozvolila da prevladaju moje nesigurnosti. Dugo sam se osećala izopštenom. Kao da sam jedino dete u školi koje nije pozvano na Simonovu bar micvu. E, pa nek se nosi i Simon i njegova bar micva. Imam svo vreme ovog sveta da idem na koju god bar micvu hoću. Ta bi bar micva mogla da bude čak i bolja, zato što sam je planirala i biću za nju bolje pripremljena. Takođe, možda nastupe the Black Eyed Peas ako su mu roditelji bogati. (Napomena: bar micvu očigledno treba shvatiti kao metaforu za vezu na duge staze, ali može da se shvati i bukvalno ako neko hoće da me pozove.)

U filmovima i na televiziji, hronično nezauzete žene obično se predstavljaju jednim od dva ekstrema. Ili su idealistkinje i detinjaste u pristupu ljubavi ili trezvene prezauzete direktorke koje nemaju vremena za ljubavne gluposti zbog svog tog posla koji obavljaju u tom svom poslovnom prostoru. Nikad sebe nisam videla ni u jednoj od tih kategorija. Definitvno ne tražim idealizovanu vezu. Ne pada mi na pamet da se muvam s nekim na hladnoj kiši ili da idem na glupavi piknik u neki bezvezni park. A sasvim sigurno nisam ni neka moćna ratnica iz biznis rovova. Drugim rečima, to što sam sama ovoliko dugo ne znači da sam jadna i usamljena, a ne znači ni da sam jaka i nezavisna. Ja sam sve to i još mnogo više. Kao i svi ostali.