​Kako sam upao na snimanje rijalitija sa golaćima

Samo sam hteo da odem na pusto ostrvo. Da se jedan dan igram serije Lost. Da bar na kratko budem Robinzon Kruso. Da se kupam go, plivam sa planktonima i da spavam pod zvezdama. Šta sam dobio? Došao sam na ostrvo koje su već zauzeli dvoje golih ljudi i sa kog me je ispratila policija sa mašinkama.

Počeo sam da sumnjam da nešto nije u redu kada me carinik prilkom sletanja u Manilu, čim je saznao da sam novinar, pitao:

- Da li ste ovde zbog pape?

- Ne. Tu sam da uživam.

Filipini su izrazito katolička zemlja (čak 92 odsto populacije koja broji oko 100 miliona ljudi su hrišćani) i dolazak pape Franje zaista je bio prvorazredna senzacija. Čak šest miliona hodočasnika došlo je u Manilu da bi videlo Svetog oca, ali ne i ja. Ja sam stigao iz svetovnih razloga (brčanje&cirkanje šarenih koktela na plaži u januaru). Posle dugog, rendgenskog pogleda carinik mi je vratio pasoš, ali sam u stomaku osetio da me Bog stavlja na iskušenje.

Kad sam stigao na Palavan, ostrvo koje je Hafington post prošle godine proglasio najlepšim na svetu, shvatio sam da je to jedan objektivan medij kome treba verovati. Neverovatna priroda, kombinacija peščanih plaža i divlje prašume, ljubaznih ljudi i savršene klime, apsolutno opravdava laskavu titulu najlepšeg ostrva na svetu. Iz El Nida, sela u kom smo bili smešteni krenuli smo tradicionalnim brodom džunkom na dvodnevni izlet na pusta ostrva. Plan je izgledao ovako:

1. vozimo se do prvog pustog ostrva tamo se kupamo i pravimo roštilj

2. popodne odlazimo u jednu skrivenu lagunu

3. predveče stižemo na predivno pusto ostrvo na kom ćemo prenoćiti u šatorima, odsečeni od civilizacije, bez telefona, struje, interneta. Brod dolazi po nas sutra kad se probudimo i okupamo u našem malom privatnom raju.

Ljudi kuju planove, a bog im se smeje. Na prvom pustom ostrvu dočekala su nas dva psa za koje ne smem da pretpostavim kako su dospeli tu. Laguna je stvarno fanstastična, ali more je bilo prepuno beba meduza. Onda je došao trenutak kad sunce već zalazi i kad treba da dođemo na samo naše, pusto ostrvo na kom ćemo spavati pod otvorenim nebom. Talas su bili jaki, brod nije mogao da pristane direktno na plažu do koje smo morali da dođemo kanuom ili plivajući. Dok sam izlazio iz mora na predivnoj uvali primetio sam dvoje ljudi. Dvoje golih ljudi koji čitaju knjige.

Golaći su me zaprepašćeno gledali dva minuta. Onda ih je pukla stidljivost. Ona je rukom pokrila sise (četvorka po slobodnoj proceni), a on je smežuranu kitu pokrio knjigom koju je do pre minut čitao. Moji drugari Maša, Zeka, Marko, Marina, Goran, Davor i ja smo svetski ljudi. Svi smo već ranije videli i gole žene i gole muškarce. Nismo se baš preterano uzbudili. Više nas je iznenadila činjenica da će na ostrvu biti još neko osim nas.

Dupeta prestravljenih golaća su sevala plažom dok su brzo utrčavali u sklepanu kolibicu od palminog lišća. Mi smo nastavili da iskrcavamo flaše vina. Pitanje koje me proganja još od spomenara iz osnovne škole glasi: "Šta bi poneo na pusto ostrvo?" Rešenje ove zagonetke menjalo se kroz različite faze mog odrastanja. Od praktičnog odgovora "šibice i nož", preko intelektualističkog "sabrana dela Tomasa Mana" došao sam do realističkog "nekoliko flaša vina". Prva flaša je otvorena i podeljena na ravne časti u plastične čaše. Onda se pojavila ona.

Pored dvoje naturalista, shvatili smo da na ostrvu boravi još jedna, kompletno obučena osoba. U njenom slučaju činjenica da je kompletno obučena išla nam je u prilog. Debela, antipatična devojka sa harizmom puža golaća obratila nam se i obavestila nas da nikako ne smemo da ostanemo na ovom ostrvu. Svaka sličnost sa Mirom Banjac iz filma Lepota poroka je namerna.

- Da li je ovo ostrvo privatno vlasništvo? - pitam sa najljubaznijim osmehom na usnama.

- Nije - kaže žena puž golać.

- Da li ste ga vi iznajmili na neki period i tako stekli pravo da samo vi budete na njemu? - vino značajno popravlja moj izgovor.

- Jesmo. Ovi ljudi su platili da samo oni budu na njemu.

- Da li imate neki papir, dokument kojim biste to mogli da dokažete?

- Ne mogu ništa da vam pokažem, ne smem ništa da vam kažem, samo morate da idete odavde.

- Draga devojko, toliko je malo stvari koje ja moram, a odlazak odavde to nije.

- Ne, ne, morate odmah da napustite ostrvo - insistira žena puž golać.

