Opsednuta sam prasećim pečenjem

Odlazim na spavanje sita i gasna (antonim od žedna), ali iz kreveta dobacujem dečku da bi sutra bilo idealno da za ručak imamo pečenje. Glas mi je nikad slađi, čak sam se ispravila da bih zvučala umilno. Da li ćemo otići u Mladenovac ili naručiti u nekoj čačanskoj pečenjari nije mi važno. Sutra želim da imam dobar dan i za to mi je potrebno 450 g prasećeg pečenja. Ručak će biti rani, a pečenje vruće. Tako ja planiram. E sad…

Mogli bismo da se dogovorimo da ove nedelje već nisam ručala pečenje. Čak sam i slagala koliko puta tačno. On kaže da je mnogo (i to što zna), da ću se pretvoriti u prase, da nije zdravo. I dalje, sve o čemu razmišljam je vruće parče mesa sa slanom tvrdom, reš kožicom. Bez hleba – pazim na liniju. Dogovor je pao, nema pečenja sutra, preterala sam. Ništa, spremaćemo bećarac, izgleda da će dan biti užasan. Očekujem i da me udari retrovizor od trole, da mi se mačka oplevi na moje oči sa nekim lokalcem, da ne mogu da raščešljam kosu, pokidaću zanokticu, biće radova na mreži, a neće biti interneta, dakle, Mordor. Ništa, pokušaću ponovo ujutru.

Ujutru, dok je na poslu, pitam da li da odem „tu blizu, nije mi cimanje stvarno", verujem da je vruće i da je ovo idealno vreme da odem. Nema šanse. Tugica u meni, ali možda je u pravu, vidim po gaćama, sve su mi manje. Ali stvarno postoji razlog da odem po to. Legitimni razlozi.

Ja sam 0+ krvna grupa, a neko mi je objasnio da se populacija sa tom krvnom grupom ne oseća najbolje ukoliko u toku dana nema jednu porciju proteina iz mesa. Naravno, ja to koristim. Ako se slučajno desi da ne jedem meso, a mrak počne da pada, padam i ja u nesvest. Boli me glava, nervozna sam, nisam za saradnju. Više ne znam da li je to stvarno ili sam navikla da se foliram za jednu porciju mesa. Sećam se i kad mi je na minut pala ideja na pamet da postanem vegetarijanac. Prvo sam se postidela zbog silnog mesa koje dobijam od svojih, a onda sam se setila da bih uvenula.

Vrhunac moje karnivorske prirode je kad sam shvatila da je praseće pečenje hrana zbog koje mi krene voda na usta i kad ga vidim, zanemim. Bukvalno, ponekad zabalavim. Ne volim slow food, od sušija sam gladna, vege obroci mi ne izgledaju baš završeno, ako nema mesa – neću ni da jedem. Odrasla sam u seoskom domaćinstvu, od toga ne možeš da pobegneš. Meso nam je osnova za sve. Kad bi mama spremala bećarac ja sam išla kod bake na pilav sa mesom.

Ova godina je bilo dosta plodna, moglo bi se reći. Nekoliko venčanja, selila sam se, dva puta i uvek imam dobru pečenjaru u okolini. Mastilo se. Smatram to pobedom. Nisam apstinirala. Od prošle godine redovno idem po pečenjarama i uživam u svojim porcijama vrućeg. Mogu reći da sam vreme koje sam provodila po kafanama zamenila hranom. Mora biti da starim. Nema tog mohita koji me bolje radi. Vruće leto, vruće meso, hladna salata i pivo. To je moj recept za sreću. Sve češće moje "Hajde da se vidimo", znači "Hajdemo negde na pečenje". Postajem deo prave praseće brigade. Uglavnom se svi nešto prenemažu, ali kada opišem kako bi to izgledalo kada bismo eto baš sada krenuli na ručak i kakav bi bio, niko me ne odbija.

Ja(g)njetinu ne jedem. U jednoj doktorskoj studiji sam pročitala da su Turci upadali Srbima u vreme Uskrsa i otimali jagnjeće pečenje. Onda su se dovitljivi Srbi odlučili da će guda biti bolja opcija, i hvala im. Ako će jagu da nam uzmu, i guda je dobra. Guda je majka.

Nedavno sam provela tri dana u Čačku, na čačanskoj svadbi. Mesecima smo pričali o mesu, možda i više nego o venčanici i mojim kumskim obavezama. Čak imamo i grupu za ćaskanje koja se zove Praseća brigada. Tu šaljemo slike tanjira i ovala sa mesom i komentarišemo teksturu, boju, temperaturu, ukus i tehniku majstora koji priprema ražanj. Ozbiljno shvatamo i cenimo posvećenost tog čoveka. Verujemo da je taj čovek u suštini ubica i dželat lake ruke, ali je i umetnik. Za mene, vrhunac gastronomije je bio kad su okrenuli prvo prase na ražnju. A molekularna gastronomija može da mi pljune pod prozor. Pa neka sve kapljice budu druge boje i neka se boje ekstrahuju iz najređeg cveta i pripremaju pod lupom – no me interesa. Grubo isečena plećka koja se puši meni radi posao. I to je jedini pornić koji me interesuje.

