Fotografija

Najbolje čuvane tajne Beograda su fotografije Miloša Stošića

Autentičnost danas svi traže. Njegove fotke sadrže svu autentičnost koju Beograd ima da ponudi.
28.7.21
_DSC7131-as-Smart-Object-1
Sve fotografije ljubaznošću sagovornika.

Fotografije Miloša Stošića izazivaju osećaj nežnosti, tragike i gorkog osmeha. Neagresivni prizori Beograda sa kojim želiš da se posvađaš, da ga utešiš, razumeš i na kraju ako imaš vremena, da se sa njim i zabaviš.  Miloševi “ljudi govore” i  bude nostalgiju, ali za vremenom koje traje, ali se čini da ne možemo u njemu da učestvujemo iz ovih ili onih razloga, za željom za zbližavanjem, ali da smo ipak svi na sigurnom. Toliko puta sam prošla pored istih mesta sa fotografija, ali su ta mesta kroz objektiv življa, tužnija i iskrenija. Tokom proteklog perioda, strašnog, čudnog, novog za sve, redovno sam počela da pratim šta Miloš fotografiše i činilo mi se da ipak učestvujem zajedno sa svima u nemogućem vremenu, kao i da čujem humor i plač sugrađana, a grad ume da bude napušten, razvaljen, nabudžen i duhovit.

Reklame

Miloš je rođen 1977. u Beogradu i čitav život radi i stvara u njemu. Sticajem raznih okolnosti, često se selio po glavnom gradu. Novi Beograd, Labudovo Brdo, Karaburma, Mirijevo, Voždovac,  opštine Savski Venac i Vračar. 

Milos-Stosic-by-Aleksander-Stojanov.jpg

Autor Miloševog portreta: Aleksander Stojanov (@aleksanderstojanov)

Što se fotografskog angažmana tiče, fotografisao je za Liceulice oko 2010. gde se kako sam kaže, prvi put bliže susreo sa problemom beskućnika. Već nekih poslednjih šest, sedam godina aktivno sarađuje sa slovenačkim časopisom Kralji ulice, čiji je pandan naš magazin Liceulice. U tom časopisu ima svoju stranu, Milošev foto kotiček, a bavi se socijalnom, street-fotografijom iz Beograda i Srbije. Pored toga, sa prijateljem i novinarom Vukom Vučkovićem (Klikaktiv, Solidarna kuhinja) fotografiše i radi na serijalu čiji je radni naziv Životne priče. Podršku u tome im daje organizacija Adra (Drumodom).

Ovih dana, Miloš radi osam sati u velikoj korporaciji koja u svetu ima preko 30 hiljada zaposlenih, a sve nakon tih osam sati je njegovo lično i kreativno vreme. Mnoge teorijske i prozne radove objavio je u književnim časopisima i na Radio Beogradu III program. Od 2016-2017. više nije nalazio zadovoljstvo u pisanju. Tu mu je pomogla fotografija “da ne pomisli da je zaglupeo”. Vremenom je spoznao da nikada nije ni napustio pisanje, posmatranje, analiziranje, tumačenje već je nastavio sve to da radi, ovog puta kroz fotografiju.

Reklame
_DSC1123-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Pozvala sam Miloša da mi kaže više o njegovoj fotografiji, muzici i životu.

VICE: Kako je sve počelo?

Miloš Stošić: U osnovnu školu sam krenuo na Novom Beogradu, da bih od trećeg razreda prešao na Labudovo Brdo. Otac mi je poginuo kada smo prešli na Labudovo Brdo, i to je nešto što je ostavilo veliki trag na mene kao desetogodišnjaka. Upisao sam Grafičku školu na Novom Beogradu, i bio sam u razredu sa fotografima (ja sam bio mašinski tehničar). Usled nerazumevanja i nekog mog pankerskog hira, na drugoj godini sam oterao sve, i ispisao se iz škole. Tada sam počeo majci da pomažem u njenom, privatnom, poslu i radio sa bendovima. 

