Reklame
Simpsonovi

Kako sam sebi upropastio Simpsonove

Simpsonovi su ultimativna „comfort food“ serija. Ali šta se desi kada se „pojede" do kraja?

pisao Vuk Bošković
08 Avgust 2017, 7:21am

Planovi za prvi vikend posle početka prvog posla su bili veliki. Tranzicija sa jednog na drugi posao je trajala dosta dugo i prvih nekoliko dana u redakciji je bilo haotično, dok nisam uspeo da zapamtim sve nove šifre za sve nove naloge koje treba da koristim i otkrio koje mesto ispred zgrade je najmanje strašno za pušenje na 40+ stepeni (nijedno, i trebalo bi da prestanem da pušim). U nekom trenutku sam pomenuo da bih možda gledao nešto „veliko" za vikend i sledećeg dana sam od koleginice dobio poklon: pozajmila mi je celu sedmu sezonu Simpsonovih na DVD-ijevima.

Srž Simpsonovih je što su ultimativna comfort food serija. Šta god da se dešava i šta god da je problem, ta serija je uvek savršena deflekcija i beg. I bila je to od trenutka kada sam počeo da je gledam, u detinjstvu, pre ili posle škole, na nekoj od domaćih televizija, u periodu kada već znaš da čitaš titlove, ali si i dalje potpuno dete pa te animirani programi i dalje rade više od igranih. Serije i filmovi i knjige koje upiješ u tom periodu i u koje se zaljubiš postanu temelji na osnovu kojih sve dalje gradiš. I sve meriš prema njima. Dok nisam pogledao „Bojack Horseman", verovao sam da nikada neću pogledati animirani seriju koja će biti na nivou Simpsonovih. Isto važi i za filmove i knjige, i veze i prijatelje, i brend cigareta. Istovremeno, i večno tragaš za nečim što će te uraditi kao taj first hit, ali si takođe potpuno spreman da se to nikada više neće desiti. I suštinski si nesrećan zbog toga.

U petak uveče, brat i ja smo se skupili, uzeli hranu, uključili PS4 i ubacili prvi DVD… i dobili obaveštenje na ekranu da zbog „regionalnih restrikcija" ne može da bude reprodukovan. Tehnologija ima običaj to da radi. U stvari, ne tehnologija, nego tehnologija u kombinaciji sa zaostalošću Srbije u odnosu na ostatak sveta. DVD-ijevi su kupljeni na jednom kontinentu, jer je samo tamo bilo moguće kupiti ih, konzola je kupljena na drugom, televizor je napravljen na trećem. I nijedna od te tri stvari nije bila pravljena sa namerom da bez problema radi na srpskom tržištu od nekoliko miliona potrošača niske kupovne moće. Ali brat i ja smo već navikli na ovakve vrste poteškoća i ne reagujemo kao Homer kada pokušava da sastavi roštilj- iako nam je za to bilo potrebno mnogo godina prakse.

Posle nekoliko različitih pokušaja koji zbog pravnih razloga ne mogu da budu napisani, na ekranu se pojavila „Ko je upucao gospodina Burnsa, drugi deo". Kada sam gledao prvi deo, prvi put, kao mali, saznanje da ću morati da čekam da bih video razrešenje me je gotovo dovelo do suza. Kroz maglu, a sve u detinjstvu posmatram kroz maglu domišljavanja koja je od tih sećanja napravila nešto više nalik snu nego prisećanju stvarnih događaja, čini mi se da sam osećao čistu sreću kada se to razrešenje konačno desilo pred mojim očima.

Ali sada, kada sam ko zna koji put gledao Vigamov „Tvin Piks" san, učinilo mi se da sam pohabao Simpsonove do kraja. Ništa nije funkcionisalo kako treba. Fore nisu više izazivale smeh prepoznavanja, potera za Homerom nije bila uzbudljiva, bilo mi je, u stvari, dosadno. Ali možda se radilo o umoru posle prve nedelje na novom poslu. Pa sam nastavio dalje. Ali osećanje se samo ponavljalo i intenziviralo. Prvi put kada sam se stvarno zabavio je bila božićna „Marge Be Not Proud" epizoda, iako sam je možda pogledao najviše puta od svih iz sedme sezone. I to ne zbog zapleta ili šale, već zbog efikasnosti i dubine kojom je napisan lik detektiva Brodke. On je rezigniran zbog svog života u kome juri klince koji kradu igračke, i ništa od svega toga ne kaže eksplicitno ali se vidi u razočaranju kada, nakon što izbaci Barta, polomi kreker u pokušaju da na njega nanese umak. I još bitnije, to se sve vidi u tetovaži koju je napravio dok je bio marinac. O toj tetovaži se ne kaže ni reč, a ja, pošto sam prvi put gledao epizodu kada sam bio mali, nikada je ranije nisam primetio. U ta dva nivoa komunikacije se i krije lepota serije. Boje i Homerove fizičke povrede su za klince, zapleti i skrivene poruke su za odrasle. Ali ja sam toliko puta prošao kroz sve te epizode- u toku maratona sam shvatio da sam svaku od 25 epizoda 7. sezone pogledao makar dva puta- da više gotovo ništa nije moglo da se oglođe sa ove kosti.

Drugi put sam se osetio kao dete tokom gledanje „Homer The Smithers" epizode. Opet, zbog toga što su pisci jako fino, suptilno i efektno sakrili a pokazali da je Smiters, nakon što ga je Burns oterao na odmor, otišao u gej letovalište. To se nijednog trenutka ne kaže naglas, ali je vrlo jasno. I onda sam samo tako nastavio dalje da gledam, da mi bude dosadnjikavo, da se ponekad nasmejem, ali više po refleksu nego zato što je nešto stvarno smešno. Drugu polovinu sezone sam gledao mamuran, i opet, iako bi sve trebalo da šljaka, jer su to Simpsonovi, ja sam malo gledao u TV, malo u telefon.

I naravno, nije problem u seriji. Ponovno pojavljivanje Homerove majke, njegovo namerno gojenje da ne bi išao na posao, i parodiranje „Pretparačkih priča", ništa od svega toga nije namenjeno da preživi desetine i desetine gledanja a da ostane emotivno, humoristički i narativno efektno. Serije se troše, filmovi se troše, poslovni i emotivni odnosi se troše. Ljudi odrastaju, menjaju se, stare, a da ni ne primete to pre nego što se bespovratno promeni. Sve ovo može da se posmatra pozitivno, da se ovako bitne stvari- one koje „prežive", odvajaju od nebitnih stvari koje nestaju. I to je tačno, verovatno.

Ali Simpsonovi su meni i dalje bitni iako više ne mogu da ih gledam očima. A to važi i za mnoge druge stvari. Izgube se, izližu, metastaziraju i sa njima odnesu deo nas samih. Dugoročno, ništa ne uspeva da preživi vreme. Sve se pretvori u Burnsovu potragu za Bobom, samo što ga ne dobijemo nazad na kraju. Jer ovo nije animirana serija i nema razrešenja u trećim činu.

Još na VICE.COM:

Liza Simpson: 30 godina sa najpametnijom i najtužnijom učenicom drugog razreda

SVAŠTARA 'Bindžovanje' vodi u depresiju, kažu rezultati neverovatno depresivnog istraživanja

Tragikomična genijalnost Mardž Simpson