Bio sam na treningu samo da bih razgovarao sa Ivanom Dragom, negativcem iz Rokija

(Ako još niste odgledali film Roki IV iz 1985. ali ste gledali filmove Roki, Roki II i Roki III, iz 1976. 1979. i 1982. i pitate se šta se dogodilo sa Apolom Kridom – protivnikom koji je postao mudri stariji državnik, filmska analogija Muhameda Alija, koji je poslednji put kada smo ga videli bio srećan, zdrav i u penziji, i brilijantno trčao po neverovatno sunčanom danu po plaži u Majamiju, pre nego što je stavio štitnik za zube i izazazvao Rokija na konačni revanš meč, ding, ding – i jednostavno još uvek niste našli vremena da odgledate Roki IV, ali ste se svejedno nadali da je Apolo živ i zdravi u ovom filmu – koji je, ponavljam, premijeru imao pre čitave 33 godine – onda vam predlažem da odmah prestanete ovo da čitate, a takođe imam i neke loše vesti za vas.).

Ivan Drago je ubio Apola Krida, i ja ga i dalje jebeno mrzim zbog toga. Ivan Drago – za koga Holivud pokušava da nam kaže da je samo tamo neki džinovski plavi glumac Dolf Lundgren; ali ne, nije, on je Ivan Drago koji živi pod lažnim imenom, nakon što je ubio Apola Krida – i ne zaslužuje da poživi nijedan jedini sekund ostatka svog trulog života.

U Rokiju IV iz 1985. dokumentarcu o američko-ruskim odnosima usred hladnog rata, Drago jednostavno ubija Apola Krida tokom egzibicionog meča (*1), i niko ništa ne preduzima povodom toga. Ne snosi nikakve posledice za svoja dela. Šta više, dobija još jednu priliku da ubije nekoga, kada Roki dolazi u Rusiju da se bori sa njim na Božić (Roki IV je božićni film, predomislio sam se), i nekako nadvlada 20 santimetara višeg čoveka na steroidima, tako što 15 rundi trpi udarce u glavu, i na kraju Roki, ogrnut američkom zastavom i sav polupan, urla u mikrofon koji pišti od mikrofonije, "AKO JA MOGU DA SE PROMENIM, I VI MOŽETE DA SE PROMENITE", na šta čitava Rusija ustaje i aplaudira.

Kao što možete da primetite, imam neka osećanja vezana za filmove Roki, Roki II, Roki III, Roki IV, Roki Balboa, Krid, kao i za film koji je počeo da se prikazuje ove nedelje, Krid II. Opšti osećaj je sledeći: to su najvažniji filmovi ikada snimljeni. Roki je simpatičan dobitnik Oskara, u kome nesrećni šeprtlja zlatnog srca sa levicom od čelika pobeđuje aktuelnog šampiona sveta, i u isto vreme skida naočari prodavačici u prodavnici za kućne ljubimce i zaljubljuje se u nju.

U Rokiju II, prvo pada na dno, da bi se zatim uzdigao u visine; pošto zbog povrede oka mora da okonča boksersku karijeru, dobija posao u fabrici i zasniva porodicu, a onda – a ja i dalje ne shvatam kako, jer sam oko 15 puta odgledao film, i to nije jasno objašnjeno – jebeno ignoriše povredu oka i svejedno se bori. Roki III: smrt, rasizam, napaljenost. Roki IV: kao što je već objašnjeno. Roki V: nikada nije došlo do njega, ne postoji. Roki Balboa: šampion propada i preuzima ulogu neveštog oca. Krid: Saundklaud remiks prvog filma nekako uspeva da bude jednako dobar koliko i original. Krid II: Krid II je kao da su Roki II i Roki IV dobili bebu, ali su se zapravo starali o toj bebi, umesto da je samo često zovu "Robert" i da je ne uče da boksuje. U njemu se Ivan Drago vraća, i osramoćen trenira svog monstruoznog štićenika da se bori sa sinom čoveka koga je ubio, i ja ga se još uvek plašim.