Pošto nam je bio potreban novac, prvog dana rada novine Demokratija, javio sam se na oglas i zaposlio se kao kolporter. Nakon par godina sam prešao u KGB (kolporteri grada Beograda) i radio sam u Svetogorskoj ulici, između pekare Ace i Ateljea 212. Par godina ranije sam se zapalio za književnost i uz prodaju novina čitao sam sve što mi je dolazilo pod ruku. Tada su pojedine mušterije, koji su između ostalih bili i profesori sa Opšte književnost i teorije književnosti na Filološkom fakultetu, počele da me bodre da upišem Opštu. Kada su saznali da nisam ni srednju školu završio, raspitali su se šta mi je ostalo i nekako su me ubedili da se vratim, završim školu, kako bih mogao da nastavim sa onim što sam voleo. 

Reklame

I kako to i biva u tim nekim lepim pričama, uz par peripetija, završio sam srednju školu, i 2002. upisao sam se na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti, i uspešno je završio 2008. Morao sam i da radim, pa nisam mogao mnogo da biram i da razmišljam o sutra. Tako da sam radio kurirske, kolporterske, lektorske, administrativne poslove; radio sam u javnom, u privatnom ali i u NVO sektoru. 

_DSC0435-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Otkad nosiš foto aparat stalno sa sobom? (Videla sam te nekoliko puta u gradu i uvek ide aparat pa ti.)

Manje-više, fotoaparat je uvek uz mene. Ako ja idem negde, i aparat ide sa mnom (ili obrnuto). Tokom studija upamtio sam reči pametnog čoveka, da je neophodno da pisac – ili onaj koji pokušava da se bavi pisanjem, odnosno, onaj koji za sebe misli da to jeste – uvek uz sebe nosi malu svesku i olovku (govorim o čoveku sa početka dvadesetog veka). Ovaj obrazac mi je pomogao tokom studija, tokom rada u bendu, a onda sam nastavio da ga koristim i kada sam počeo da fotografišem. 

Ima i toga da me je drug Marfi dosta puta poklopio, pa jedan od razloga za stalno nošenje aparata leži i u tome: ukoliko aparat nije uz mene, propustiću sigurno nešto zbog čega će mi kasnije biti žao. Ali kad kažem biti žao ne mislim samo na žal za propuštenim motivom, već na osećaj žaljenja za bilo čim; ne volim da žalim ni za čim, pa ni da žalim za eventualno propuštenim motivima. Možda mnogo važniji razlog zbog kojeg je fotoaparat uvek uz mene, činjenica da je vremenom aparat nekako srastao sa mnom, deo je mene, i osećam se nepotpunim bez tog dodatnog oka. Okolina, koja me često viđa: komšije, na pijaci, u gradu, prijatelji, na događajima, koncertima, navikla je na mene sa aparatom, to ih ne iznenađuje, ne mrgode se, ne urlaju ili jure vilama, i možda baš zahvaljujući tome, ti ljudi ne vide umesto kamere macolu (što može da pomogne u susretu sa ljudima).  

Reklame
_DSC3821-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Na tvojim fotografijama vidim nežnost i krhkost ljudi, grubost i svetlost grada i ove zemlje. Neke fotografije i scene isprva izazivaju smeh, a odmah zatim i blagi tragičarski momenat, da li tako vidiš danas svet u kom živimo?

Fotografijom ne ulepšavam stvarnost, to nisam radio ni pisanjem ni pevanjem. Trudim se da dokumentujem stvari onakvim kakvim ih vidim i doživljavam. Pokušavam, kada god to mogu, da vidim svetlo na kraju tunela, da pokažem divne momente kojih i te kako ima. Ipak, moj prirodni fokus oduvek je više bio okrenut ka nenormalnom i čudnom, nego ka normalnom i običnom.

_DSC5313.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Mi jesmo tragikomičan narod. Filmski autori su to lepo prikazali dosta puta u prošlosti i ta slika se nije mnogo promenila. Jesu se pojedini delovi, takoreći ostrva našeg društva (govorim samo o Beogradu) vizuelno modernizovala: imamo platne kartice, Paypal naloge, internet polako ulazi u domove (u velike gradove je ušao odavno), imamo i restorane sa vegetarijanskom ili veganskom klopom, može da se kupi Kortado ili Caffe latte sa sojinim mlekom, staze za bicikle se ocrtavaju i tome slično... ali u glavama to je i dalje isti, nerazvijeni mentalitet, nedorastao izazovu vremena. 

