Mentalno zdravlje

Kako je više od 12 studenata jednog univerziteta okončalo svoj život samoubistvom

Zašto ima toliko mnogo smrtnih slučajeva na bristolskom Univerzitetu?

pisao Hannah Ewens; fotografije Bekky Lonsdale
02 Decembar 2019, 7:00am

BOB I MEGI ABRAHART, RODITELJI POKOJNE STUDENTKINJE BRISTOLSKOG UNIVERZITETA NATAŠE ABRAHART; (DESNO) FOTOGRAFIJE NATAŠE U NJIHOVOM DOMU

Bob Abrahart me pozdravlja na ulaznim vratima trospratne zasebne kuće koju deli sa svojom ženom Megi, u predgrađu Notingema, i toliko se toplo rukuje sa mnom, da na trenutak zaboravljam zašto sam ovde. Odsutno ga pitam kako mu je u penziji, a on mi odgovara, „Pa, bilo je dobro“. Uvodi me u dnevnu sobu, u kojoj sa svakog zida, police i komada nameštaja – sa svega što predstavlja neku površinu – njegova ćerka Nataša uzvraća osmehom. Osećam kako se Bob na trenutak povlači, dozvoljavajući mi da upijem sobu.

Natašini prijatelji su nastavili da dolaze u kuću, kaže mi on, pa su on i Megi sastavili kolekciju fotografija koje su preostale sa njenog bdenja. Njeni prijatelji su „svi tako mladi i nisu znali šta da učine ili kažu, niti šta se događalo, pa ove slike služe da se osećaju kao kod kuće“. Nataša je preminula u aprilu 2018. Upoznajem Boba i Megi godinu dana kasnije. Sada tuga dolazi u naletima i u čudnim trenucima, izbijajući na površinu kada se jave zaboravljena sećanja. Više nema bolnu oštricu.

Megi dolazi iz kuhinje, noseći dve šolje kafe. Ona i Bob o Nataši pričaju u sadašnjem vremenu. Oboje roditelja su posvetili svoje živote i ušteđevine tome da otkriju zašto je njihovo najstarije dete umrlo dok je studiralo na bristolskom Univerzitetu.

U 18 meseci između oktobra 2016. i aprila 2018, jedanaestoro studenata bristolskog Univerziteta je izvršilo samoubistvo. U narednih godinu i po dana, taj broj je porastao na barem 13. Za roditelje koji su to doživeli, čini se nemogućim da dođu do zaključka. Mogu da zatraže istragu, kada istražitelji pozivaju svedoke da bi ispitali iznenadnu ili neprirodnu smrt. Ono što se naziva predistražnim saslušanjem nudu priliku da se traže odgovori, ali samo ako se angažuje pravna pomoć, ili dovoljno razume pravni sistem, da bi se zahtevali odgovarajući rezultati.

Natašini roditelji su prikupili sredstva za pravnu pomoć, što im je omogućilo da zatraže istragu po Članu 2, koju su i dobili. Mnogi ožalošćeni roditelji bristolskih studenata su imali suženiju istragu, na bazi izjava, umesto ispitivanja. Nakon takve istrage, slučaj se zaključuje, uz jednostavnu presudu – koja se i ranije znala. Ali pitanje ostaje: zašto i kako se to dogodilo mom detetu?

natasha abrahart and her brother bristol student suicides
Natasha Abrahart and her brother.

Nataša je želela da ode na Univerzitet u Oksfordu, ali je upisala bristolski, što je bio njen drugi izbor. Bila je odlučna, vredna, bistra. Tokom školske godine, roditelji su pokušavali da je nateraju da pravi pauze u učenju, ali ona je svoje buntovništvo izražavala učenjem. U nekom trenutku u svojim tinejdžerskim godinama, počela je da se odeva u tamnije, neutralnije boje, da bi sakrila svoje telo. Njeni profesori bi uvek govorili: Nataša je ekstremno nadarena, ali ne govori mnogo na času. Ponekad, kada bi imali recitale ili usmeno odgovaranje, ona bi blokirala, i na trenutak se ne bi znalo da li je u stanju da nastavi.