Da bih se suočio sa ovim strahom, prijavio sam se na trening u podrumu najotmenijeg londonskog hotela. Učinio sam to zato što će se, u beskonačnom nizu pokušaja da Krid II stekne potreban publicitet, Ivan Drago iz nekog razloga pojaviti na poslednjih pet minuta treninga. Tokom treninga, umirem i padam na dupe, zato što se trudim da održim korak sa fitnes influenserima na "zabavnom i razigranom“ treningu od deset rundi, iskreno se plašeći da ću se ispovraćati. Ne znam koji je plan, zato što trenutno ne mogu da dišem. Potpuno sam, i nimalo privlačno, natopljen znojem. Možda se Ivan Drago sada pojavi i onako, po ruski, se okomi na mene – "On je slabić“, Reći će Ivan drago, pokazujući me ostalim učesnicima treninga, koji imaju 200 hiljada pratilaca na Instagramu, koji jedva mogu da podignu ruku da naprave pristojan selfi, zato što su ekstremno napucani, "Nema koordinaciju da bi radio zgibove. Ubijte ga" – reći će on, a onda napujdati na mene svog filmskog sina, ubilačku rumunsku mašinu od 2 i 20, Florijana Munteanua, koji će mi pritrčati kao konj koji galopira u bitku i ubiti me jednim udarcem, i ja ću se samo sručiti na pod kao Apolo, a onda ću – slušajte, izgubio sam tok misli, zato što Ivan Drago isuviše kasni da bi se obrušio na mene, i umesto toga završavamo joga vežbama istezanja (čak i one bole! Definitivno je vreme da ponovo krenem u teretanu!), i ja odlazim u prostoriju pored, na konferenciju za novinare.

Ako nikada niste izbliza videli nekoga ko potiče iz Holivuda, evo nekih zapažanja nekoga ko jeste: beli zubi, savršena koža, više vlasi kose nego što možete da zamislite, od glave do pete odeveni u odeću luksuznih firmi za koje nikada niste ni čuli, a kamoli da ste u mogućnosti da posedujete nešto njihovo – prilično je zanimljvo gledati ljudsko biće koje je u stanju tako da izgleda. Florijan seda za sto toliko izbrijan i fazoniran, da pretpostavljam da neko čega iza vrata sa žiletom u rukama da mu fazonira bradicu. Dragove podlaktice su prošarane venama kao korenje savršenog drveta: na desetine vena, na stotine vena, vena koje su nabrekle tokom godina dizanja gvozdenih šipki iznad glave. Iskreno verujem da je jedna vena sa Dragovih ruku jača od čitavog mog jebenog tela. Zapanjen sam.

I želim da kažem sledeće: Roki i filmovi o Rokiju koji su usledili su mi bili omiljeni filmovi dok sam odrastao. VHS trake sa Rokijima od jedan do četiri su ono što je potpuno odredilo i definisalo moje detinjstvo. Roki V baš i ne. Onda se kada sam odrastao pojavio Balboa, i bio je okej, valjda; bilo je dobro znati da je Roki i dalje tu negde, živ, a onda nastupi pauza, pa se pojavi Krid, i ponovo se zaljubiš u sve to: u boks, u treninge, tihe treptaje večne ljubavi, savršene fizičke primerke koji imaju simpatične sastanke u oronulim barovima u Filadelfiji, napetu dinamiku otac-sin, muškarce koji podižu palac jedni drugima kroz prozore, decu koja trče iza Šampiona! Sveta!, negativce, scene boksa, trenutke kada ti zastane dah, zato što obaraju Rokija i ne znaš da li će ustati – naravno da će da ustane, mora, taj zvuk kada jurne krv, dok se kamera mrda a on se ljulja na platnu – publika zanemi i da, da, jedna rukavica na gornjem konopcu pre kraja odbrojavanja, Roki je uspeo, Roki je pobedio. Taj Drago je meni bio najstrašniji negativac u istoriji filma, strašniji od Darta Vejdera, strašniji od lica koja se tope u Otimačima izgubljenog kovčega, strašniji od kapetana Kuke. Poslušajte Dragovu repliku iz Rokija IV: samo monstruozan krik bola i pretnje, nalik dinosaurusu. Poslušajte Dragovu repliku iz Rokija IV: reži tako glasno da možete da čujete kako mu vrat krcka kao drobilica.

