Žoze Murinjo je bio poslednji ostatak sveta koji više ne postoji

Koncept "menadžera kao srca kluba" je umro sa Fergusonovom penzijom. Prikladno je da se zombi verzija tog koncepta završila na istom mestu.

|
18 december 2018, 2:22pm

Fotografija: Flickr, korisnik Aleksandr Osipov

Žoze Murinjo je posle dve i po, relativno neuspešne godine na klupi Mančester Junajteda, konačno otpušten. Najzabavniji trenuci praćenja Mančester Junajteda za to vreme su bili oni u kojima Murinjo, nesrećna ljuštura od čoveka koja jedva čeka kraj sveta, proživljava emotivni napad dok njegova ekipa tone na terenu. Ovo pišem kao fan Junajteda i fan Murinja. Ali te dve i po godine su bile užasne. Rezultati su bili loši, fudbal je bio gori, a gledanje svega toga je bilo mučenje dosadom. Murinjove reakcije pune frustracije, besa, gneva, očaja i poraza su celo iskustvo gledanja Junajteda makar na trenutke činile podnošljivim. Bile su napredak u odnosu na prethodne tri godine u kojima su prvo Mojes a onda i Van Gal pokušavali da izvedu najneuspešniji "džedaj trik" u kome su nam objašnjavali da užas na terenu u stvari nije užas, već je neophodna faza na putu na čijem kraju nas čeka povratak u obećanu zemlju dominacija i trofeja.

Sve ovo, svih ovih šest godina osrednjosti maskirane u "proces povratka na vrh" su posledica odluka Aleksa Fergusona, verovatno najsupešnijeg menadžera u istoriji modernog fudbala. I njegov Junajted, nakon odlaska Ronalda, bio je industrijska traka dosade i rutine koja je pucala pri svakom susretu sa najuspešnijim evropskim klubovima, ali svi smo ćutali i trpeli jer je sistem funkcionisao "kod kuće". Dominacija Junajteda u Engleskoj, samoproglašenoj najboljoj ligi na sveti, bila je neprikosnovena i trajala je decenijama. Dokle god su se titule prvaka ređale, navijači su izlazili na kraj sa "1-0" fudbalom, koji je bio posledica koliko postavke igre i motivacije igrača, toliko i uticaja na sudije i straha koji je "dolazak na Old Traford" budio u protivniku. Ali Ferguson, koji je zbog svoje sujete doveo do toga da Junajted pređe u vlasništvo porodice Glejzer, kojoj je biznis plan od početka bio optimizacija troškova i maksimalno povećanje profita i izvlačenje svake moguće funte iz kluba, odlučio je iz nikad objašnjenih razloga, da za svog naslednika izabere osrednjeg britanskog menadžera.

Dejvid Mojes je odmah izgubio borbu za moć od Eda Vudvorda, novog direktora kluba, bankara koji je studirao fiziku, i Junajted je krenuo na put koji ga je doveo ovde. Profiti i prihodi su rasli, sponzorski ugovori su se potpisivali svuda u svetu (čak i u Srbiji jedna banka obezbedila prava na korišćenje logotipa Junajteda na svojim karticama) i rezultati na terenu su postali manje bitni. Bilo je važno, opet zbog klauzula u sponzorskim ugovorima, da se dođe do Lige šampiona. Čim Mojes to nije uspeo, dobio je otkaz. Na njegovo mesto je došao Van Gal, proto verzija Murinja, koji je bio nadmen koliko i zastareo. Bilo je bolno očigledno da je njegovo shvatanje fudbala iz prethodnog veka, da je pokušavao da od Junajteda napravi verziju Barselone iz vremena kada je Mesi još bio dete u Argentini, ali klubu je bila potrebna "stabilnost" koja će u budućnosti doneti "uspeh".

Ali onda je Murinjo, pre gotovo tačno tri godine, detonirao sebe u Čelsiju, i bilo je jasno da je samo pitanje trenutka kada će on doći u klub o kome je sanjao godinama. Plus, Murinjo je bio apdejtovana verzija Van Gala i bio je dovoljno popularan i harizmatičan da je i sam postao magnet za sponzore, što je ono što je Vudvordu najbitnije. Niko nije vodio previše računa o tome što je polako postajalo očigledno da je savremeni fudbal pregazio i Murinja.

Ali pre dve i po godine, desilo se ono što su svi želeli da se desi. Na Fergusonov tron je došao čovek koji je na svaki mogući način podsećao na njegovog fudbalskog, ako ne sina i naslednika, onda makar kopile. Harizmatičan, svojeglav, samouveren i genijalan, niko se kao Murinjo nije uklapao u Fergusonovu filozofiju "menadžera kao najvažnijeg čoveka u klubu." Iako je bilo jasno da to više tako ne funkcioniše. Niko nije video kontradiktornost u tome što je jedno od prvih Murinjovih pojačanja bio Pol Pogba, jedan od najboljih igrača sveta koji je ponikao u Junajtedu i koji je oteran iz kluba jer se Ferguson posvađao sa njegovim agentom pošto je ovaj zahtevao nešto što je Ferguson, kao "najvažniji čovek u klubu", odbijao da uradi. Niko nije primećivao da je Murinjovo razumevanje igre - postavljanje čvrste odbrane odakle onda kreću kontre koje melju protivnika postalo toliko sveprihvaćeno da više nije bio način da se pobedi, već da se preživi. Svi su ubedili sebe da je menadžer i dalje "najvažniji" iako na sve strane postoje dokazi da su pojedinačni kvaliteti igrača ono što presuđuje utakmice u vremenu kada su svi fizički savršeno pripremljeni i taktički potkovani. I iznad svega, klub, navijači, novinari i sam Murinjo su lagali sebe da je on i dalje sposoban, motivisan i željan da pobedi po svaku cenu.

Pre par meseci, u velikoj priči na ESPN, našla se anegdota o Murinju koji sedi usamljen u lobiju hotela i čeka da se igrači ukrcaju u autobus koji će ih odvesti na utakmicu. U jednom trenutku, navijač izađe iz lifta i shvatajući ko je ispred njega, odlučuje da ga pozdravi i poželi mu sreću. Murinjo, prema priči, nije obznanio postojanje navijača nego je nastavio da mirno gleda ispred sebe. U ove dve i po godine Murinjo je više izgledao kao sredovečni čovek u dubinama depresije nego kao jedan od uspešnijih evropskih menadžera.

Živeo je u hotelu, sam, dolazio je na utakmice u trenerci, neobrijan, bio je još besniji na novinare nego ranije. Bilo je očigledno da je dubinski nesrećan. Prema jednom novinskom izveštaju: "Njegov stav je bio da je sve u klubu sranje. Tereni za treninge su sranje, igrači su sranje, lekari kluba, hrana, stadion... Sve je bilo sranje."

I bilo je sranje gledati njegov Junajted. Na terenu su izgledalo kao da ne treniraju uopšte. Murinjo je kupio Freda za 50 miliona funti da mu bude stub sredine terena i onda ga nije koristio. Posvađao se sa Pogbom jer se Pogba navodno ponašao kao zvezda, što je često ponašanje kod igrača koji su bili srce tima koji je upravo osvojilo Svetsko prvenstvo. Kupovao je odbrambene igrače koje je ponižavao,a onda se ljutio na njih jer igraju loše, a besan na klub što mu nije davao dodatne pare da kupi nove igrače na tim pozicijama.

Insistirao je da se sa Felanijem produži ugovor, iako svi znaju da Felaini gotovo ničemu ne služi, ali visok je i ume da bije, pa je to korisno za tim koji stalno igra 1-1 i treba im baš takav igrač da možda ukrade sva tri boda u poslednjih pet minuta. Razlozi zašto je Junajted tim kome treba neko kao Felaini su mnogobrojni i prevazilaze Murinja. Tiču se odnosa između fudbalske i biznis strane kluba.



Ne postoji nikakav fudbalski razlog da Junajted ima Lukakua, Rašforda, Marsijala, Matu, Sančeza, Pogbu i Lingarda dok odbrana i sredina terena ne liče ni na šta. Ali ne postoji komercijalni razlog zbog koga biste se odrekli bilo kog od svih ovih jako popularnih aseta koji mogu da vam pomognu da prodate sve od čipsa do automobilskih guma širom sveta. To je kancer u srži ovog Junajteda, jer iako ne izgleda tako na prvu loptu, komercijalni ciljevi su uvek važniji od fudbalskih. Zato Felaini. Jer je on hemoterapija za kancer. Ali hemoterapija je ružna, neprecizna i može da vas ubije pre nego što vas izleči.

Zbog svega ovoga, ti trenuci na utakmicama, kada je Murinjo vidno pršnjavao su bili zabavni. I zbog toga što su dugovi koje je sam pravio dolazili na naplatu, ali i zato što se ponašao onako kako smo se mi, koji smo gledali te utakmice, osećali. Besno, frustrirano, smoreno. Kao što njemu stvari zbog kojih je nekada izgledao kao genijalac više nisu funkcionisale, tako ni nama gledanje Junajteda više nije stvaralo osećanja na koja smo se navikli. Murinjo je istovremeno bio i razlog naše "nesreće", ali i jedan od nas. Ništa nije bilo kao nekad, i postajalo je očigledno da neće biti tako ni u budućnosti.

Poslednji trenutak slave je bila utakmica protiv Juventusa u gostima. Junajted je ukrao utakmicu i tri boda, dajući dva gola u poslednja tri minuta. Murinjo je izašao na teren sa poslednjim zviždukom da bi provocirao navijače i igrače kluba koji je pobeđivao kao menadžer Intera.

To što je uradio je bilo sitničavo, pakosno, ružno...Ali bilo je i savršeno i prelepo. Bio je fudbal. I sada je tužno jer je to bio poslednji put.

Ferguson nije postavio Murinja, ali njegov duh jeste. Ne postoje više menadžeri koji veruju da su najveća i najbitnija figura u klubu. Gvardijola priča o borbi za bolje odnose među ljudima dok radi za Mančester Siti. On nije lud i nije licemer, nego zna ko finansira njegovu globalnu dominaciju. To ima loše, ali ima i dobre strane. Dok je Ferguson vladao engleskim fudbalom, svi ostali su se ili plašili njega ili pokušavali da budu kao on. Murinjo je došao najbliže tome, ali sada je verovatno njegova karijera, makar na vrhunskom nivou, gotova. I poslednji tragovi Junajteda "kao specijalnog kluba" idu sa njim. Sve će sada svuda biti isto, pogotovu ako se sve glasniji tračevi o prodaju Junajteda Saudijskoj Arabiji ispostave kao tačni. Junajted je sa jedne strane pokrenuo revoluciju u komercijalizaciji fudbala kroz svoju agresivni marketinški plan. Sa druge strane, to insistiranje na laži "i posle Fergusona Ferguson" je koliko god glupo, i dalje bilo romantično.

Sa Murinjom pada i poslednji trošni bastion podele između biznis i fudbalske strane klubova. Klubovi će biti mašine za pravljenje i pranje para, ali i imidža, čije gorivo će biti džeparci klinaca iz srednje klase koji hoće dres, ranac i TV pretplatu da gledaju svoj omiljeni od mnogobrojnih klonova istog fudbalskog tima. Sve to je jako tužno, i potpuno neminovno.

Više na VICE
VICE Kanali