Ali u Natašinom svetu nikada nije bilo „slobodnih dana“. Kada je otišla na univerzitet, koliko su Bob i Megi mogli da shvate, radila je ono što i uvek: radila je veoma naporno i sve završavala ne tražeći pomoć. Kada ih pitam kada su prvi put čuli za njene probleme s mentalnim zdravljem, oni se zagledaju i kažu, „posle telefonskog poziva“. U martu 2018, Natašina cimerka ih je pozvala da im kaže da Nataša pokazuje znake ekstremne uznemirenosti. Nataša je onda preko telefona obećala Megi da će da ode kod opšteg lekara. Kada se Nataša vratila kući za Uskrs, delovalo je kao da je opet ona stara, iako malo povučena.

Ljutito je svojim roditeljima navela ime nekoga sa fakulteta kome je rekla za svoje probleme (Bob i Megi će kasnije saznati da je Nataša ispričala tom članu nastavnog kadra da je suicidna i da je pokušala sebi da oduzme život), i Megi je odlučila da nastavi sa „blagim“ pristupom. Bližio se letnji raspust, i ovaj par je znao da Nataša mora da položi ispite da bi se koncentrisala na oporavak, umesto da ih kasnije ponovo polaže.

„Dve nedelje kasnije, bila je mrtva“, kaže Bob jednostavno. „Nakon što je umrla, sutradan smo otišli tamo da identifikujemo njeno telo. Svratili smo do stana da pokupimo sve njene stvari“. U šoku, pokupili su šta su mogli, i među njenim stvarima su našli njene zapisane lozinke. „Tipična Nataša, tako dobro organizovana“, kaže Megi, blago se osmehnuvši Bobu. Bob se pitao da li može da pristupi njenim nalozima za mejlove, da vidi šta se događalo. „Da li bi ti to uradila?“, pita me. Odgovorila sam „Da“, brzo. „Da, i ja sam to uradio“.

Bob je na porodičnom kompjuteru našao Natašinu univerzitetsku mejl adresu, i uspeo je da pristupi njenom nalogu. Bob i Megi su našli niz prepiske sa bristolskim fakultetom za fiziku, gde je Nataša zatražila pomoć, objasnila da ima samoubilačke misli i da je pokušala sebi da oduzme život. Ove poruke datiraju iz februara – mesec dana pre telefonskog poziva – i bile su poslate studentskom administratoru o kome je Nataša pričala roditeljima. Bilo je još komunikacije sa savetnicima za mentalno zdravlje.

Bob je sve to odštampao, u slučaju da ugase njen nalog. Pripremajući se za istragu, otkrili su još jednu ključnu informaciju: dana kada je pronađena mrtva, studentkinja druge godine fizike je trebalo da održi usmenu prezentaciju pred nešto više od 40 studenata i fakultetskog osoblja, u sali sa 329 mesta. Osoblje univerziteta je bilo upoznato sa Natašinim ekstremnim strahom od javnog obraćanja. Nije bilo prilagođavanja zadatka, niti pružanja pomoći. Univerzitet će kasnije na svom sajtu objaviti izjavu povodom medijskih natpisa o Nataši i događaja koji su prethodili njenoj smrti, napisavši da su „veoma naporno i predano radili na tome da pomognu i pruže podršku Nataši u učenju i potrebama vezanim za mentalno zdravlje“.

U mnogim intervjuima i izjavama koje su davali nakon smrti svoje dece, roditelji su izražavali iznenađenje. Baš kao što je i Megi, obučeni profesionalac za mentalno zdravlje, rekla meni, „Kada bih razmislila o tome ko bi od ljudi koje poznajem izvršio samoubistvo, Nataša nikada ne bi bila na tom spisku“.

natasha abrahart suicides

Negde oko letnjeg ispitnog roka 2017, dva kombija sa sladoledom su se dovezla ispred jedne od biblioteka bristolskog Univerziteta. Priče o smrtnim slučajevima su kružile po studentskom gradu, i studenti su osećali pritisak zbog njih. Neki studenti su dotrčali da stanu u red za svoje besplatne kornete. Drugi su gledali, držeći cigarete u rukama, sa gorkim ukusom u ustima. „Znam da je mnoge od nas to uvredilo“, kaže mi jedan od studenata koji je bio tamo tog dana. „U smislu, deca umiru, a vi delite sladoled? Šta se događa? To je lepo, ali neće rešiti ništa“.

Čak iako te studente nije mučilo mentalno zdravlje, gubitak vršnjaka je uzeo svoj danak. Kao što mi je rekla jedna studentkinja prava koja je fakultet upisala 2016, „Ako deluje da me samoubistva ne dotiču, to je zato što ih je bilo toliko mnogo od prve godine. Koliko god da je to užasno, navikla sam se, i donekle oguglala“.

Druga godina studija je ovoj studentkinji prava bila najgora u životu – te godine je bilo više smrtnih slučajeva nego prethodne. „Svaki put kada bi se to dogodilo, poslali bi cirkularni mejl, ako ti je osoba koja je preminula bila kolega. Napisali bi nešto u smislu ’Ako ste pogođeni time, odgovorite na ovaj mejl, i daćemo sve od sebe da vam pomognemo’, ili šta god“.

Bristol je pomalo jedinstvena institucija. Tamošnji studenti su odlični i vredni, ali nemaju istu infrastrukturu podrške koju Oksfor i Kembridž obezbeđuju svojim studentima. U Oksfordu, na primer, zaposlenje tokom osnovnih studija je dozvoljeno samo uz dozvolu mentora, da bi student mogao da se usredsredi na studije, dok finansijsku pomoć nude individualni fakulteti, ako je potrebna. Mentori se često u četiri oka sastaju sa studentima i sa njima razgovaraju o radu i ličnim pitanjima. Ali personalno staranje u Bristolu je slično kao i na ostalim britanskim univerzitetima: objektivno ne postoji.

Pored toga, kako mi jedan student kaže, klupska i narko scena u Bristolu se vrti oko „ketamina i MDMA, i vrti se oko odlazaka u popularni klub Moušn“. To je univerzitet na kome se studenti žestoko zabavljaju, dok su mentalitet i radna etika iste kao na Oksfordu i Kembridžu.

Bristol nije usamljen u problemima svojih studenata sa mentalnim zdravljem. Pošto se sada oko pola osamnaestogodišnjaka odlučuje da studira, ovaj problem odslikava širu krizu mentalnog zdravlja kod ove grupe. Približno jedan student u UK umre na svaka četiri dana, i sada znamo da se smrtni slučajevi disproporcionalno dešavaju među brucošima, koji danas češće u svojim prijavama navode mentalne probleme ( i do 73 procenata u poslednje četiri godine). Ono u čemu su ove institucije izričite – i što je bristolski Univerzitet istakao u više istraga povodom smrti studenata – je to da su univerziteti obrazovne institucije, a ne pružaoci zdravstvenih usluga. Od njih se ne može očekivati ili računati na njih da preuzmu odgovornost nedovoljno finansiranog zdravstvenog osiguranja, i akademici svakako ne mogu da zamene terapeute. Ali i pored rečenog, dobrobit studenata je donekle u njihovim rukama. Pitanje je: koliko?

Da bismo to razmotrili, moramo da počnemo od broja studenata. Od 2015/16. godine, torijevska vlada je potpuno ukinula sufinansiranje, i broj studenata u Bristolu je dramatično porastao, skoro za 4000 hiljade (sa 22333 studenta na 26020). Studenti su mi stalno ponavljali da njihovi mentori ne znaju ko su oni, da sastanci sa mentorima nisu obavezni, da pričaju mentorima o svom lošem mentalnom zdravlju, ali da je njihova reakcija minimalna i da nema bitnije podrške.

Kris, student magistarskih studija u Bristolu i ključni aktivista za mentalno zdravlje, kaže da brojke iz godine u godinu vidljivo rastu otkako je sufinansiranje ukinuto, i da simultani porast broja studenata i lošeg mentalnog zdravlja nije podudarnost. „Sa više studenata, lakše je pasti u zapećak. Manja je verovatnoća da će te profesori primetiti, a sastanak sa mentorom može da se zakaže i samo jednom tokom semestra“. U izjavi za VICE predstavništvo za štampu bristolskog Univerziteta kaže, „Univerzitet je sve veći, ali i dalje smo relativno mala institucija i povećali smo nastavni kadar i infrastrukturu, kao vid reakcije na rast“.

Ela, koja je diplomirala 2018, mi kaže da se osećala loše tokom dugih vremenskih perioda. Kaže da niko nije proveravao kako joj je. „Razgovarala sam sa tri ili četiri profesora na prvoj godini, obraćala se za pomoć i govorila: ’Ovo mi je stvarno teško. Moje mentalno zdravlje trpi’. Svi oni su me pitali da li imam samoubilačke misli i svima sam rekla da imam, i ništa nisu preduzeli“. Sa Univerziteta su u mejlu VICE-u odgovorili da ne smatraju da je prigodno da provere ove činjenice sa njenim profesorima.

Eni* je poznavala dva momka koji su umrli. Razgovarala sam s njom samo par dana pošto se jedan od stranih studenata ubio. „Dok ideš u školu, na svakom koraku motre na tebe, a onda odeš na fakultet i više nema ničega“, kaže ona. Ona govori o Benu Mariju, brucošu koji je otišao na ručak sa svojim tatom, a onda se kasnije tog dana ubio. Tokom istrage se ispostavilo da mu već neko vreme nije bilo dobro, i da nije redovno pohađao predavanja, da bi potom dobio pismo i mejl u kome su mu saopštili da je izbačen sa fakulteta i da naredne nedelje mora da napusti smeštaj.

„Ako nekoga nema na predavanjima dva ili tri meseca, zar ne bi trebalo da se zapitaju gde je, umesto da ga izbace?“, kaže Eni. „Kako taj neko treba da se oseća, kada niko sa univerziteta ne proverava kako je“?

Značaj solitera nikada nije pao na pamet Dajani Tompson, sve dok njen savetnik nije napomenuo da „mogu da učine da se osećaš veoma izolovano“. Ne, rekla je Dajana svom savetniku, ona i njen sin Džejms nikada nisu živeli u soliteru. Sa naknadnom pameću, Dajana je shvatila da je za Džejmsa preseljenje iz pristojne kuće u Northemtonu u soliter, daleko od kuće, u osamnaestoj godini, možda bilo šok za sistem.

„To nije smeštaj koji ti pokažu prvog dana“, rekla mi je Dajana u telefonskom razgovoru u maju 2019. Smeštaj u kojem je njen sin, student druge godine na Univerzitetu u Bristolu, boravio mesecima pre nego što je izvršio samoubistvo, nakon što je pao u depresiju, sada osuđuju, zato što je prekriven istom oblogom kao i Grenfel Tauer. Ali Dajana nikada neće saznati da li ga je život u soliteru mučio – nikada nije došla do pouzdanih dokaza zašto je umro.

Nakon Džejmsove smrti, Dajana je na univerzitetu pitala koja predavanja je propuštao. Rekla je da joj je referent za studentska pitanja lično rekao da ne znaju, zato što se takva evidencija ne vodi. Ona ovo dovodi u pitanje, ali kaže da su joj rekli da student može da posmatra predavanje preko interneta, ako nije u sali. Sa Univerziteta su potvrdili da se njihov službenik kako kroz maglu seća tog razgovora, i da je istina da Univerzitet „ne vodi rutinsku evidenciju o prisustvu studenata na svakom predavanju“. Lični mentori, saznala je Dajana, mogu se kontaktirati mejlom i tokom radnog vremena, ali to nije obavezno.

„To je to, što se tiče kontakata koje imaju sa odraslima“, kaže mi ona. „Nema sastajanja sa mentorima jednom nedeljno ili jednom u dve nedelje, kada bi neko mogao da ih pita zašto ne dolaze na predavanja, ili da li se muče i zašto. Prepušteni su samima sebi“. Dajana opisuje scene sa Džejmsovih predavanja koje su potvrđene u razgovorima koje sam vodila sa studentima – amfiteatri su toliko puni, da studenti sede na podu ispred, ili jednostavno odlaze. „Postaviš sebi pitanje za šta to daješ novac“, kaže ona.

Jedna od stvari koje Dajana jeste saznala nakon njegove smrti, u maglovitim detaljima, je da je Džejms pokušao da izvrši samoubistvo prethodne godine, dok je boravio u tom soliteru. Dajana nema predstavu koliko o tome znaju na univerzitetu. Nije potražila pravnu pomoć. Kao instruktorka pilatesa iz Nortemptona, koja izdržava još dva sina, nije mogla da je priušti, i kada je došlo do istrage o samoubistvu njenog sina, sprovedena je samo u pisanoj formi, za razliku od Natašine. Islednik je čitao izveštaje, i nije bilo saslušavanja svedoka. „Niko nije odgovorio na pitanja koje sam postavljala“, kaž ona. Izrekli su presudu o samoubistvu, i porodica Tompson – kao i velika većina porodica umešanih u ovakve slučajeve – je otišla kući ožalošćena.

„Da sam angažovala branioca i zahtevala ovo i ono, to mi na kraju krajeva ne bi vratilo sina“, kaže ona. Mogu da nam padnu na pamet svakakvi razlozi zašto je tako, ali suština je u sledećem: niko to ne zna, osim Džejmsa. Nije bilo oproštajnog pisma, nije bilo ničega“.

Pre nego što smo završili telefonski razgovor, ispričala mi je kako je to izgubiti dete. „Kada se to dogodi, to je toliko neočekivano, i misliš da se nikada nikome drugom neće dogoditi, pa samo želiš da saopštiš svetu, da se ne bi dogodilo nekom drugom. Ali iako sam dala sve od sebe da saopštim svetu, to se i dalje događa. Džejms je bio sedmi po redu, a sada ne mogu da se setim do kog broja smo stigli“.

Bob Maggie Abrahart Natalie Bristol University death

Kada je ovog leta došao dan Natašine istrage, strahovi njene porodice bili su potvrđeni: da je serija grešaka službi za mentalno zdravlje doprinela njenoj smrti. U to doba, njeni roditelji su rekli: „Natašina socijalna anksioznost je rezultirala šestomesečnim mukama oko usmenih ispita na Univerzitetu u Bristolu. Anksioznost ju je primorala da izbegne većinu njih – zbog čega je dobijala slabije ocene. Kao rezultat toga, naša bistra, sposobna ćerka se suočila sa time da po prvi put u svom životu doživi akademski neuspeh“.

Poslednji put kada sam razgovarala sa Abrahartima, rekli su mi da planiraju da tuže univerzitet; to je događaj bez presedana u UK.

U nekom trenutku, univerziteti moraju nezavisno da istraže zašto se to događa i kako da naprave stvarnu i smislenu razliku. Tata Bena Marija, Džejms, sugerisao je izvlačenje podataka iz različitih postojećih evidencija – o problemima sa nastavom, prijavljenim problemima sa zdravljem, o pristupu bibliotekama – i da nastavni kadar dovodi studente na razgovore, da vidi da li nešto nije u redu. Marijeve dalje sugestije su primorale Bristol da uvede opcione sisteme za studente, koji dozvoljavaju univerzitetima da kontaktiraju roditelje ako studenti pate od problema sa mentalnim zdravljem. Kada su pitali studentska tela da li žele da ova šema bude pokrenuta početkom školske 2018. godine, 94 procenata se izjasnilo da žele. Tokom prve godine otkako je na snazi, bristolski Univerzitet je iskoristio svoju novu moć da upozori roditelje 36 studenata. I ostali univerziteti trenutno razmatraju ovaj pristup.

Jedna od ključnih pobeda aktiviste Krisa je to što je ispregovarao više podrške za studente, tokom sastanka sa univerzitetom, sa koga su obećali da će početi da razgovaraju sa studentima pre nego što ih suspenduju. Ben Mari je bio izbačen u skladu sa ranijom politikom „podesnosti za studije“, kada su ga o tome obavestili pismom, umesto razgovorom lice u lice. Ovo je Univerzitet potvrdio u pismenoj izjavi za VICE.

Profesorka Sara Perdi, kancelarka za studentska pitanja Univerziteta u Bristolu, kaže za VICE, „Mentalno zdravlje ubrzano postaje najveći pojedinačni problem opšteg zdravlja koji danas pogađa mlade ljude. Zbog ogromne količine izazova, svi univerziteti moraju ponovo da procene svaki aspekt podrške i obezbeđivanja mentalnog zdravlja i dobrobiti svojih studenata i nastavnog kadra. Ovde u Bristolu, obavili smo evaluaciju svega što radimo... što se tiče mentalne nege, Bristol sada nudi veću podršku i više usluga nego skoro svaki drugi univerzitet“.

Komercijalni univerziteti sada možda neće uspeti da zauzmu holističkiji pristup svojoj ulozi u životima sve stresiranijih i sve siromašnijih studenata. „Studenti su, iz mog anegdotalnog iskustva, stvarno zabrinuti oko toga da li će izneveriti nekoga“, kaže mi preko telefona dr Dominik Tompson, stručnjak za mentalno zdravlje studenata. „Oni mrze osećaj da su izneverili svoje roditelje i svoje voljene. To može da ih natera da pristupe očajničkim merama, što je jednostavno užasno. Ako uspemo da im prenesemo poruku – ili kao kadar za podršku, ili kao profesionalci, akademici, i kao roditelji i društvo – da nisu izneverili nikoga, onda ćemo ostvariti stvarni napredak u promeni načina na koji sistem trenutno funkcioniše“.

Ono što je važno je da studenti znaju da nisu sami. Dr Tompson savetuje roditeljima da svojoj deci kažu: ne postoji ništa što možeš da uradiš ili kažeš što ne želim da čujem i o čemu ne želim da razgovaram. Bilo da je u pitanju izbacivanje sa fakulteta ili odsustvo sa predavanja, želim da razgovaram o tome.

Pre nego što sam napustila Megin i Bobov dom, bacamo poslednji pogled na levu stranu dnevne sobe. Među Natašinim fotografijama nalaze se igračke i sitnice, od onih skupih, do blesavih, ali vrednijih. Jedna od njih je veliki plišani zmaj. „Kupio sam joj ga za prvi rođendan“, smeje se Bob. „Bio je veći od nje, a onda je ona bivala sve veća i veća. Bio je na sahrani, na kovčegu“.

„Mislim da ga nije baš previše volela, znaš“, kaže Megi.

„Pa, otišao sam sam u prodavnicu igračaka, tražeći nešto mekano i nežno... i našao sam ovo. Nisam znao šta radim“, odgovara Bob, iznenada zvučeći kao beznadežan novi tata.

Pored zmaja, na poslužavniku sa odabranim uspomenama, nalazi se plastičan Oskar. Megi nije mogla da se seti za šta ga je njihova ćerka osvojila, pa je potražila odgovor u ostalim stvarima. Bila je to nagrada iz drugog razreda srednje škole koju je Nataša osvojila za „Mogućeg budućeg vladara sveta“.

Ovaj tekst je prvobitno objavljena na VICE UK.

Tagged:
studenti
Droga
smrt
Velika Britanija
Tragedija
samoubistva