Put oko sveta mog oca sa ukradenim avionskim kartama

Tata je kreirao mitove i živeo ih. Vodio bi me u šetnje u tri ujutro po čudnim gradovima i pričao mi lude priče o tome kako je pomogao u svrgavanju Suharta; kako je bio na crnoj listi u Indoneziji; kako je smrt moje majke možda u stvari bilo ubistvo koje je naručio režim, te smo zbog toga morali da spavamo sa bejzbol palicom ispod jastuka.

Međutim, nedavno sam saznala sledeće: Gordon, ili, Tata i njegova bivša devojka Una, grofica i model, putovali su svetom koristeći ukradene avionske karte. Da nije bilo tih kradenih karata, i putovanja na koje su ga odvele, ja ne bih postojala.

Tata mi je pričao o svim svojim avanturama – uključujući i kriminal sa ukradenim kartama – ponovo i ponovo kao priče za laku noć, iako sam svesna da, uprkos njegovom živopisnom pričanju, to ne znači da je sve bilo tačno. Pokupila sam sve iz onoga što mi je ispričao, kao i iz dnevnika i fotografija koje je ostavio za sobom. Provela sam godine posle očeve smrti putujući po svetu u potrazi za istinom o njegovom životu i prosipala sam njegov pepeo. To mu je bila želja na samrti: da ga prospem po okeanima i kontinentima, u srce svakog grada, svake plaže i sećanja.

Ukradene avionske karte su stigle jednog sunčanog predvečerja 1971. godine, kada se begunac Crnih pantera pojavio na njegovom pragu u Berkliju u Kaliforniji, očajan i iznuren tražeći neko mesto da se sakrije. Pištolj mu je bio ušuškan u rukavu kožne jakne. Gordon ga je pozvao na kafu i džoint.

"Da li mogu da prespavam ovde?" pitao je Crni panter.

"Naravno, čoveče. Je l imaš neke pare da se učipiš", pitao je Gordon.

"Imam nešto mnogo bolje od novca", rekao je Panter. Izvukao je kutiju iz mokrog ranca. Unutra je bilo negde oko 60, 90, možda 100 svežanja blanko avionskih karata. "Prijateljica radi za Kvantas. Donela je ove kući", objasnio je. "Ove mogu da te odvedu gde god hoćeš. Odeš na aerodrome i agent ti popuni kartu. Jedna po jedna destinacija. Ali ne možeš nigde da ostaneš duže od tri nedelje. Zabavljaćeš se i izgubićeš osećaj za vreme. Ako se to dogodi pocepaj prvo pakovanje i počni sa novim. Ne dozvoli da neko ukapira. Vidiš, ove karte su…."

"Ukapirao sam", rekao je Gordon.

"Uzmi koliko god želiš. Ali budi pažljiv čoveče, tako ortaci završe sa o tri bebe na svakom kontinentu."

Gordon se zločesto nasmejao, maznuo prazne karte i namestio krevet za novog gosta. Zavrteo je globus i gledao gde će prst da mu završi – noćna rutina koja je smirivala njegove frenetične misli.

"Hajde da pobegnemo", rekla mu je devojka Una nakon što je tata dobio karte. "Hajmo negde gde nismo bili, negde daleko, negde egzotično."

I tako su moj otac i Una prešli sve države, vremenske zone i kulture. Gordonov šarm i Unina lepota su otvarali vrata; zajedno, postajali su prijatelji sa kraljevskim porodicama, političarima, umetnicima, biznismenima, šamanima i različitim domorocima širom sveta. Sa ukradenim kartama bi skočili do Francuske, Italije, Meksika, Australije, Tahitija, Fidžija, Nepala, Brazila, Avganistana, Singapura i Indonezije. Na svakoj destinaciji, Gordon bi kupio suvenir i ubacio ga u svoj svetlozeleni kofer koji sam kasnije dobila na poklon.