A onda, u toj prostoriji, okružen influenserima koji pitaju Dolfa Lundgrena koja vežbe voli, iznenada gubim poriv da postavim bilo kakvo pitanje – "BILO JE OSAM FILMOVA O ROKIJU, OD KOJIH JE ČETVRTI NAJBOLJI A PETI NAJGORI. KAKO SE, PO VAMA, KOTIRA ŠEST PREOSTALIH ROKIJA, UKLJUČUJUĆI I KRID II?" – zato što na neki način nije ni bitno. Pitati šta Roki znači u širem smislu je sasvim nesuvislo. Ako voliš filmove o Rokiju – zapanjujuće duga franišiza o Italo-Amerikancu iz nižih slojeva, koji stalno trpi udarce i sasvim je bezopasan, sve dok ne uđe u ring, gde je najzajebaniji živi drkadžija, što iz nekog razloga svima nešto znači, čak i jadnim britanskim mekušcima kao što sam ja – na neki način nije važno šta Ivan Drago misli o tome kako se Krid II kotira na definitivnoj top listi Rokija (šesti je). Roki je tvoja lična stvar. On je ono što ti napraviš od njega.

Bilo kako bilo, svi smo stali da poziramo za fotografije. Većina se odlučuje za pozu licem u lice, ili sa bokserskim rukavicama, ali ja na umu imam nešto specifičnije. Pitam glumca koji je igrao Draga, Dolfa Lundgrena, da li možemo da poziramo za fotografiju rekreirajući scenu pozdrava rukavicama u Rokiju IV, kada Drago – čeličan, nepomičan, drži svoje monstruozne ruke da bi ih Krid udario, kada na Kridovom licu mogu da se vide prvi znaci straha, pošto shvata šta ga čeka u meču. Ja pokušavam da dočaram taj trenutak, grčeći lice u šokiranu grimasu kao iz crtaća: "Je li ovo gluma? Da li ti glumiš?"

Evo fotografije. Istrpeo sam ceo trening zbog ovoga. Suočio sam se sa čovekom koji je bio otelotvorenje svih mojih dečijih strahova. Izgledam kao velika mokra fleka.

(Fotografija: Warner Bros.)

(1*) Za šta je, uzgred, sudija meča apsolutni krivac – Drago triput nabada Krida koji se ne brani, posle gonga za kraj prve runde, što zaslužuje momentalnu diskvalifikaciju – a to što nije bacio peškir u ring da prekine meč (kao da bi peškir zaustavio to čudovište! On sklanja sudiju sa njega, i nastavlja da udara Apola u lice. Šta bi jedan peškir postigao?) progoni Rokija u godinama koje su usledile – pogledajte ostatak Rokija IV, neke trenutke u petom, i svaki put kada grobu govori o tome (Balboa, Krid, Krid II). U smislu, Rokija fundamentalno progoni čnjenica da je njegov neodlučni čin nebacanja peškira direktno doveo do smrti njegovog najboljeg prijatelja (Poli nije Rokijev najbolji prijatelj: Poli je užasan čovek.), i od tada nema mira u životu. Mislim da je krajnje vreme da dobijemo film o Rokiju – to bi mogao da bude Krid III, i Vorner Bradersu bi se isplatilo da pisanje scenarija u potpunosti prepusti meni – u kome će sudija naći Rokija i reći mu da nije on kriv, i da ga nežno zagrli na način na koji muškarci grle jedni druge u filmovima koji mirišu na testosteron. Roki polako prestaje da izgovara „ne“, i „ah, ne, ti…“ – i onda shvata, da, sudija je zapravo u pravu, on je odgovoran, i počinje da rida na grudima prastarog sudije, nisi ti kriv, Rok, nisi ti kriv.