Jedna poruka je previše, hiljadu je premalo

Pokušavam da prestanem da se radim ljudima. I jebeno je teško. Nepopravljivo sam romantična, a uz to sam i zavisnica. Imam potrebu za Erosom, fantazijom i intrigom. Usko sam povezana sa čežnjom. Ali mi je sve lošije i lošije.

Kada se stalno razboljevaš, počneš da razvijaš sklonost da ti je muka od toga. Umara te. Na kraju može da se desi da kažeš sebi: "Okej, ovo više ne funkcioniše. Gotovo je. Želim da budem dobro. Ali potrebno mi je previše promašaja da bih napravila bilo kakav napredak."

Skidanje sa ljudi, takođe, nije isto kao trezniti se ili se skidati sa gudre. Sa alkoholom, na primer, postoje jasne granice onoga šta sme, a šta ne sme da se radi. Alkoholu ne mogu da pošaljem poruku. Dileri ne šalju svoje gole fotke. Što je najgore od svega, gudre i alkohola ima svuda po Americi, ali ljudi je više. Ljudi su svuda. I to lepi ljudi. Možeš da apstiniraš od alkohola i gudre, ali ne i od ljudi.

Mislim da svako ima pravo na ljubav, čak i mi koji tražimo načina da prestanemo da budemo navučeni na ljude. Ali ova kolumna nije o ljubavi. Ovde govorim o tome kako je izgleda koristiti ljude kao drogu. Trebalo mi je neko vreme, ali počinjem da osećam razliku. Sada kada postanem romantično opsesivna nekom osobom, a da ih zapravo ne poznajem dobro (ili da sam ih, zapravo, ikada upoznala), mi signalizira opasnost. Odmah osetim to fantastično mučenje i isključim se.

Tužno je isključiti se. Nije ni poetski, ni muzikalno. Nije ništa od onoga što mi je umetnost govorila da je vredno (barem ne ona umetnost koju volim). Želim da ljubav na prvi pogled bude stvarna. Ali zaljubljujem se na prvi pogled svaki dan. Čak se zaljubljujem i na prvi sekst. Ne postoji dovoljan broj sekstova koji će zadovoljiti moje potrebe. Što se više radim to mi je teže da se spustim.

Skoro sam blokirala sve ljude u telefonu koji su mi preintenzivni. Bilo mi je veoma teško da uradim to, posebno sa jednom narko-osobom koja mi je uvek ukazivala nežnost i poštovanje.

Sa tom narko-osobom tu je bila prisutna prava ljubav. Čak bih rekla i da smo oboje bili zaljubljeni jedno u drugo, ali smo i sjebali jedno drugo. Zbog toga sam dosta patila, uprkos ljubavi, jer ne možeš narko-osobu pretvoriti u ne narko-osobu, bez obzira na to koliko da su divni. Ono što je hranilo taj narkomanski poriv je bila upravo daljina i drugi faktori, koji su osigurali da nikada ne budemo sposobni da se oslonimo jedno na drugo. Niko od nas dvoje, zapravo, nije bila pouzdana osoba. Tako smo održavali jedno drugo u stalnoj žudnji.

Istina je da su udaljenost i nedostupnost, prošarani kratkovečnim, predivnim, odvaljivanjima u stvarnom životu, je ono što je činilo narko-osobu tako opijajućom. Želela sam više od te narko-osobe nego što je to ikada bilo moguće. Kada nisam dobijala poruke bila sam, kao što bi džanki rekli, u krizi. Kada sam dobijala poruke sve je stvar činilo boljom. Ali bude mi dobro samo do sledeće poruke koju mu pošaljem, jer onda opet čekam na njega. I onda opet budem u krizi.

A ako bih mogla da budem neko omnipotentno biće i da večno budem u svetu poruka koje samo stižu, to onda ne bi baš bila ta narko-osoba. Ali niko ne može beskonačno da ti šalje poruke. Tako se svaki dan pretvorio u ciklus u kojem moram da se uradim da bi mi bilo bolje. Jedino rešenje koje sam videla kao moguće je da se skinem sa narko-osobe u potpnosti.

Pokušala sam da se skinem sa narko-osobe više puta. Ali svaki put sam se vraćala nazad po još. Ako se ne bih vraćao po još, narko-osoba bi mi sama pisala. A kada ti narko-osoba piše, moraš nazad. Nisam želela da je "povredim".

Da li sam se zaista plašila da ću da ga povredim? Ne znam. Možda sam se samo plašila šta li bi pomislio o meni ako bih ga ignorisala, da samo možda "kurva" i da nisam baš tako divna. A možda sam se samo plašila da presečem moje zalihe.

Vremenom je bol čekanja na poruku postao veći od haja. I tada sam rekla svoje poslednje zbogom. Blokirala sam ga na mom telefonu.

Prošla sam kroz preiod žalosti mnogo dublje nego što sam ikada ranije kada sam ostavljala neku narko-osobu ranije. Plakala sam zbog nekih smrtnih slučajeva koji su se desili pre 15 godina. Plakala sam zbog toga što sam morala da odrastam. (FYI: verovatno nije nikada ni bilo u vezi sa osobom kojom ste bili opčinjeni. U pitanju je neka stara bol.)

Pre nekoliko nedelja, uhvatila sam sebe da mi je veoma dobro, bolje nego svaki prošli put kada sam odustajala od njega. Kada sam ga sanjala, snovi više nisu bili puni žudnje i bola. Čak i u mojim snovima znala sam da nismo stvoreni jedno za drugo. Sanjala sam da sam preletala njegov stan helikopterom. Zgrada je delovala prelepo i on me je pozvao da se spustim kod njega kroz krov. Ali nisam otišla. Kao da je čak i moja podsvesna verzija njega bila uništena. Bilo mi je drago da je uništena. Osetila sam se jakom i slobodnom.