Na aerodromu u Los Anđelesu 1971. godine - spreman za prvo putovanje – moj otac je prepustio svu priču Uni dok se on držao po strani. Una je nosila krem haljinu do poda i alke na ušima. Sa agentima je pričala bez ikakve zadrške. Njen engleski, sa nijansama francuskog i nemačkog, činio je da deluje rečitije, i bila je brza u nogama – vrlo poželjne osobine za pregovore na međunarodnim aerodromima. U međuvremenu, moj otac, sa njegovom dugom kosom i plavom senkom (koju je nosio skoro svaki dan), krio se u kiosku, puno se znojio u sakou od somota i kaubojskim čizmama, jednoj zlatnoj, drugoj srebrnoj.

"Sledeći let za Pariz je za šest sati", rekao je agent, predajući Uni dve karte.

"Ti si veštica", rekao je Gordon partnerki. "Baš kao i sve ostale veštice iz Crne šume."

Prošli su kroz obezbeđenje da niko nije ni trepnuo i delili uzbuđenje jer ih nisu uhvatili. U avionu su naručili šampanjac i nazdravili "za Unzarelu i Gordonzolu".

Gordon je još dodao: "Zar stvari nisu ukusnije kad su besplatne?"

U Parizu su stopirali do hotela Le Moris u nenajavljenu posetu zajedničkom prijatelju Salvadoru Daliju sa kojim su živeli u umetničkoj koloniji nekoliko godina ranije.

"Ahhh, to je to je Čovek koji planira da pojede auto! Uđi!", rekao je Dali, uvrćući brkove. Mislio je na kolažnu knjigu koju je Gordon napravio za Dalija: priča o Nemcu, auto entuzijasti koji planira da pojede auto. I dalje je stajala na Dalijevom stočiću, stranica sad već prljavih od listanja. "To je remek delo", rekao je Dali.

Moj otac je otkrio Daliju tajnu o ukradenim kartama.

"Idi na Bali", rekao je Dali odlučno. "Tamo je magično."

Dali je iscepao nekoliko crteža i dao ih Gordonu. "Ovo je za tebe".

Gordon je stavio crteže u svoj izbledelo zeleni kofer, između praznih karata.

Sledeća stanica: Kabul.

Avganistan je u to vreme bio na talasu slobode, zlatne ere modernizacije i demokratskih reformi – žene su pohađale univerzitete (često u mini suknjama) i radile u parlamentu. Turisti su trčali u Kabul. Radoznali da saznaju što više o "mističnom Istoku" i omamljeni lepotom gradskih drevnih skulptura, snežnim planinama koji ga okružuju i raskošnim baštama, Gordon i Una su pratili Put svile i posetili su Bamijan bude.

Često su odlazili u Sigi u Čiken ulici kako bi razmenili ideje sa ostalim putnicima. Kupali su se u reci Kabul. Spavali su u velikoj sobi sa debelim tepisima, zajedno sa još 20 ili 30 drugih turista. Tajno su vodili ljubav. Hedonistički hipici, čudaci, i drugi turisti su dolazili u Avganistan u potrazi za spiritualnim i avanturama, ili u nekim drugim vidom nekonvecionalne svakodnevice.

Išarani folksvagen kombiji su prolazili ulicama. Kabul je bio destinacija ozloglašene hipi rute, nazvan "Pariz Azije". Većina ljudi sa ukradenim kartama su završavali tu. Ta činjenica je Unu činila nervoznom.

"Trebalo bi da idemo", apelovala je Una. Uhvatiće nas.

"Opusti se", rekao je Gordon. "Neće."

Gordon se zabavljao. Izgubio je osećaj za vreme. Pustio je bradu i hodao unaokolo bos dok mu stopala ne ogrube. Uzimao je meskalin i pisao poeziju pod imenom Bosonogi Dubjinski (Dubjinsky Barefoot). Išao je na pijacu i kupio biserni nož. Pisao je razglednice koje nikad nije poslao, nije bilo para za markice. Svađao se sa Unom praktično ni oko čega. Tri nedelje se kuvalo. Bilo je vreme da se ukrca na avion ponovo. U trenutku dok su išli ka aerodromu, užasan šok. Razorni zemljotres. Severni region je bio u ruševinama. Avionski saobraćaj je obustavljen.

Odleteli su u Indiju. U njihovom hotelu u Nju Delhiju zazvonio je telefon. Na vezi je bila avionska kompanija. "Madam, bilo bi najbolje da dođete kod nas. Postoji problem sa vašom kartom." Uni je zadrhtao glas.

"Želim da odem iz Nju Delhija odmah." Grlo joj se steglo.

"U redu, madam", ali prvo morate da dođete kod nas. Agentov ton je bio snažniji i pomalo preteći.

"Provalili su nas", rekla je Una Gordonu. Pocepali su prvo pakovanje karata i krenuli na aerodrom. Prstima koji su se tresli, Gordon je dao Uni neiskorišćene karte. Prišla je pultu za čekiranje karata. Iza je stajao natpis:

NE PRIHVATAJTE NIKAKVE UKRADENE AVIONSKE KARTE IZ KVANTASA U SAN FRANCISKU 10. MAJ 1971.

A upravo to je pisalo na njihovim kartama. Una je naterala sebe da deluje smireno.

"Izvinite, madam", rekao je agent, "Ne mogu da prihvatim vašu kartu, moraćete da odete u našu podružnicu u Nju Delhiju."

"Molim vas, gospodine", molila je Una, "Imamo let za Bali za jedan sat, moram hitno tamo da stignem."

Čovekovo lice se smekšalo. Stavio je karte na pult. Una i moj otac su prošli obezbeđenje. Neko je uhvatio za rame. Srce joj je otišlo u pete. "Madam, zaboravili ste vaš ručni prtljag", rekao joj je stranac.

Olakšanje.

Tokom leta, dok su slavili bliski susret uz vino, kapetan je rekao: "Dame i gospodo. Molim vas pripremite se za sletanje. Slećemo neplanirano u Mumbaj."

"Avion sleće da bi nas uhapsili", rekao je moj otac, ubeđen u to.

Vežbali su šta će reći policajcima. Rute mapa bega su im bile urezane u mozgovima. Jedno drugome su pojačavali anksioznost. Zatvorili su oči čim su sleteli.

Sletanje je bilo samo zbog goriva.

Sudeći prema onome što piše u dnevnicima mog oca, sleteli su u Bali u Indoneziji na dan Kuningana, dan kada se obeležavalo silaženje duhova iz raja.

Kad god bi Gordona pitali u vezi sa njegovom profesijom, rekao bi nešto krajnje neobično, ozbiljnog izrazom lica, kao: "Ja sam trgovac Merkina – veoma uspešnih vaginalnih perika." Uglavnom su mu verovali.

Do ove tačke, potrošili su svežanj ukradenih karata koje im je dao Crni panter. Njegova majka mu je slala mesečno pare, ali većinu keša je zarađivao jadikujući po barovima na aerodromima, prodajući bezopasne, lažne "pilule za jezike" strancima tvrdeći im da su baš te pilule razlog zašto on govori toliko jezika.

Gordon i Una su unajmili motor na Baliju. Kupili su tradicionalne saronge. Una je zadenula crveni hibiskus za levo uvo. Išli su na trens plesove gde su seljani probadali gole grudi čeličnim noževima i, zaštićeni crnom magijom, ostajali nepovređeni. Prisustvovali su kremacijama, ceremonijama, klanjima, isterivanjima đavola, i dugim meditacijama. Svađali su se i vodili ljubav u gustoj džungli na obroncima, uz vijugave ulice, na pirinčanim poljima, u blizini drevnih hramova i svetih banijan drveća.

Dok se njihova duhovna potraga produbljivala, putevi su im se razililazili. Una je bila zadovoljna ostankom na Baliju. Gordon je postajao nervozan; žudeo je za promenom ritma. Sve više su se svađali oko trivijalnih stvari kao, recimo, na koju stranu je neko prebacio kosu.

"Nađi sebi novog pacijenta", rekla je Una Gordonu gorko slatkim tonom. "Ja više nisam tvoja devojka."

Vodili su ljubav poslednji put. Tužan ali odlučan, ostavio je 1973. godine na Baliju sa njenim novim dečkom odande, usred zemlje bogova. Pronašao je mapu i prepustio je svojim prstima da odluče sledeće stanice: Džodžakarta, grad na indonežanskom ostrvu Java.

Gordon se 1974. godine našao usred Parade nezavisnosti Indonezije u drevnom gradu Džodžakarta. Bio je okružen hiljadama seljana koji su blenuli u njega iz daleka, približavali se bliže da dodirnu njegovu belu kožu ili uzdisali dok su ga posmatrali kako jede piletinu levom rukom, đavoljom rukom.

Grupa plesača je uvijala kukove kao latice. Gamelanska muzika je vibrirala. Čuli su se gongovi. Mršavi konji i muškarci koji su izgledali kao iz drevnih vremena sedeli su zavaljeno bosih i prljavih nogu. Tinejdžeri su džemovali Boba Dilana. Sultani su prolazili izdignuti iznad gužve u pozlaćenim kočijama. Ljudi su uzvikivali "Merdeka!" "Nezavisnost!".

Gordon je čuo nečiji zvonki smeh. Pratio je zvuk do te žene sa crvenim usnama u uskoj mini haljini – prizor koji je bio toliko moderan i odudarao je u gradu koji je važio za srce tradicionalne java kulture, gde su mnoge žene, uključujući i ženu koja je stajala sa njom, odupirale zapadnom uticaju, noseći i dalje klasični sarong i čipkaste bluze. Ljubičasta orhideja je krasila kosu drsko obučene žene. Njene jagodice su bile visoke; bila je duh žene čija je snaga bila toliko nadmoćna da ga je gledanje u nju užasno uzbuđivalo, ali ga je na neki način i povređivalo. Išla je ruku pod ruku sa drugom ženom koja je nosila bebu. Hodali su jedno ka drugome, i bili nadomak susreta. Ruka mu se tresla. Pogledala je ka njemu. Pogledi su im se susreli. Ona je pocrvenela, ali nije skrenula pogled. Gordon, koji je inače bio vrlo rečit i nikad stidljiv, paralisao se i nemo flertovao sa njom pogledom. Sve njegove rečenice za privođenje koje je koristio prošle su mu kroz glavu, ali nijedna mu se nije činila odgovarajućom sada, naročito kada bi ih preveo na indonežanski koji je jedva govorio.

Kada je skupio hrabrost da se predstavi, jezik mu se toliko zavezao da nije mogao da govori. Umesto toga, otišao je do kioska u blizini i kupio cigarete. Krajičkom oka video je kako odlazi sa parade. Ubrzao je ka njoj, laktajući se sa prolaznicima, ali je nestala u gužvi.

Sledeća 34 dana, Gordon je čekao na mestu gde je njegov cimer Jono rekao da je video, u nekadašnjem zamku Taman Sari. Priče o zaljubljenom strancu u potrazi za ljubavlju su se raširile. Radoznala deca su mu se pridružila. Drugi su dolazili i donosili mu dnevne ponude magičnih ljubavnih napitaka napravljenih od krvi reptila, koje je pio, srećno i nadajući se. Nekoliko puta je pomislio da je video, seo bi na bicikl i vozio, jureći dok mu je srce lupalo kilometar u minuti, samo da bi na kraju saznao da to ipak nije ona.

Kišna sezona je došla i otišla. Bila je 1975. i moj otac je bio u Džogdžakarti dve godine, otprilike četiri godine otkad je krenuo na put sa Unom. Hodao je tihom stazom u sumrak pognute glave. Misli su mu lutale, razmišljao je o životu u Njujorku. Roditelji su mu ponudli da mu plate put nazad. Bez banke i slomljenog srca, razmišljao je ovoj ponudi. Imao je jen za hotdog u Grej Papaji, čizkejk u Karnegi Deliju, za ponoćnu vožnju.

Gordon je podigao glavu. U tom trenutku, primetio je poznatu ženu. Izvadio je dvogled. Na njegovo zaprepašćenje, to je bila druga žena sa parade koja je bila zajedno sa njegovom dragom. Ustrčao je uz stepenice. Žena je zadrhtala, izraz šoka se video na njenim usnama, koji se brzo pretvorio u osmeh.

"Ti si stranac sa Merdeka parade", rekla je odmah. Gordon se iznenadio da se setila. Ovo ga je ohrabrilo.

"Mislile smo da si samo u prolazu, kao i većina belih muškaraca", rekla je.

"Molim te", molio je Gordon, "Daj mi njenu adresu".

"Ne mogu", rekla je. Ali onda je izvadila olovku i neki račun roze boje i naškrabala je. "Ovde."

NANIS, pisalo je.

"Ako je voliš dovoljno, naći ćeš je."

Sviđala mu se ova igra.

Datim venčanja Gordona i Nanis ustanovili su javanski mistici. I dalje mislim da je sudbina to što je tata umro na 32. godišnjicu venčanja mojih roditelja, koje je održano 21. jula 1975. godine.

Una je saznala za Gordonovo venčanje, i došla je iz Balija da ga spreči. Pojavila se kao visoka plavuša u limun žutoj letnjoj haljini. Čim je ugledao, Gordon je osetio duboki sjaj starog prijateljstva. Kada je Una upoznala njegovu mladu – princezu i igračicu kraljevskog suda - predala se. Lepota Nanis ju je opčinila, bila je poetična i nepreteća – ona vrsta lepote koje te tera da želiš više da izgledaš tako kako izgledaš nego kao ona. Una je videla kako je on gleda i ophodi se prema njoj kao prema blagu. Porastao je, nastavio je dalje. Čak se i ošišao.

"Nanis me dira u najdublji centar moje duše," rekao je Uni. "Ona daje ravnotežu mojim duhovima i mom univerzalnom biću. Ona pretvara moja sranja u zlato." Gledajuću Nanis i Unu zajedno, nasuprot jedne drugoj je bilo gotovo vizionarsko iskustvo za Gordona: dve hemisfere njegovog srca, dva sveta, koja se sudaraju u miru.

Nanis, sa svojim javanskim nebeskim mirom, izgledala je kao savršen par Gordonovoj nestabilnosti. Šta bi Una mogla da poželi više za svoju najveću ljubav nego da mu bude dobro. Došlo je vreme da ona napusti Indoneziju, da zatvori ovo poglavlje, i da ode kući – preko Azije i evrope nazad u Pariz. Vizije njih dvoje kako plove Crvenim morem držeći se za ruke prolazile su joj kroz glavu. Nema više Unzarele. Nema više Gordonzole. Una je izašla sa scene.

Ali Una nikada zapravo nije skroz izašla sa scene. Kada sam bila tinejdžerka – bez majke – otac me je slao da je vidim dvaput godišnje. Želeo je da osetim majčinsku ljubav. Rekao mi je da je Una njegov poklon meni, da bez nje ja verovatno ne bih postojala. Posetila sam je 2007. godine u njenom domu na Ibici. To je bilo šest meseci nakon što je otac umro.

"Imam nešto za tebe", rekla sam i podigla tatin svetlozeleni kofer. "Ovo je tatin pepeo. Želim da imaš malo."

Pre nego što sam rekla još jednu reč, Una se nagla preko stola, otela mi torbicu iz ruku i gurnula prst unutra. Podigla je prst ka usnama i polizala ga.

"Sada je u meni. Nikada me neće napustiti", rekla je Una.

Smejala sam se. "Rak mu je uzeo oko, grudi i nogu. Ali on je ipak došao do tebe. Ti si bila njegova poslednja destinacija. "

"Bio je progonjen i začaran", rekla je. "Sudbina ponekad ima prljave trikove."

Jele smo paelju i gledale u Mediteran koji je bledeo u sumraku.

"Ne osećam ukus hrane. I dalje osećam njegov ukus", rekla je Una. "Ne želi da ode."

Nikada neće morati da ode. Tatin pepeo je sad u 39 zemalja - i brojim i dalje - razbacan među ljudima i mestima koja je voleo. Ni smrt ga nije sprečila da putuje, sa ukradenim kartama ili ne.

Ova priča je deo iz memoara u nastajanju Naomi Melati Bišop. Pratite je na Instagramu.