U poslednje vreme gastronomski voajerizam je velika stvar u svetu, vidim. Ljudi plaćaju ili doniraju novac da bi gledali devojke kako trpaju sumanute količine hrane u sebe. Južna Koreja ubedljivo vodi. Navodno, ne vole da jedu u tišini i sami, pa im (apetit) ga podiže lepa devojka koja žvaće. Te devojke nekoliko sati dnevno pred kamerama samo jedu. Morala sam da provirim, naravno, i videla sam da jede neku travu, testo, sosove i neke gluposti. Nigde pravog parčeta mesa nema. Pomislim, da li bi neko želeo da mene gleda kako prstima kidam kožicu dok ona puca i kako mrmljam nešto sebi u bradu kao znak da je sve u redu. Meni je to food porn. Ako je zaista vrhunsko meso, znam i da zajecam od uzbuđenja.

Uz rizik da zvučim kao manijak, moram da kažem da prvo probam kožicu bez hleba i da se naježim. Način na koji se odvaja od mesa, sa malo masnoće ispod kožice, mene jako uzbuđuje. Sećate se leksikona i pitanja o omiljenoj hrani? Kakva sam neznalica bila – pica, špagete? Sada bih masnim prstima ostavila samo trag na papiru. Kakvo testo, kakvi pelati i prerađeni nokti i oči u crevu umesto mesa.

Ipak, shvatam da osim verovatno izmišljene priče da mi je potrebno meso kako bih se osećala dobro, ne postoje razlozi za ishranu mesom. Shvatam i surovost pravila da se prase nađe na ražnju dva sata nakon smrti. To znači da je moja porcija mesa trčala pre šest ili sedam sati. I šale koje zbijamo dok čekamo meso i pijemo aperitiv nisu na mestu. Tešim se raznim glupostima kako bih opravdala svoju opsesiju. Priznajem da me sve to užasava, ali sam licemerna i ne odbijam obrok. Nikada. I ophođenje prema pilićima me užasava, ali volim i batak. Za nekoga sa najslabijim karakterom, ovo će ostati borba koju ću možda nekada završiti.

Ali život me i dalje „primorava" da ritualno jedem meso za svaki veliki praznik, a iz mešovite porodice sam, pa slavimo duplo, kao pravi pagani. Po Levitskom zakonu nijedna životinja koja ne preživa ne sme se jesti. Dakle, ne bismo smeli da jedemo ni konjetinu (za koju se nadam da ne jedemo), živinu, svinju, ribu. Pošto me Levitski zakon ni na papiru ne zanima, meni je prasetina dozvoljena. Ne uživam ni u kravi, ni u ovci, o jaretini da ne pričam. Prasetina je moj greh, neka bude tako.

Na proslavama sam vrlo ekonomična. Sarma me ne zanima, možda drugog dana, kad se podgreje; ako sam gladna meze me zadovolji, kao lagani peting. Onda čekam pravu stvar.

Kad mi stigne porcija ja ćutim, posmatram, šire mi se zenice, zahvalim se sebi što sam tu gde sam. U masnoj pečenjari u kojoj se spremam da se cela umastim, stenjem i ne bude mi žao. Ne verujem da bi neko želeo to da gleda. Taj seks će onda ostati u pečenjari. Meg Rajan i simulacija orgazma u restoranu, skoro pa tako. Za kolače mi ne ostane mesta, ali za još jedno parče posle sat vremena, uvek. Ako je meso zaista dobro, znam i da poskočim nekoliko puta da bih napravila mesta za još.

Gospođa koja radi tamo i satarom gotovo hirurškom preciznošću lomi kosti i bira najbolje parče me već zna i maše mi kad prolazim pored. „Evo ga, komšinice, ostala je plećka, još je vruća, baš kako valja!"

Mislim u sebi, spusti tu ruku, gospođo, pa ne mogu (NE SMEM!) da svratim danas. I taj small talk u prolazu je bezobrazluk i njen marketing dok joj viri glava iz izloga sa ostacima životinje koja je, po pravilu, jutros trčala. Majko sveta, kako dobro izgleda…

Nakon te čačanske svadbe na kojoj sam tri cela dana jela isključivo meso i kupus, kao prava dama bila masna i željna, kada smo krenuli ka Beogradu, pričali smo isključivo o mesu. Ali niko se nije usudio da kaže da je dosta mesa. Ju, taman posla! Ne, mi smo svratili u restoran pored puta i kupili vruće pečenje da ga ponesemo za Beograd. Za ručak. Malo je reći da sam pocepala kesu kao svinja mastan džak i navalila kao da sutra ne postoji. Prstima sam lomila i kidala slanu kožicu i stenjala kao da će da me plate za to. I ne samo ja, svi prokletnici u kolima, svi se vraćaju sa svadbe i svi nose svoju masnu kesu. Dok sam stigla, dečku je ostalo možda 50 g, sa kostima. Moraću nekako da nadoknadim svoj bezobrazluk, ali jedan seks mi je bio sasvim dovoljan. Okej, spremiću mu bećarac, jebao ga bećarac.

Moram da dodam još nešto. U restoranima porcija je obično oko 400 g. Pomislio bi čovek, dosta je. Jok. Nije dosta dok ne osta. Zbog toga uvek tražim 450 g u pečenjari, a kad mi izmeri 520 g malo zaplačem od sreće u sebi. Ali se ipak malo prenerazim. Oh, pa hajde, može, podeliću sa nekim. Kako da ne. Ne delim ni sa kim, ali nije damski da se priča okolo. A ja jedem dok se cela ne umastim. Samo ne po kosi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu