Reklame
Ratni zločin

Od heroja do krvnika: sva lica Ratka Mladića

Ratko Mladić je osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog zločina protiv čovečnosti i genocida.

pisao Aleksandra Niksic
22 Novembar 2017, 11:55am

Fotografija via ICTY

Dok ovog jutra, 22. novembra 2017. godine, sedi u glavnoj sudnici Haškog tribunala, bivši general Ratko Mladić deluje kao da pažljivo prati detaljno navođenje tačaka optužnice podignute protiv njega davnog jula 1995, desetak dana posle nezapamćenog masakra u rudarskoj varoši Srebrenica. Haški sud će odrediti Mladićevu uloga u ratu koji je odneo više od 100.000 žrtava a dva miliona ljudi isterao iz domova.

Ratko Mladić je bio komandant Glavnog štaba Vojske Republike Srpske (VRS) od 12. maja 1992 do najmanje 8. novembra 1996.

Optuženi se tereti po dve tačke za genocid; pet tačaka za zločine protiv čovečnosti; četiri tačke za kršenja zakona i običaja ratovanja. Nakon što je odbio da se izjasni o krivici, u spis predmeta je 4. jula 2011. u njegovo ime uneseno da se ne oseća krivim.

Tokom više od 500 dana suđenja, Mladić je retko odavao utisak da pažljivo prati proces. Reagovao je, doduše, na ono što je smatrao neistinama i podmetanjima, na primer, kada je tužilaštvo citiralo njegovu izjavu sa početka ratova u bivšoj Jugoslaviji: "Granice se uvek povlače krvlju, a države obeležavaju grobovi."

Da li će se nekada saznati kako je Mladić, dete jugoslovenskih partizana čiji je otac ubijen u jednoj od poslednjih borbi protiv nemačke vojske i domaćih kolaboracionista, došao do zlokobne titule "balkanskog kasapina", čoveka čije ime izaziva jezu hiljadama onih koji ne mogu da zaborave zločine počinjene u ime jedne od nacija koje su činile to jugoslovenstvo? Verovatno ne, jer će taj odgovor ostati duboko sakriven u umu ovog 74-godišnjaka, čiji izraz lica ni u jednom trenutku ne odaje osećaj kajanja.

Prema njegovoj biografkinji i pristalici Ljiljani Bulatović, Mladić je ime Ratko dobio kao "simbol otpora ali i spremnosti za rat" i putanja ka vojnoj karijeri kao da je određena u tim ranim danima. U 22. godini, Mladić postaje najmlađi komandant čete Jugoslovenske narodne armije. Njegovi potčinjeni iz tog doba opisuju ga kao "strogog, ali pravičnog" i potpuno odanog duhu bratstva i jedinstva.

Raspad Jugoslavije ga dovodi u Knin, gde komanduje srpskim jedinicama poslatim da pomognu tamošnjem stanovništvu u borbi protiv neželjenog proglašenja nezavisnosti Hrvatske.

“Ja služim Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji sa mojom braćom oficirima, kako bih zaštitio sve nacionalnosti i nacije”, govori u proleće 1991. godine pred kamerama Radio-televizije Srbije. Mnogi su u to doba prepričavali njegove obračune sa pripadnicima dobrovoljačkih nacionalističkih jedinica, novodobnih "četnika" kojima je bez oklevanja čupao i gazio kokarde sa šubara. No, samo par meseci kasnije, Mladić postaje "strah i trepet", kako ga opisuju u tadašnjoj hrvatskoj štampi.

Ratni snimatelj i hrvatski vojnik Petar Malbaša, "ratnik naoružan kamerom", pamti Mladića, kako kaže, kao čoveka bez osjećaja. Na pregovorima sa hrvatskim snagama u septembru 1991, Mladić je došao sa tri tenka i dva transportera.

"On kad je izašao iz tenka ili transportera – nisam 100 odsto siguran – iskočio je u uniformi s pancir-košuljom i viče "Pobijte sve šta nije vojska!" A, naravno, mi smo tu bili svi u civilu, jedino naše oružje bila je moja kamera, gdje najprije meni nije dao ni da snimam na početku jer je on pola sata vrijeđao kompletan tim s hrvatske strane", rekao je Malbaša za Al-džaziru.

Po završetku rata u Hrvatskoj, Mladić je u odsustvu osuđen na 20 godina zatvora zbog napada i paljevina u nekoliko hrvatskih gradova i sela u Krajini.

U maju 1992. godine, Mladić, sada general, imenovan je za komandanta Vojske Republike Srpske, uz snažnu podršku Beograda i na oduševljenje lokalnog stanovništva.

Tada počinje ono što će kasnije tužilaštvo Haškog tribunala opisati na najdužu opsadu jednog grada posle Drugog svetskog rata - u optužnici se citira Mladićeva naredba vojnicima na brdima oko Sarajeva da otvore vatru na naselja u kojima nema puno Srba: “Velušiće, tuci Velušiće… Tamo nema srpskog življa mnogo… Da ne mogu da spavaju, da im razvučemo pamet njihovu”, izjavio je Mladić 28. maja 1992. godine.

