Kraj doba nafte nam se bliži

Naftna industrija je tik na početku procesa gotovo potpunog desetkovanja koji će započeti u narednih 30 godina i nastaviti se tokom celog ovog veka. To je najvažniji zaključak nove prognoze koju donosi tim energetskih analitičara na čelu sa bivšim savetnikom vlade za energetiku SAD, kojoj je Motherboard imao ekskluzivan pristup.

Godina 2020, kako se navodi u studiji, biće zapisana u istoriji kao konačna tačka posle koje nema povratka za naftnu industriju - datum na koji ćemo u budućnosti gledati kao trenutak u kome je proizvodnja nafte, kao i ostalih fosilnih goriva kao što su gas i ugalj, počela sa sporim, ali neizbežnim i uglavnom nepovratnim padom.

Usput će oko 80 procenata industrije kakvu znamo danas biti zbrisano sa lica zemlje.

Naravno, pandemija KOVID-19 će verovatno biti priznata kao osnovni okidač za taj pad. Nova era oscilirajućih pravila fizičkog distanciranja i rada na daljinu je uništila, makar privremeno, potražnju koja je inače išla u stratosferu.

Ali u stvarnosti, obiris ovog pada su bili vidljivi i pre nego što nas je pogodila pandemija. A implikacije su mračne; nalazimo su sred fundamentalne tranzicije u energetskom sektoru, zbog koje će većina industrije fosilnih goriva biti postepeno prevaziđeno u decenijama koje dolaze.

Kraj puta

Ovi zaključci izloženi su u analizi koju će uskoro objaviti bivši savetnik za strategiju američkog Ministarstva energetike Rodrigo Villamizar Alvargonsalez - prethodno ministar energetike Kolumbije, viši ekonomski savetnik Svetske banke, savetnik holandskog Ministarstva spoljnih poslova i stručnjak za energetiku za Odbor za ekonomski razvoj Senata države Teksas i Teksašku javnu komunalnu komisiju.

Došao sam do verzije rukopisa nazvanog Budućnost energije i moći direktno od autora, početkom godine, kada je prva verzija napisana - u januaru, malo pre nego što je pandemila KOVID-19 stupila na scenu. Viljamizarova prognoza smešta “početak pada nafte otprilike u 2020.” - i opisuje ga ka “tačku preloma” za globalnu proizbodnju nafte, koja će od tog trenutka “ići na dole. Ne postoji nikakva mogućnost da se nadvisi sam vrhunac proizvodnje od 35,7 milijardi barela godišnje (oko 100 miliona barela na dan) posle 2020”.

Villamizar je trenutno Nadležni za strategiju za Ameriku u kompaniji Kaiserwetter Energy Asset Management, koja se bavi investicijama u energetski sektor, i ima kancelarije u Hamburgu, Madridu i Njujorku. Njegova analiza je napisana u saradnji sa Rendijem Vilpubijem, profesorom političke nauke na San Diego Univerzitetu, kao i Visente Lopez-Ibor Majorom, osnivačem i predsedavajućim najveće evropske kompanije za solarnu energiju, Lightsource BP (u vlasništvu naftnog i gasnog džina, BP-a) by oil and gas giant BP) i nekadašnjim komesarom španske Nacionalne komisije za energiju. Studiju će kasnije ove godine objaviti Škola za administrativne i internacionalne odnose u okviru Univerziteta Duram.

Posle KOVID-19 krize, revidirali su svoje prognoze - primećujući da je pandemija ubrzala trendove koje su prethodno uočili. U ažuriranom tekstu tvrde da će preostale godine u XXI veku biti obeležne “sporim ali stalnim opadanjem potražnje za većinom naftnih proizvoda”.

Nova prognoza se načelno slaže sa predviđanjima nekolicine drugih agencija, uključujući i norvešku konsultantsku kuću DNV GL, američkog konsultantskog giganta McKinsey, pa čak i već pomenutog naftnog i gasnog džina BP, koji predviđaju sličan i bespogovoran pad potražnje za naftom do 2050. godine.

Ali za razliku od njihovih predviđanja, ova prognoza pokazuje da bi pad mogao biti brži, sa ogromnim posledicama za globalnu naftnu industriju.

Previše nafte?

Gledište Vilamizara, Viloubija i Majora, nije u pitanju kriza izazvana oskudicom, nego manjkom potražnje. Kako navode: “Možda smo prvi koji su primetili da je, čak i pre KOVID-19, u 2019. poslednji put zabeležena dnevna proizvodnja nafte blizu 100 miliona barela. Štaviše, pre nego što je koronavirus otkriven u Italiji, tržište nafte je već krenulo u svoju permanentno silaznu putanju ka nesigurnoj budućnosti.”

U ovoj analizi je primećeno da je potražnja za naftom dostigla vrhunac krajem 2019. i početkom 2020. „Mislio sam da smo imali propusta u našem modelu predviđanja“, objasnio je Viljamizar. "Ali sve revizije ukazale su na sličan rezultat."

Među faktorima koji stoje iza pretpostavljenog pada su kombinacija „inicijativa za akciju klimatskih promena“ koje zahtevaju prestanak proizvodnje fosilnih goriva; prelazak na više električnih automobila i drugih oblika prevoza; postojanost nižih cena nafte koja podriva profitabilnost naftne industrije; i smanjenje investicija u novu naftnu infrastrukturu i tehnologiju:

„Naši rezultati pokazali su da se potrošnja nafte smanjuje za 31 procenat do 2050. godine i za 60 procenata do 2100. To znači da je 2019. bio najviši dostignuti nivo proizvodnje (100 miliona barela dnevno, mbd).“

Viljamizar i njegove kolege ističu da će nafta i dalje biti potrebna za mnoge ključne industrije, uključujući petrohemijske proizvode i plastiku.

A u zemlji se još uvek nalaze velike rezerve nafte. Dakle, industrija neće jednostavno nestati. Ali većina svetskih naftnih bogatstava će, prema njihovom mišljenju, postati „nasukana“ - prepuštena sama sebi jer globalna potražnja za njom postepeno isparava. Ukupna prognoza - da sada prelazimo u drugu i poslednju polovinu naftnog doba - je otrežnjujuća: „Nafta neće uskoro umreti, ali je već sada na silaznoj putanji“.

Prirodna selekcija

Iako se naftna industrija kao takva neće jednostavno urušiti, ovi stručnjaci veruju da ona sada ulazi u dugotrajni period krajnjeg pada tokom naredne tri decenije. Kao posledica će se pojaviti sasvim drugačiji tip industrije.

„Predviđamo dugoročnu darvinističku transformaciju u budućem naftnom sektoru“, pišu Viljamizar, Viloubi i Major. „Novom tržišnom strukturom koja se uzdiže iz stare naftne stvarnosti dominiraće naftna trojka koju čine SAD, Saudijska Arabija i Rusija.“

Samo 20 procenata industrijskih igrača preživeće do 2050. godine, predviđaju oni. A tržište nafte biće „za jednu trećinu manje nego danas“. Ovaj pad potražnje znači, naravno, da će i globalna proizvodnja nafte opadati jer više neće biti potrebe za njom. Prema autorima, proizvodnja će se smanjiti sa 100 miliona barela dnevno (mbd) na 68-69 mbd do sredine veka, i 40 mbd do 2100.

Istovremeno će se dogodiddi globalno i dramatično smanjenje izvoza nafte sa 46 mbd na oko 25 mbd do 2050. godine, kao i smanjenje broja zemalja koje izvoze naftu, sa 58, koliko ih ima danas, na oko 15.

Analitičari upoređuju ovu brzu transformaciju naftnog sektora sa propadanjem duvanske industrije. Ovoga puta rezultat će biti „manje igrača, sve manja tržišta i puno neprijatelja koju optužuje proizvođače da prodaju ekološki otrovni proizvod… Sa manje vode u ribnjaku koji se smanjuje, veća riba će potisnuti manju i pregrupisati se u izolovane delove onoga što je ostalo."

Klimatska opasnost

Ali prerano je za radovanje što će se predstojeće desetkovanje naftne industrije dogoditi dovoljno brzo da nas spasi od opasnih klimatskih promena. Viljamizar, Viloubi i Major ističu da je „ovaj budući niži nivo snabdevanja naftom i dalje mnogo veći od onoga što propisuje Pariski sporazum o ublažavanju klimatskih promena, da bi se prosečna temperatura globalno zaustavila na manje od 2 stepena Celzijusa iznad nivoa koji je registrovan tokom industrijske revolucije“.

Dakle, bila bi velika greška sediti i ležerno čekati da naftna industrija polako odumre. Taj pristup bi odveo do toga da brzo pređemo naučno priznatu granicu otopljavanja od 2 stepena celzijusa. Iznad te granice, kako naučnici upozoravaju, doživećemo sve ubojitiju i sve nepredvidljiviju klimu.

Neki naučnici upozoravaju da smo, zbog nesigurnosti u predviđanju toga kakve mogu biti posledice promena složenih ekosistema, možda već sada na ivici pokretanja neukrotivog procesa zagrevanja koji bi mogao da se završi planetom na kojoj je nemoguć život.

Ovako nezgodna situacija stavlja brzu dekarbonizaciju privrede u prvi plan globalnih prioriteta. To će, prema Viljamizaru i njegovim koautorima, zahtevati ogromna ulaganja u „oblasti poput elektrifikacije, pristupačnog dugoročnog skladištenja energije i regenerativne poljoprivrede“.

To takođe znači promenu razmišljanja investitora, a samim tim i prelazak na sporiju, ali možda i stabilniju ekonomiju - umesto da očekuju brze profite u narednom kvartalu, ulagači bi trebalo da prepoznaju potrebu da čekaju 10-15 godina na povraćaj uloženog, tvrde oni.

Ponuda ili potražnja?

Iako je pad potražnje trenutno glavni faktor globalne naftne krize, nekoliko drugih studija je naglasilo da je naftnoj industriji ionako sledovalo suočavanje sa istinom, pre svega zbog sve većih troškova proizvodnje nafte i načina na koji to utiče na ponudu u odnosu na profit.

U februara sam pisao o velikoj studiji koju je uradio Geološki institut Finske, u kome su procenjene implikacije činjenice da je proizvodnja konvencionalne nafte dostigila “ravnu liniju” oko 2005. Posle tog trenutka, svet je postajao sve zavisnije od nekonvencionalne nafte i gasa. Od 2008, povećanje potražnje je praćeno gotovo isključivo ponudom nafte iz novih, skupljih i teže dosegljivih izvora, kao što su uljani škriljci, uljni pesak ili morske bušotine.

Tržišne cene su ostale na preniskom nivou da bi naftne kompanije ostvarile značajan profit u odnosu na astronomske cene ekstrakcije i proizvodnje, tako da su one nakupile milijarde dolara kredite kako bi ostale u poslu: što je sve omogućeno velikim štampanjem novca posle krize 2008. Stoga, studija upozorava:

„Era jeftine i obilne energije odavno je prošla. Novčana masa i dug su rasli brže od realne ekonomije. Zasićenost duga i paraliza sada su vrlo stvaran rizik koji zahteva resetovanje na globalnom nivou “.

U junu je objavljena recenzirana studija koju je vodio dr Rodžer Bentli iz irskog Centra za analizu petroleja, u kojoj se navodi da je globalna konvencionalna proizvodnja nafte zaista dosigla “ravnu liniju ograničenu resursima” još 2005. godine. Iako je ovo donekle prevaziđeno povećanjem proizvodnje nafte iz škriljaca, čak i pre pandemije su postojali znaci da je rast škriljaca “možda prilično kratkog veka”.

Nova prognoza Villjamizara i njegovih koautora, kada se uzme u kontekstu tih druh studija, sugeriše da se naftna industrija sada suočava sa savršenom olujom kriza koje pogađaju i ponudu i potražnju.

Proizvodnja je bila sve neekonomičnija zbog prelaska na skuplje i teže vađenje nekonvencionalne nafte i gasa. Neodrživa ekonomija nekonvencionalnih resursa opterećena kreditima znači da je, koliko god te rezerve bile ogromne, bilo sve neisplativije nastaviti sa vađenjem bez još većih i neodrživijih kredita. U međuvremenu, globalna potražnja je već bila u situaciji da započne polagani, ali brzi pad od 2020. godine nadalje. Ali pandemija je ubrzala taj pad potražnje i došli smo do tačke bez povratka.

Ako je ova analiza tačna, onda je kraj naftnog doba u punom jeku. Pravo pitanje je - koliko brzo možemo preći na ono što sledi?