- Vi to očekujete da vam verujem na reč? Mi smo srce iz Srbije i odlično se sećamo piramidalnih banaka. Mi nikome ne verujemo na reč. Ako nemate parir – ništa.

- Ja ću sada pozvati našeg turističkog agenta i reći ću mu šta se dešava - zaigra na tužibaba kartu žena puž golać.

- Pomešali ste me sa nekim koga zanima šta ćete vi da radite večeras - lakonski odgovaram.

- Zašto ste tako arogantni, ja vas samo lepo molim da odete odavde. Ne smem ništa da vam objašnjavam i ne mogu da vam pokažem nikakav papir, ali možda ću morati da zovem policiju - pripreti nam žena puž golać na ivici očaja.

- Ovaj razgovor predugo traje - zaključih raspravu rečenicom koju sam oduvek hteo da izgovorim.

Legli smo u plićak i pijuckali vino, dok je žena puž golać nerovozno šetala plažom neprestano telefonirajući. Razmišljali smo ko li su gologuzani koji su se skrili u kolibu. Da li su možda glumci holivudske A liste u potrazi za odmorom bez paparaca? Da li je žena puž golać asistent koji je tu da im ne zafali ohlađenog eviana? Da se ovde ne snima viskobudžetni pornić? Onda sam se setio da je frajer čitao knjigu kad smo stigli. Zovite me žrtvom predrasuda, ali nekako se ne uklapa da glavni protagonista filma koji se zove na primer Tuti kruti ili AnaLLitičar čita knjigu na setu.

Naša nagađanja prekinuo je zvuk motora. Stigao je predstavnik turističke agencije. Prvi put sam se susreo sa nadrkanim Filipincem. U ovoj zemlji svi su fini, nasmejani i ljubazni. U pratnji žene puža golaća došao je do nas i pitao nas preko koje turističke agencije smo tu. Mi kažemo. Tu se Filipinac malo ljutne i objasni nam da su sve turističke agencije u El Nidu obaveštene da ne smeju nikog dovoditi na ovo ostrvo jer je u toku snimanje. Kad je saznao odakle smo, verovatno u želji da nas impresionira, rekao je da je učestvovao i na snimanju srpskog Survajvera. Tad sam prvi put posumnjao da se radi o nekom rijalitiju. Nakon četiri sekunde shvatio sam i o kom.

U rijalitiju Adam traži Evu koji je prvi put emitovan 2014. a gde drugo nego u domovini svih rijaliti sranja, Holandiji, učesnici potpuno goli borave na pustom ostrvu tražeći, a šta drugo nego ljubav. Odjednom sam shvatio da je žena puž golać u jednom trenutku sa nekim razgovarala mobilnim na holandskom. Ugovor ih obavezuje da nikome ne smeju da kažu šta snimaju i zašto su tu. Sačuvati tajnost lokacije snimanja je ključna stvar.

- Je l' vi možda snimate onaj rijaliti gde se goli ljudi muvaju, što je ovog leta sniman i na Mljetu, u Hrvatskoj? - pitam ja.

Žena puž golać zgranuto trepće u tišini. Trijumfalno nastavljam:

- Ne brinite. Ja sam novinar i urednik, ova devojka je producent i PR, a ovaj momak je jedan od najpoznatijih fotografa u Hrvatskoj. Vaša tajna će ostati između nas i milion ljudi koji će o ovome čitati u raznim medijima.

Dok sam se gađao ciframa imaginarnog auditorijuma i zlobno se naslađivao strahom u njihovim očima, na ostrvo je u dva motorna čamca, stigla policija. Sa mašinkama.

Jedno od osnovnih pravila putovanja na egzotične destinacije kao što su Južna Azija i Srednja Amerika glasi: policajac sa mašinkom je uvek u pravu.

Organi reda bili su veoma ljubazni. Nisu pretili, nisu nam stavljali lisice, samo su nas vrlo predusretljivo pitali da li nam treba prevoz do El Nida. Dok smo se neverovatno brzo vozili kroz mrkli mrak i nemirno more u kom su kao zvezde svetlucali planktoni, imao sam vremena da razmislim o dubljem, religiznom kontekstu ovog događaja. Svi elementi bili su tu: dolazak pape kao predskazanje, prvi ljudi Adam i Eva koji naglo postaju svesni prvobitnog greha pa listom (doduše knjige, a ne smokve) pokrivaju svoju nagost i surovo izbacivanje iz raja (koje se prelomilo preko mojih leđa). Zmiju nemamo, imamo samo ženu puža golaća, ali da zmija ima profesiju siguran sam da bi bila bi producent rijalitija.

Na kraju, sve se lepo završilo. Nismo spavali na pustom ostrvu, ali smo za par dana otišli u kamp Tan Dam koji se može opisati samo kao raj na zemlji. Savršena kombinacija divljine (spavanje pod šatorima od palminog lišća, kupanje pod vodopadom, pusta bela peščana plaža sa razbacanim kokosima, tirkizno more) i civilizacije (hladno pivo za barom i klopa gospođe Teleme koja je bila toliko fantastična da sam insistirao da se sa njom upoznam i obećao joj da ću je pomenuti u tekstu). Tamo mi je bilo toliko lepo da sam na sav glas pevao. Od sreće. Čudnim putevima moja želja je ipak ispunjena. Nikada nisam hteo da budem slavan, uvek sam samo hteo da budem srećan.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu