Reklame
Spasavanje

Ljudi iz Srbije o tome kada su nekome spasili život i kada je neko spasio njihov

"Tu na scenu stupa moj heroj, bez plašta, u konobarskom odelu".

pisao VICE Srbija
01 Februar 2019, 10:04am

Youtube skrinšot

Verovatno smo svi mi u nekom trenutku, nekim svojim gestom, savetom ili pukom tehičkom slučajnošću spasli nekom život, ili barem delić života. U mrežama uzročno-posledičnih događaja, koje su konfuzno isprepletane, svaka naša reč ili pokret, utiču na nešto. Međutim, među nama žive neki slučajni heroji, koji su se u trenutku kada je najviše trebalo našli na određenom mestu i zaista nas izvukli iz provalije zvane smrt.

Pre nekoliko dana, internetom je odjeknula vest da je mladi Kris Skot iz Tuksona u Arizoni spasio život ženi koju je zatekao kako leži na volanu u automobilu i to iskoristivši savete koje je video u seriji The Office. Naime, kada je video da su ženi poplavele usne i da ne daje znake života, Kris je pristupio davanju veštačkog disanja i to u ritmu pesme Stejing alajv, baš onako kako je to uradio Majkl Skot, rekavši u seriji da je to idealni ritam za pritiskanje grudi i masažu srca. Ovim povodom pričali smo sa nekoliko ljudi iz Srbije o tome da li su nekad spasili nekog, ili pak bili spaseni.

Pogledajte ovaj klip, možda vam nekad zatreba

Kuća na jezeru

Čini mi se da je bilo leto 2007. kada sam prvi put otišao sa društvom na kampovanje. Jedan iz tadašnje ekipe imao je na Zavojskom jezeru neku kamp kućicu, pa nas je pozvao da odemo sa njim. Naravno, sve je bilo super, poslužilo nas je vreme, našli smo i dobro mesto pored kućice za šator. Sad, tu je jedini problem bio što sam se jedini brčkao u plićaku jer nisam znao da plivam. I to je bilo rešeno tako što sam sa svojih šesnaest plivao sa gumom, ali barem nisam bio usamljen u plićaku. Dan pred povratak, otišli smo čamcem na drugu stranu jezera i zaboravio sam da ubacim gumu, pa mi je keva tog druga koji nas je pozvao da idemo s njima na jezero dala svoje mišiće, pošto nije ni ona bila plivač. Sve bi bilo u redu da sam se setio da postoji velika razlika između plivanja pomoću gume i pomoću mišiča - ne možeš kao klada da se osloniš da će da te održavaju na površini.

Uglavnom, doplivao sam do malo dubljeg dela i zaronio, to su barem ljudio oko mene mislili. Jedva sam nekako uspeo da se odbacim do površine da samo kažem upomoć. Srećom, pored mene je bio skoro dvaput veći drug koji me je prihvatio, ali u panici sam ga zagrlio i nogama i rukama, pa smo potonuli obojica. Nije paničio kao ja, pa je uspeo nekako da me odbaci do plićaka. Ispalo je da sam toliko bio duboko u vodi, da sam mogao na prstima da dođem do vazduha, ali panika je panika. I ne, nisam posle toga naučio da plivam i nisam prilazio velikoj vodi na bliže od metar. - Nemanja, 27

Kobno pijanstvo

Imala sam 17 godina i nažalost to je bilo ono vreme kada sam na žurci morala da se napijem ili me neće biti. Međutim, da sve bude još gore, nisam znala da pijem, koliko treba da popijem, šta da pijem. Tog zamalno kobnog puta sam pila votku. Nemam pojma ni koliko sam popila. Bila sam kod drugarice u Železniku i pravile smo žurku, igrale, pile, pile, pile, samo sam ja bila glavna budala koja je najviše popila. Legle smo da spavamo, i ja sam se ujutro probudila sa glavoboljom i to je to, ali, vidim da je drugarica ljuta na mene i u fazonu sam WTF? Onda mi je rekla da je prestravljena od straha, da sam dok sam spavala počela da povraćam i da se gušim, da se ona slučajno probudila i čula me, i podigla me. Aha. Tada sam se osećala bukvalno kao najgora osoba jer sam sebe dovela u situaciju “Zamalo mrtva”, a nju izložila ogromnoj brizi, strahu i stresu. Tako da, eto, ona mi je tada spasila život, hvala joj. - Marta*, 39

Spasavanje devojčice

Na srebrnom jezeru '88 devojčici koja je pala sa palube našeg broda. Imala je možda 3-4 godine.

Bilo je leto. Sa ocem sam provodio letnji raspust na Srebrnom jezeru, ukotvljeni na onom spoljnom sprudu gde su tada bili dugački redovi ogromnih stabala hrasta. Vrućina, tišina i gore u krošnjama visoko blago šuštanje lišća. Celo leto smo bili privezani tu.

Bilo je tu raznih čamaca i ljudi, kumova, prijatelja. Matorci su tog dana čoporativno otišli u Gradište nekim drugim čamcem. A ja sam se to popodne malo ranije vratio sa kupanja sa jezera.

Bio sam gladan, pa sam sišao pod palubu, seo da jedem kad u tom trenutku čujem sitne korake uz onu dasku koja služi za penjanje sa kopna na brod. Obično se brod malo zaljulja kad se odrasla osoba popne, ovaj put ništa, samo sitni trčeći koraci i neko potmulo "buć". Naš brod je imao dublji gaz pa je uvek stajao nekoliko metara dalje od kopna, samim tim i ta daska je bila duža. Sitni koraci preko daske, čujem trči po palubi i "buć". Mislim se to opet onaj blesavko sa kojim sam se tada družio me zeza. Taj blesavko kome ne mogu da se setim imena je brat toj devojčici. Ne da mi mira, moram da izađem da vidim. Kad ono dete upalo sa dva metra visine u one alge i mulj i vidim ne mrda, samo guta vodu.

Skočim kao leopard i uhvatim i podignem iznad vode. Taj momenat od njenog pada u vodu i mog skoka po nju je bilo nekih 30ak sekundi. Uplašila se jako, malo zagrcnula i prođe frka. Ni njenog imena se ne sećam nažalost. Ja sam tada imao 12 godina.

Sledeće godine mi umre otac. i nikad više nismo zaplovili Orionom. Tako nam se zvao brod. - Živadin

Gušenje u restoranu

Kada sam bila mala, mrzela sam da čistim kosti od ribe, ali sam volela da se pravim kako to umem da radim. Jednom prilikom sam bila sa porodicom i nekim prijateljima u restoranu na Savi, upijala šta matorci pričaju i jela ribu iz tanjira mahnito, ne obraćajući pažnju na kosti. U jednom trenutku osetila sam da se gušim, da me u dušniku nešto jako grebe i da ne mogu da dišem. Nisam sigurna da li je situacija bila opasna po život, ali znam da sam postala ljubičasta u licu i da sam se mnogo uplašila. Mama je počela da plače i nije znala šta se dešava.

Tu na scenu stupa moj heroj, bez plašta, u konobarskom odelu. Stisnuo mi je stomak i naterao da se iskašljem i sve je bilo okej. Bio je učenik na praksi i znam da sam narednih nekoliko godina bila zaljubljena u njega.- Jovana, 31

Nepoznata bakica

To je bilo pre nekoliko godina u Beču. Otišla sam tamo na vikend sa svojim dečkom, u toku leta. Naravno da smo najviše vremena potrošili u Marija Hilferštrase, lutajući od izloga do izloga. Bilo je mnogo vruće, to je bilo jedno od onih ekstremno toplih leta. Bez obzira na visoke temperature, ulica je bila puna ljudi, koji su brzali negde i sudarali se u prolazu. Odjednom, krajičkom oka videla sam telo koje poput domine pada na užareni asfalt. Bila je to neka baka koja je teglila sa sobom hiljadu kesa iz marketa. U početku sam samo posmatrala zaledjeno, a onda ubrzo provalila da ljudi nezainteresovano prolaze pored nje kao da je džak krompira. Dozvala sam se pameti, rekla dečku da otrči do trafike i uzme vodu. Baka je došla k sebi, ali joj i dalje nije bilo dobro, tresla se i činilo se da ne zna gde je. Umila sam je dala joj vodu, a onda zaustavila prvog prolaznika i naredila mu da pozove Hitnu. Ne znam da li sam joj baš spasla život, ali sam joj se našla u nevolji kad niko drugi nije. Hitna je odvezla baku i ne znam šta je na kraju bilo sa njom. - Mia, 25

*Neka imena su promenjena

Tagged:
smrt
život
príce
heroji
nevolje