Sarajevo 25 godina kasnije. Fotografija Irfan Ličina

Još jedna komanda Mladića citirana je u sudnici: "Kad god dođem u Sarajevo, nekog usput ubijem." Više od 10.000 ljudi ubijeno je u opsadi Sarajeva, a Mladić je i na suđenju tvrdio da je “samo branio svoj narod.”

Bivši predstavnik za štampu Jugoslovenske vojske Ljubodrag Stojadinović opisao je kasnije Mladića kao "narcisa, taštog, uobraženog i arogantnog" s čime su se, u potaji, slagali i tadašnji politički lideri Srba u Bosni. Njihova popularnost dolazila je u pitanje kad god bi se Mladić pojavio među stanovništvom, posebno u mestima u okolini njegovog "ratnog štaba" u gradiću Han Pijesku, poznatom po brojnim bunkerima izgrađenim u Drugom svetskom ratu. Rečnik je postajao sve oštriji i suroviji, baš kao i akcije vojske na terenu. Optuživao je muslimane za najsurovije zločine, navodio da Srbe "spaljuju žive, razapinju na krstove i vade im oči."

Foto via ICTY

Govoreći pred Skupštinom srpskog naroda u Bosni u maju 1992. godine, kada je imenovan na čelo VRS-a, Mladić je izrekao i jednu od svojih najpoznatijih izjava, u kojoj je upozorio poslanike da bi nasilno razdvajanje Srba od Muslimana i Hrvata, kao proklamovani ratni cilj, predstavljalo “genocid”.

“Mi ne možemo očistiti, niti možemo imati rešeto da prosijemo samo da ostanu Srbi ili propadnu Srbi, a ostali da odu… Pa, to je… to neće… Ja ne znam kako će gospodin (Radovan) Karadžić i gospodin (Momčilo) Krajišnik objasniti svijetu. To je, ljudi, genocid”, kazao je Mladić.

Samo tri godine kasnije, jedinice pod njegovom komandom počiniće, prema presudama najviših svetskih sudova, genocid nad Bošnjacima.

U pokušaju da proniknu u Mladićev preobražaj, neki analitičari navode samoubistvo njegove 23-godišnje ćerke Ane 1994. godine. Nikada nije ni potvrđeno, ali ni demantovano, da je Ana Mladić izvršila samoubistvo očevim trofejnim pištoljem zbog, kako se pisalo, "depresije u koju je zapala zbog optužbi da joj je otac ratni zločinac". Mladić je, međutim, tek u julu 1995. godine optužen za ratne zločine.

Mladić je više puta priznao da su vojne ofanzive njegov omiljeni “metod vođenja rata”. “Moj cilj je jednostavan – zaštita srpskih teritorija i ljudi koji tamo žive vijekovima”, govorio je često u intervjuima.

I to je dokazao u julu 1995. godine. Ofanziva pokrenuta u istočnoj Bosni, samo nekoliko meseci pre kraja rata, donela je najveći masovni zločin na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata. Za nekoliko dana, jedinice pod Mladićevom kontrolom zauzele su zaštićenu zonu Srebrenicu Mladić je ušao u grad nasmejan, čestitao vojnicima na uspehu i zloglasno delio bombone nekolicini dece.

“Ovaj grad dajemo na poklon srpskom narodu”, rekao je pred kamerama. “Konačno, nakon pobune dahija, došlo je vreme da se osvetimo Turcima na ovom prostoru.”

Usledila su ubistva više od 7.000 dečaka i muškaraca i progon 40.000 žena, dece i starijih. Presude međunarodnih i domaćih sudova utvrdile su da se u Srebrenici desio genocid.

Rat u Bosni završen je potpisivanjem Dejtonskog sporazuma 1995. godine - istog dana kada je Mladić osuđen na doživotnu kaznu zatvora. Jedna od njegovih poslednjih izjava bila je da se nikada neće dobrovoljno predati.

“Suditi mi može samo moj narod”, rekao je po saznanju da je optužen pred Međunarodnim tribunalom u Hagu.

Foto via Flickr user

Tokom više od petnaest godina sakrivanja od pravde u Srbiji, živeo je bez straha od hapšenja, posećivao fudbalske utakmice i poznate restorane. Tek pošto su srpske vlasti donele, pod pritiskom zapadnih diplomata, Zakon o saradnji sa Haškim tribunalom, Mladić je izgubio zvaničnu zaštitu i počeo da se skriva uz pomoć prijatelja, saradnika i porodice.

I najzad, 26. maja 2011. godine, pripadnici specijalnih policijskih jedinica Srbije, uhapsili su Mladića u porodičnoj kući u selu Lazarevo. Predstavio im se na zahtev: “Ja sam onaj kog tražite. Ja sam Ratko Mladić.”

Još na VICE.com

Sarajevo: Ožiljci stari 25 godina

Iz novinarske beležnice: Bila sam u Srebrenici pre 20 godina

Prvi put u Srebrenici

Tagged:
politika
Srebrenica
Ratko Mladic
Radovan Karadzic
Bosna
войска
Srbija
Presuda
Haški tribunal
Međunarodni tribunal za ratne zločine