A onda me je narko-osoba kontaktirala ponovo, dva puta. Možda je osetila da sam zacelila i nije želeo da bude zaboravljen. Možda nije želeo da se ja osetim kao da sam zaboravljena. Niko ne želi da bude zaboravljen.

Prvo je prokomentarisao neki moj fejsbuk post. U prošlosti, kadgod bi uradio tako nešto mene bi to uzbudilo. Ali ovaj put, kada sam videla komentar bila sam u fazonu koji kurac. Osetila sam prokletstvo. Da li da lajkujem? Ako ne budem lajkovala delovaće kao da sam hladnokrvna. Ali ako bih lajkovala onda bih prekršila moje pravilo "bez kontakta" i potencijalno bih ga ohrabrila da me kontaktira ponovo. I nisam lajkovala. I osećala sam se dobro.

Nekoliko dana kasnije, poslao mi je niz poruka na fejsbuku. Nisam znala šta da radim, pa sam odlučila da ih samo ignorišem i da ih ostavim da sede tu zauvek.

Ovo je trebalo da bude kolumna o tome kako ne proveravam poruke. Ali s obzirom na to da sam samo ljudsko biće, nije mi baš pošlo za rukom.

Poruke nisam proverila cela dva dana. A onda sam upala opet u istu zamku sopstvene impulsivnosti i u predivnu gramatičko obuzimajuću kaskadu pijanih poruka.

Rekao je: Nvrvtn je tško ne maltrtetirati te i očigledno te voilm.

Rekao je: i dalje posećujem tvoje stvari i njuškam ih i voilm taj mirsis…na romatičan načn lepote i najb…

Rekao je: bože već žalim zbog ove komunkakcije…kakogod morm da kažem da… ufff, što duže kuckam dućže mi treba da uvisim svoju grešku…volim te puno…voilm tvj život…plače…ti si naj bolje ljudsko biće…žao mi je što sam u marakešu…veoma sam pijan u marokanskoj zemlji…

Tada sam skapirala da je vrlo verovatno i on neka vrsta ovisnika. Bilo ko ko može da dosegne moj nivo intenziteta svakako nije sasvim normalna osoba.

Rekao je: uf…razočarao sam te, kraljice moja. uf, želeo sam samo da komuniciramo da si ti najbolja i sve drugi želim da nestane u vazduhu za…nema potrebe za odgovorom, molim te…ti si 1

A onda je napisao: Molim te ignoriši ovo, samo ćelim da te ostavim na miru. ZAista m i je žao :/

Ovo je trebalo da bude kolumna o tome kako sam ga ignorisala. Ali s obzirom na to da sam samo ljudsko biće, nije mi baš pošlo za rukom.

Rekla sam mu: molim te ne rasipaj ove reči ovako kada si pijan, zato što sam veoma osetljivo ljudsko biće sa pravim osećanjima i nisam objekat (što je dosta licemerno, pretpostavljam, jer sam te ja takođe tretirala kao objekat ne neki način)

Rekla sam: Veoma je lako da mi kažeš da me voliš kada si hiljadama kilometara udaljen u stranoj zemlji

Rekla sam: Ali da li bi mogao da me voliš na pragu svog doma?

Rekla sam: Ne verujem da bi mogao.

Nisam mislila da bi mogao. Čak i da je rekao da bi mogao to ne znači da bi mogao. Ne bi značilo ni da ja mogu. Ali naravno da sam želela da mi kaže da može, bez obzira na to da li bi bilo ko od nas dvoje mogao.

Rekao je: ne znam šta bih mogao što je verovatno loš znak, ali mi nedostaješ.

Rekla sam mu da me više nikada ne kontaktira ni na koji način.

A onda je usledio taj trenutak pauze kada sam pomislila - šta sam to uradila. Nikada više ni na koji način. Upravo sam povukla vodu nakon što sam bacila kesu gudre, jer sam bila iscrpljena svojim postojanjem.

Rekla sam: Žao mi je što je moralo ovako da se završi lol

Rekla sam: reci i ti meni zbogom, molim te lol

Ne znam zašto sam konstantno pisala lol. Plakala sam.

Rekao je: Sada sam zauvek mrtav možeš da me blokiraš

Rekao je: mislio sam da sam bolji od pijanih idiotizama ali se ispostavilo da sam samo obično govno. Jebi ga, usrao sam sam sebi. Zbogom,

Bio je to najmanje zadovoljavajuć kraj. Sada želim da ga kontaktiram i da budem u fazonu e samo još jedna stvar! Želela sam da imamo savršen završetak. Ali tako nešto ne postoji. Savršen kraj je romantičan kraj i samim tim nije kraj. Savršen kraj jedino hrani kompulziju. Tako da ću zadržati nesavršen kraj i praviću se da je savršen.

Ali sada sam opet bolesna. Imam rupe u mozgu u koje želim da se sakrijem od života. Te rupe su popunjene glasovima koji mi govore gde je nirvana i tako u krug. Ti glasovi deluju kao istina na mene, zato što sam ovisnik i želim da budem navučena da budem iskrena. Ne znam da li ću ikada ispuniti te rupe, ali se trudim iz sve snage da ne uđem opet u njih.

So Sad Today je neprekidna egzistencijalna kriza koja se odigrava u 140 karaktera ili manje. Njena anonimna autorka pokušava da se izbori sa svesnošću još od mnogo pre nego što je stvoren Tviter fid 2012, i konačno je odlučila da projektuje svoje strahove na većem ekranu, u formi dvonedeljne kolumne na našem sajtu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu