On je voždovački Rio Ferdinand

Malo je igrača koji u našem fudbalu odigraju za jedan klub više od deset sezona. Malo je igrača koji za svoje neuspeh ne traže krivce u drugima već u sebi. Malo je igrača koji su pored svih problema uvek tu da podignu ekipu. Malo je igrača koji obožavaju da čitaju knjige. Malo je igrača koji mogu svoje poraze da pretvore u pobede. Jedan od takvih jeste Goran Dragović. Dugogodišnji igrač i kapiten FK Voždovac. Ljubimac čuvenih navijača Voždovca – Invalida. Upoznajte voždovačkog Rio Ferdinanda - Gorana Dragovića:

Tvoja karijera u Voždovcu počinje 2001. godine? Tačno. Promenio sam nekoliko klubova pre dolaska u Voždovac, ali tada je počela moja prava fudbalska afirmacija. Ambicije i uspesi kluba u tom periodu su se poklopili sa mojim fudbalskim odrastanjem. Kada sam došao u klub Voždovac je igrao treću ligu. Odmah prve sezone smo se borili za ulazak u viši rang, ali smo nažalost, završili kao drugi. Sledeće sezone smo izdominirali. Na 35 prvenstvenih utakmica nismo imali niti jedan poraz. Bukvalno smo se prošetali u drugu ligu. To je bio veliki trenutak za čitav Voždovac, kako klub tako i navijače? Da, to je bio period kada je čitav Voždovac živeo za povratak kluba u drugu ligu. To je bio san navijača. Čini mi se da su tada navijači bili najčvršće vezani za klub. I kada poredim ulazak u drugu ligu sa ulaskom u prvu, mnogo veći emocionalni naboj bio je kada smo ušli u drugu ligu. Jednostavno, ljudi su živeli za taj trenutak. Možda je svemu tome doprineo i način na koji smo ušli posle u prvu ligu. Mi smo se plasirali tako što smo se fuzionisali sa Železnikom, a ne igrom na terenu. Moguće da I zbog toga emocija nije bila toliko jaka kod navijača.

Kada već pominjemo navijače Voždovca "Invalide" deluje da si imao super odnos sa njima? Kada sam došao u Voždovac, Invalida je u proseku bilo pedesetak po utakmici. Sve je bilo nekako povezano, interno, intimno. Počneš da prepoznaješ te momke, upoznaš ih. Nisu to neki bezlični likovi na velikoj tribini gde ih ima deset hiljada. Invalidi su davali smisao utakmicama. Ti igraš poluprofesionalnu treću ligu a oni grme sa tribine. Teraju te da se boriš, da daš sve od sebe. Ubace ti u glavu da to nije amaterska utakmica, več meč od koga sve zavisi. Stvarno smo imali odličan odnos. I dan danas se osećam kao deo njih. Odakle nadimak voždovački Rio Ferdinand? Na jednoj od mojih prvih utakmica za Voždovac, ja uklizam, osvojim loptu i čujem kako se neko sa tribine dere:”Vidi ga ovaj, isti Rio Ferdinand!”, a odmah potom kreće i pesma Rio Ferdinand ša la la la… Ja sam tada bio klinac, i za mene je to bilo nešto najlepše što sam doživeo. Sećam se da mi je čitav dan odzvanjala pesma u glavi. Neopisiv osećaj. Bilo je tu još anegdota sa Invalidima? Svašta je tu bilo. Sve te momke na kraju upoznaš, postaneš bukvalno prijatelj sa njima. Izgubi se tu distanca navijač/igrač. To mi greje srce. Dešavalo se da ne mogu da platim piće zato što je barmen navijač Voždovca. Raznih susreta i izlazaka po gradu. Jedna od zanimljivijih situacija odigrala se 2006. godine. Ja u tom trenutku nisam imao internet i odem na tezgu da kupim porno filmove. Vidim dečko koji prodaje nešto se smeje. Ok, kupujem porniće, i meni samom je smešno. Prođe to, dođe sledeća utakmica. Izlazimo na teren, a cele tribina grmi:”Rio gleda porno filmove, porno filmove”. U svojoj profesionalnoj karijeri igrao si i u Kuvajtu. Kako je to izgledalo?

Kulturološki šok. Sve je drugačije. Od fudbala do života. U timu je bilo nas trojica profesionalaca, a svi ostali su pored regularnog posla igrali fudbal kao hobi. Njihovi igrači su se davali samo do granice prijatnosti. Tada je Kuvajtska liga bila poluamaterska. I pored odličnog finansijskog aspekta, teško mi je padalo odsustvo socijalnog života. Pogotovu u odnosima sa devojkama. Uhvatiš devojku za ruku u restoranu, priđe ti konobar i kaže da ne radiš to. Upoznaš devojku, ostvarite kontakt, pića, večere, izlasci. Ali da bi došlo do nečeg konkretnijeg moraš da čekaš šest meseci, godinu dana. To me je ubijalo.

Pored Kuvajta, igrao si i u Metalurgu iz Skoplja i Javoru iz Ivanjice?

U Skoplju je bilo super. Metalurg je bio klub koji je tada dobro stajao finasijki. Malo je gorak utisak ostavio trener i odnos u klubu, jel su nas strance, da tako kažem, malo gledali ispod oka. Nisu nas baš voleli. Što se Javora tiče, situacija bila baš dobra. Finasijski sve regulisano. Dobar trener, dobri odnosi u ekipi. Jedino što sam imao utisak da u Ivanjici dan traje 30 sati. U početku mi je to prijalo, ali posle godinu dana imao sam utisak kao da živim dan mrmota. Počelo je da mi smeta. Ali, moram da kažem da su me ljudi u Ivanjici jako dobro primili. Ako te zagotive daće ti sve, ali ako vide prepotentost, nadmenost, onda bolje beži. Dobri su to ljudi, nema foliranja.

U jednom trenutku su bio na širem spisku reprezentacije Bosne i Hercegovine?

Ja sam to saznao preko jednog novinara, koji me je pozvao i pitao da li bi ja nastupao za BiH. Kaže mi da se oni interesuju, pošto sam ja iz Sarajeva, i da me prate. Međutim desi se da mi tada igramo utakmicu protiv OFK Beograda, i ta utakmica se prenosila u direktnom prenosu. Pretpostavljam da su je i ljudi iz BIH saveza gledali. To je bila moja prva utakmica posle povrede i verovatno najgora utakmica koju sam odigrao u životu. Razvalila nas OFK-a 6-2. Posle te utakmice se niko nikada nije više javio.

Ne mogu da se otmem utisku da si mogao mnogo više u karijeri. Kako je moguće da se nije ukazala prilika da pređeš u jači klub, da potpišeš finasijski bolji ugovor?

Nisam ja prošao bez prilike. Fudbal je takav, ako radiš on će ti dati šansu. To je igra čekalica, samo moraš da prepoznaš šansu kada ti se ukaže. Ja sam tu šansu dobio. Isticao mi je ugovor sa Voždovcem, i na stolu sam imao pet, šest, odličnih inostranih ponuda. S obzirom da ja nisam igrao u Zvezdi i Partizanu, te ponude su bile finansijski fenomenalne. Govorimo o stotinama hiljada evra i ugovorima koji ti rešavaju egzistenciju. Mogao sam da biram gde želim da idem. Međutim, moj problem je bio što sam tada bio u psihološkoj krizi nevezanoj za fudbal. U tom momentu sam imao ozbiljnih psiholoških problema i ja sam morao da napravim rez da bi se izvukao iz toga. To je bio momenat kada sam ja propustio svoju šansu, a posle kada sam najviše želeo i kada sam igrom to zasluživao, šansa se nije pojavila. Mentalna igra je presudna za uspeh, ona izdvaja ko će uspeti a ko ne.

Kolika je u svemu tome bila uloga menadžera? Deluje mi da su igrači danas belo roblje u njihovim rukama?

Ni ja ne mogu da se otmem tom utisku. Ja sam odlazio na mnogo proba tokom karijere. Slali su me u Kinu, Kazahstan, Norvešku, Tursku… ni sam više ne znam gde sam sve išao. I tokom svih ti putešestvija shvatim da tu ništa ne zavisi od mene. Koliko god ja igrao dobro, to nije dovoljno ako kombinacija nije prava. Osećao sam se kao delić neke veće kombinacije. Kao da sam služio tu za potkusurivanje.

Ti u 32-oj godini završavaš svoju igračku karijeru. Utisak je da si mogao još da igraš?

Fizički sam mogao da odigram, bez problema, još nekoliko sezona. Problem je bio što sam se zasitio. Ne samog fudbala. Već stvari koje fudbal nosi sa sobom. Isuviše je tu bilo stresa. Jednostavno, došlo je do mentalnog zamora, i odlučio sam da se povučem.

Ipak ostaješ u fudbalu?

Tako je. Po završetku igračke karijere upisujem trenersku školu i dobijam B licencu. Počeo sam da volontiram u OFK Beorad-u, da bi jednom prilikom sreo gazdu Voždovca koji mi je rekao: „Daj bre Goksi dođi kod nas. Dođi kući.“ Poslušao sam ga i počeo da radim kao trener u omladinskoj školi FK Voždovac.

Kako izgleda rad sa klincima?

U radu sa klincima sve je iskrenije. Nekako, koliko god da ti njima pružaš i daješ toliko i oni tebi vraćaju. Pusti ih da se igraju, da budu deca, nemoj mnogo da se uplićeš i oni su najsrećniji na svetu. A onda tu radost prebace na tebe. Rad sa decom me ispunjava, nekako tu sve još uvek ima smisla. Dajem im znanje, dajem im podršku, puštam ih da budu deca.

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Čitav moj, kako fudbalski, tako i životni put, i sve krize koje sam imao, su me usmerile ka nekoj vrsti psihologije. Upisao sam NLP ( Neuro- Lingvističko Programiranje). Tu se edukujem i to je pravac u kom želim da moj poslovni život ide. Mislim da bi mnogo mogao da doprinesem, što iskustvom što usavršavanjem NLP-a, mentalnoj pripremi sportista. Jer iz ličnog iskustva najbolje znam koliko je psihička stabilnost važna, i koliko je važno imati ravnotežu u životu. Nije samo fudbal život. Ako nemaš ravnotežu na duže staze izgorećeš. A ti treba da traješ minimum 15 godina. Ja danas, na najteže trenutke u svom životu, gledam kao na najbolje. Jer su me učinili jačim čovekom. Novac se lako prokocka. Karijera koliko god da je uspešna se završi. Ali, ako posle toga ostaneš neizgrađen kao čovek, onda si u velikom problemu.

Zanimljivo je da obožavaš da čitaš knjige. Naši mediji retko povezuju fudbalere sa takvim hobijima. Otkud to?

Obožavam knjige zato što mi čitanje daje mentalnu stimulaciju, prebacuje me u druge svetove. Kroz sve krize koje sam imao, one su mi donosile mir. Knjige su mi jedan od najvećih darova u životu. Proširile su me, svašta sam saznao, pa na kraju su me i uputile u pravcu psihologije.

Tvoj pogodak je proglašen za gol godine Jelen super lige u sezoni 2009/2010. Zanimljivo je, da ti je, upravo, mentalna stimulacija dosta pomogla. Kako je to izgledalo?

Ja sam uvek razmišljao kako bi izgledao najbolji gol koji bih mogao da postignem. I ja sam tu akciju provrteo milion puta kroz glavu. Ona bi izgledala ovako – ja igram odbrambenog, sečem loptu negde na centru, dajem pas, nastavljam da trčim u šesnaest, centaršut i ja makazicama dajem gol. Toliko puta sam vizualizovao tu akciju da sam mogao da osetim i tu radost i to uzbuđenje nakon pogodka. Igrao sam za Javor i u goste nam je dolazio Hajduk iz Kule. Sećam se da je padala kiša i da je teren bio u jako lošem stanju. U jednom trenutku sam uklizao na centru, oduzeo loptu i dodao pas na stranu. Tu su dva moja saigrača razmenili dva pasa. Ja sam uspeo da stignem u šesnesterac, igrač centrira i ja makazicama dajem gol. To je bio najlepši gol Jelen super lige te godine. Dok je lopta letela ka meni ja uopšte nisam razmišljao šta ću da uradim, ja sam to već hiljadu puta uradio u svojoj glavi. Samo sam pogledao sa zemlje i video da je lopta u mreži. I to je vid mentalne pripreme. Sve počinje u našoj glavi da bi se posle manifestovalo u realnosti. -----------------------------------------