_DSC7820-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Pored svega toga nama govna iz naših stanova odlaze u divne reke Savu i u Dunav (koje nisu naše reke već regionalne reke) i u kojima se hladimo i kupamo tokom vrelih letnjih dana. Đubre se izbacuje sa spratova na grane i u parkove. Političari, ljudi sistema i so-called biznismeni kupuju sojenice i grade vile na vodoizvorištima i na kanalima koji služe kao odbrana od nadolazećih voda, iako sistemski to nije dozvoljeno. Naselja na 3-5km od centra Beograda nemaju vodu, kanalizacija je no comment, a o gradskom prevozu, stazama za hodanje, širini trotoara, kulturi življenja, vegetaciji - da ne govorim. Tokom kišnog perioda nama je pola grada potopljeno, tokom letnje sezone nas iznenađuju gužve na koridorima, tokom zime doživljavamo neočekivanu količinu snega, a kada je pomračenje sunca, zakivamo se u stanove i čekamo da prođe. Problem Roma guramo pod tepih već ohoho vekova i pravimo male logore za naše sugrađane koji imaju drugačiju boju kože od nas ostalih, a sada nas je sačekala i nova okolnost i takozvana nova realnost sa dolaskom migranata. 

Reklame
_DSC4583.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Beskućnici su svuda oko nas, verujem da su od početka pandemije i većini ljud koji žive u Beogradu oni mnogo vidljiviji nego što je to bio slučaj ranije; ti ljudi žive u uslovima za koje ne bih mogao da nazovem ni katastrofalnim. Tokom pandemije javni toaleti nisu bili otvoreni, a jedino odeljenje koje prima osobe bez doma je moralo da zatvori vrata zbog preopterećenost.  Deca u domovima žive u nenormalnim uslovima. Penzioneri i stari umiru u privatnim domovima za stare ko zna u kakvim uslovima, i sve što je moglo da bude opljačkano, opljačkano je. Decentralizacija se izgleda neće dogoditi dok ja još budem udisao ovaj divni beogradski vazduh, što je takođe jako deprimirajuće. 

_DSC3648-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Kod nas su koncentrični krugovi jako zeznuti i funkcionišu poput vira: oni u centru tih krugova usisavaju i u sebe uvlače sve što im dođe pod ruku, i imaju kao što su imale bahate rimske vlastele, a sve ostalo je podložno maltretiranju i pljačkanju i ostavljeno da se snalazi ko kako ume u društvu sa napisanim sistemom, koje malo ko čita, a samim tim čiji sistem ne radi.

Tako da ako si na Vračaru, imaš malo manje od onog u Centru; ako si na Voždovcu – imaš još manje, pa Labudovo Brdo – još jedan krug manje, pa Borča i Pančevo – još jedan, pa Vojvodina i Šumadija – naravno, još jedan krug manje, i dok dođeš do Negotina, Prijepolja, Novog Pazara, Donjeg Milanovca, Subotice i Kanjiže, odnosno dok dođeš do onih graničnih mesta sa zapada zemlje... ti vidiš u kakvim, za ovo vreme i pogotovo za ovo podneblje, neuslovnim i neljudskim uslovima ti ljude žive. 

Reklame

Meni je sve to tragično, a ponekad, na prvi pogled, nekome se učini i smešno.

_DSC3674-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Imaš i serijal "Ljudi govore". Kada bi sumirao, šta najviše govore? 

“Ljudi govore” je jedan fotografski banalan, a socijalno gledano, britak foto-set, ako je OK da ja to kažem. Fotografije iz ovog seta nisu fotografije kojima dominira kvalitet, ili neki drugi fotografski začin. U ovom setu – doduše, u dosta mojih foto-setova poput Ulica krivih objekata, Mesta koja nestaju, Sudbina jedne rupe, U krošnjama, Dekonstrukcija (Beo)grada, Anomalije, Obrazovanje građana i druga obaveštenja, Go slow, go slow, Belgrade i tako dalje – dominiraju socijalna tematika i dijagnoza društva. 

