Ljudi nam prepričavaju najgore tripove na pečurkama

Ne podnosim pečurke. Znam da su iskustva sa drogama potpuno subjektivna, znam da ih mnogi obožavaj („priroda!") ali meni one nikako ne leže. I da, probao sam ih na otvorenom. Probao sam ih u društvu ljudi kojima potpuno verujem. Probao sam ih u manjim dozama, mada realno nikad nisu bile previše male. Bukvalno svaki put bi mi misli otišle na neko mračno mesto, pa bih satima samo priželjkivao da se sve najzad završi. Jednom mi se to desilo u majušnom toaletu u Laosu, gde mi se činilo da mi je koža kao kora drveta kad god bih pogledao u ogledalo. Jednom je moj drug izgubio moć govora pa je počeo da laje i pokušava da nas ugrize. Tokom godina, čuo sam dosta horor priča o pečurkama. Štaviše, mnoge vređa kad im kažem da mrzim pečurke, ili zauzmu snishodljiv stav. Ipak, znam da nisam sam – preko društvenih mreža sam pozvao druge ljude koji su se očajno proveli na pečurkama da podele svoja iskustva. Tokom ovih deset godina koliko se bavim poslom reportera, nisam naišao na veći broj odgovora. Sledi nekoliko najgorih primera.

Pre par godina bili smo u Vang Viengu, to je jedan gradić u Laosu gde bekpekeri svraćaju da bi se drogirali. Ima čitav niz restorana u koje možeš da uđeš i samo im kažeš tajnu lozinku – nešto tako „dajte mi drogu" – daju ti meni prepun ilegalnih psihoaktivnih supstanci. Ima kokaina, hašiša, heroina na tone. Uzeli smo picu sa pečurkama što je delovalo umereno u poređenju sa ostatkom ponude. Ja sam pojeo jedno parče, video da mi nije ništa, i onda nastavio da jedem sve dok se svet oko mene nije otopio.

Toliko sam se najeo da sam u jednom trenutku shvatio šta se dešava i odlučio da moramo odmah da odemo. Izašli smo iz restorana kad sam počeo da gubim kontakt sa stvarnošću, mislio sam da sam kod kuće u Vankuveru, pa nisam razumeo odakle tu neka statua pola čoveka pola pileta, koja je tamo u Vijetnamu stvarno postojala – loš izbor za mesto koje prodaje halucinogene supstance. Vratili smo se u iznajmljenu kolibu gde sam sledećih šest sati vrištao non-stop, na sav glas. Bio sam u nekakvom čudnom psiho-tripu, mislio sam da sam mrtav. Kao, ležim mrtav u šumi i ti neki cvrčci mi okružuju telo. Nekakav zagrobni život, ili više nekakav pakao, sve se beskrajno ponavljalo, svako malo bih se ubedio da sam živ ali onda bi me opet uhvatilo da sam mrtav.

Toliko sam se otkačio od sveta da se više nisam sećao pečurki, nisam imao pojma da sam na drogama. Užasno je intenzivno bilo, nisam razlikovao budno stanje od sna. U isto vreme sam bio i živ i mrtav u paklu. Tek posle sam shvatio da sam spavao kad sam se probudio klečeći i počeo da urlam pa se osoba do mene probudila i rekla „Zar to još nije gotovo?" Trip je počeo oko sedam uveče, a ja sam se dozvao svesti tek sledećeg jutra oko osam. Nisam imao predstavu da će se ikad završiti. Ako tripuješ da si osuđen na večnu patnju, iznenadi te kad se probudiš i shvatiš da je sve OK. Šest meseci kasnije imao sam napade panike i loše sam spavao. Pečurke me više nisu interesovale.

– Ted iz Vankuvera, 38 godina

Prvi put sam probala pečurke u 21 godini sa tadašnjim dečkom i nekim društvom sa faksa. Oni su se upravo doselili, pa smo tog utorka proslavili uz pečurke, i bilo je super celog dana, otišli smo u park, sve je bilo najdivnije moguće. U jednom trenutku me je dečko zamolio da mu dodam telefon da pusti muziku. Ja sam ga uzela i osetila se čudno, mi smo se tih dana nešto svađali, a on je ranije razbio moj telefon iz besa. Zato sam uzela na brzinu da prelistam šta tu ima, i videla da je razmenjivao poruke sa tri druge devojke, od kojih mu je jedna bila bivša. Dok se vraćao kući pisao bi im „jesi budna, šta ima" i slično.

Kad sam pročitala te poruke znala sam da sam haj, da haluciniram, ali jebiga morala sam da mu nešto kažem. Bilo je kao „šta koji kurac radiš, kakve su ti ovo poruke", a on kao „pa šta hoćeš", a ja „mislila sam da me voliš", i sve takve gluposti – bili smo već dve i po godine u vezi. Izašla sam u dvorište da se isplačem, pa su me susedi dileri pozvali kod njih na žurku. Otišla sam kod njih na haludžama, posle se dva i po sata šetala do kuće, i sledeći dan preplakala. Kasnije sam razgovarala sa dečkom pa smo raskinuli. On je tvrdio da sam ja kriva, da se držim na distanci od njega. Od tada do danas je sa istom devojkom, a ja sam se odmah posle njega smuvala sa jednim njegovim drugom. Bio je užasan trip, stalno mi je išao neki flešbek, morala sam na terapiju. Godinu dana posle toga me su me mučile noćne more, jebote.

– Kler* iz Toronta, 26 godina

Prvi put sam bila u Detroitu 2011. na nekom festivalu, tako da nisam znala lokalne dilere, pa nam je moj bivši dečko završio pečurke ali u kapsulama, nešto kao MDMA samo veće, nisam imala pojma koliko sadrže. Zgutala sam jednu tokom dana kao i svi ostali, i valjda je bilo dosta moćno, mada sam uz to radila i koks. Nije mi bio prvi put na pečurkama, ranije mi je uvek bilo odlično. Ali ovde, dok smo gledali Klod Von Strouka počela sam da tripujem užasno jako. Gledala sam društvo i pitala ih da li i oni tako tripuju, šta mi se to dešava, je li to od pečurki? Mislim da sam bila na nekom drugom nivou od njih.

Kasnije dok je vrteo Džef Mils, jedan odličan old skul di džej, imala sam osećaj da sam na drugoj planeti. Nisam mogla da progovorim. Prijatelji su me tresli, pitali da li sam OK, a ja sam imala utisak da me samo neke senke prate. Kao kroz neki veo sam sve gledala, mislim da se to zove smrt ega – kad ne znaš više razliku između života i smrti. To me je baš uplašilo, jebiga, sećam se kako sam šetala po festivalu i sišla negde ispod zemlje i pomislila kako bi bilo OK da sad umrem, ne bi mi nimalo smetalo. A tih godina uopšte nisam bila depresivna, bila sam sasvim srećna. U jednom trenutku sam počela da plačem, ali pre nego što smo otišli dečko me je odveo do štanda jer je znao da sam htela da kupim neku majicu, samo nije znao koju. Ja sam bila sva sjebana, tako da sam kad me je pitao „Jesi ovu htela?" samo klimnula glavom iako uopšte nije bila ta. Potrošila sam 30 dolara na majicu koju nisam želela, ali ipak je i danas ponekad nosim.

– Alison iz Toronta, 26 godina

Dosta sam ih uzimala kao student, i tripovi su uvek bili užasni. Bila sam ubeđena da sam teški luzer, da se bliži kraj sveta. Jednom sam mislila da mi ide OK pa smo proveli dva sata crtajući čizmama po snegu. Mislila sam da stvaramo umetnost, ali kad sam se spustila shvatila sam da smo u snegu samo pisali „kaka", bilo me je strašno sramota. Natpis je bio ogroman, trebalo nam je sto godina da završimo, sve velikim slovima.

– Ema, 28 godina, pisac

Generalno, problem sa halucinogenima je u tome što ih je nemoguće isključiti. Samo jedna loša misao dovoljan je da pokrene lavinu užasa. Nije lako nama Jevrejima koje stalno more strahovi i brige o prirodi smrtnog bića. Grozne misli mi naiđu po milion puta dnevno, a kad sam na pečurkama ne mogu prosto da ih potisnem.

Nekad smo ih dosta često uzimali, jednom prilikom pred vatromet. Gledali smo zalazak sunca sa krova, pojeo sam sendvič prepun pečurki, jedno dve šake. Bilo je lepo, sunce zalazilo, dobro prijatelji se okupili, šale se… Moj drug Džon je cirkao viski i limunadu iz termosa dok smo gledali snimak Dejva Šapela. Bilo je toplo, morao sam da odem u sobu i skinem se, a onda sam video da se zidovi oko mene tope kao da su od voska. Zaključio sam da se tope jer nisam dobar prema svojoj majci, bio sam ljut kad sam saznao da je varala mog oca. Počeo sam da joj kucam poruke, jedno trideset puta sam napisao „Mama voli te tvoj sin", ali nije odgovorila. Rekao sam sebi „Dobro, bar si svoje obavio."

Posle smo odlučili da odemo u bar, i svi smo bili haj ali Džon se kombinacijom viskija i pečurki skroz uništio. Svako malo morao je da stane i ispovraća se, mi ga čekali na uglu dok bljuje iza žbunja, kad se odjednom začuo vrlo prepoznatljiv zvuk glave kako udara o beton. Odmah smo pritrčali, nikad tako brzo nisam trčao u životu. Džon je ležao na leđima, onesvešćen. Kao degenerik-veteran, imam 15 godina iskustva sa onesvešćenim ljudima, pa sam mu otvorio prstom usta i krenuo da ga šamaram. On se dozvao svesti, razrokog pogleda, i rekao samo „hajdemo u bar".

Vratili smo ga u stan, spustili na kauč, a on je sve nešto buncao. Držali smo ga budnim sledećih šest sati, pozvali mu devojku koja je došla po njega. Sledećeg jutra je opet povraćao, ispostavilo se da je imao potres mozga trećeg ili četvrtog stepena. Meni je to bilo grozno iskustvo, strašno me je uplašilo. Nikad više nisam uzeo toliko pečurki odjednom.

– Endru iz Vankuvera, 34 godine

*imena izmenjena radi zaštite identiteta

Još na VICE.com:

Ljudi koji nikad nisu probali drogu opisuju kako misle da ona radi

Tražili smo od ljudi da poređaju droge od najmanje loših do najgorih

Konačno znamo zašto tripovi na esidu traju toliko dugo