_DSC5870-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Kao i u komentarima na društvenim mrežama, ljudi na ulici govore šta im je na pameti, šta im je na duši (ili u psihi), ali i šta im je plaćeno (na ovaj ili na onaj način) da kažu ili da napišu. U našem društvu, ponekad, sve jeste dozvoljeno. Sa jedne strane, ima jako simpatičnih grafita; onih u kojima se vidi vrcavost misli ljudi sa ovih područja, ironija i sarkazam. Ima i onih komentara koje kao da su pisale osobe bez glave i mozga, a ima i raznih odvratnih stvari, misli i rečenica. Zatim tu je i ono moj mišić je jači i veći od tvog pa ima dosta i korekcija već napisanih stavova, i malih ratova u street art-u. A, u poslednje vreme primećujem sve češće i formu dijaloga u natpisima. 

Sva ta smesa je društvo u kojem živim(o). Treba iz svih tih poruka rastumačiti šta je stav pojedinca, a šta je propaganda interesnih grupa. Kada bih to znao, mogao bih i da pokušam da rastumačim i da ponudim sumu toga. No, čini mi se da je većina socijalno-političkih grafita pod uticajem propagandne mašinerije. Ipak, verujem da je veći broj stanovnika na dobroj strani civilizacije, a manji na lošijoj. Samo ta većina verovatno ima preče stvari da radi, nego da ide po gradu i da se mačuje sa drugim grafiterima.

Reklame
_DSC2509-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Koliko sati dnevno provedeš na ulicama fotografišući?

Za moju fotografiju je značajno da aparat nikada ne ostavljam i da se trudim da sam uvek prisutan u realnosti ma koliko ona ponekad teška, tužna ili strašna ume da bude. Prvenstveno volim da sam aktivan, ne umem da mirujem, samim tim i dosta pešačim. Automobil kao prevozno sredstvo po gradu sam konačno ostavio pre šest, sedam godina, a onda, posle par godina, konačno sam i sišao sa bajsa. Jednostavno, ne uživam u vožnji po Beogradu izbegavajući ljude, neljude, krš, grunfovske staze, rupe, prepreke, avione i reke ljudi, i jako se trudim da me neko ne ubije zbog gluposti. Imao sam dva udesa sa bajsom, jedan sam pukom srećom preživeo 2003. i nekako, kako to kod nekih pojedinaca i ide u velikim i nefunkcionalnim gradovima, postao sam hodač. Pešaka idem sa Vračara na Novi Beograd na posao. Mali je ovo grad, realno. Hodam svakog dana nakon posla i hodam dugo. Obilazim naselja, opštine, prelazim mostove, i pruge, sečem parkove i šumice, izlazim na reku i čamcem prelazim na drugu stranu, i osećam energiju i emociju grada. Uz pandemiju, hodanje se intenziviralo, kako zbog nervoze i stresa, tako i zbog zdravlja tela i duha. I nekako se sve skockalo.

_DSC4986.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Hodam ulicama sa fotoaparatom spremnim i posmatram život ulica grada Beograda (mada, ja to radim u svakom selu i gradu u kom se nađem). Imam dosta fotografskih setova koji su radovi u toku i koji su u nastajanju, i tu mi je pomogla moja organizovanost i istrajnost. 5, 10, 15, 20km dnevno pređem, u zavisnosti od dana i obaveza. 

Reklame

Nije baš da obožavam da se vraćam na mesta, ulice koje sam skoro obišao ali jednostavno, u Beogradu živim i u to se uklapam. Vraćam se često na mesta koja su me zbog nečeg zainteresovala, i onda jasno vidim kako sistem i službe ne samo da ne funkcionišu, nego prosto nisu prisutne u gradu Beogradu. To se sve vidi u detaljima.

Na primer, ispražnjena flaša Ballantines viskija koja čuči uz nogu caru Nikolaja II (spomenika u Devojačkom parku), a koju sam ovekovečio pre više od pola godine, na tom istom mestu leži i danas. Juče sam je video i javio sam joj se uredno. Tih primera ima, poražavajuće, jako mnogo.

_DSC6767-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Ko te trenutno inspiriše? 

Uvek je tu neko ili nešto ko ili šta inspiriše, kako u životu, tako i u umetnosti. Ukoliko misliš na moj fotografski rad, ne bih mogao sad da izdvojim nekog posebno. Kao neškolovani fotograf, svakako osećam prazninu u teorijskom znanju. Pokušao sam da nadoknadim taj nedostatak tako što sam se nudio da šegrtujem kod nekog, ali nije išlo... Ima toliko mnogo dobrih, zanimljivih, inspirativnih i kvalitetnih stvaralaca i kod nas i u svetu, da bih nekog sad tu izdvojio. Na društvenim mrežama pratim određene ljude i umetnike iz zemlje i inostranstva čije radove cenim, koji su mi dragi i bliski.

_DSC6285.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Inspirativni su mi svi oni koji su aktivni, koji guraju poput mukice Sizifa, koji ne padaju, koji se ne bave populistički temama već otvorenog uma i srca, koji su spremni na promenu i menjanje, koji nisu zadrti i koji shvataju u kom vremenu živimo, koji posmatraju sebe samo kao deo šire slike i sveta u kome su se u jednom trenutku, sticajem slučaja, našli. Mislim naravno u kreativnom smislu, ali i u socijalno-angažovanom smislu reči. Teško je izdržatii simptome vremena kojih je sve više oko nas. Tih simptoma je bilo i biće uvek, a na nama je da izdržimo i da se izborimo za normalnije okruženje i društvo. Inspirativni su mi ljudi koji se zalažu za druge, odbačene i ugrožene ljude i njihove sudbine (ali i borci za očuvanje prirode i načete planete). Neispirativni su mi oni ljudi koji su kao cementom zadržani u mestu, u istoriji i u vremenu, i u istoj teoriji, sa istim stavovima čitav život.

Reklame
_DSC2435-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Znam da si imao bend i da si se bavio muzikom. Da li to traje i dalje?

Uz književnost i teoriju književnosti, muzika je bila glavna stvar u mom životu sve do pre par godina. Muzikom sam se aktivno bavio od ’92, ’93. pa sve do 2018. Sa ortacima iz kraja, iz predgrađa ili sa ruba Beograda, prvo smo pokrenuli bend Stop It! (1993-1994), iz kog je već naredne godinu nastao hardcore/punk bend Unison

Bend je godinu, godinu i po bio u hibernaciji, a tada sam svirao bubnjeve u hardcore/punk bendu Rejected (1994-1996) i pevao u bendu Stonewall (1995-1997). Unison. je ponovo postao aktivan od 1996. 

Bend je postojao nešto malo više od osamnaest godina – od avgust 1994. do 2012. i za to vreme je imao dosta koncerata, jednu mini ex-SFRJ i jednu evropsku turneju, koja se desila na proleće 2003. Izdali smo više albuma i singlova, a neke i na vinilu za inostrane lejbele. Nakon prestanka rada Unison. i kraće pauze, pridružio sam se prijateljima kao pevač u post-punk bendu Mnjenje (2012 -2018), sa kojima sam snimio jedan album, “Zubima po ljudima” 2014. i imao četrdesetak koncerata i dve kraće turneje po Evropi.

Kao i drugi u bendu, uklapao sam privatne i porodične obaveze i rad na bendu ali za to treba puno volje, energije, živaca i razna odricanja... Hardcore/punk je sav u uradi sam fazonu (DIY), pomoću štapa i kanapa, radi  se iz ljubavi i bez para, a često i bez neke perspektive na šta utiče društvo u kojem stvaraš.

_DSC1862-as-Smart-Object-1.jpg

Fotografija ljubaznošću sagovornika.

Vremenom sam shvatio težinu rada u hardcore/punk bendu, pogotovo u bendu sa četiri ili pet osoba. Taj tempo mi je naposletku postao pretežak i odlučio sam da se fokusiram na sebe. Naravno, dobio sam neki svoj mir, ali sam i izgubio dobar deo sebe, ali to je već neminovnost. Drugari iz Mnjenje nastavili su dalje. Jedni rade i praše u bendu Roza (koji toplo preporučujem), a drugi, cepaju hardcore/punk u Staticø, dok sam ja od 2018. samostalan i samo fotograf-amater.

Milošev rad možete pratiti na njegovom Instagramu.