Može li joga na festivalima da promeni način na koji se provodimo

Bliži se suton jednog majskog predvečerja u džungli Uvita, Kosta Rika, i ja sam iscrpljen, pošto sam proteklih pet sati proveo intervjuišući hipike o sreći i provodu do zore na ovogodišnjem festivalu Envižn. Opirući se porivu da dremnem u obližnjoj ležaljci, naterao sam sebe da uđem u veliki šator koji organizatori festivala nazivaju „hramom", i da odem na čas joge, sa još četrdesetak prisutnih na festivalu. Naš instruktor sa Trinidada nas zeza i upozorava nas da će mnoge poze biti „ekstremno neudobne". Kada sam konačno izašao iz šatora posle časa – napornih devedeset minuta intenzivnog uvrtanja tela, uz umirujuće zvuke trip-hopa – napolju je bio mrak, a ja sam se osećao podmlađeno, gipko i potpuno okrpeljeno.

Pomisao na nekog znojavog vegana kako radi pozdrav suncu dok neki DJ sa dredovima pušta Tiveri Korporejšn je dovoljna da kod većine ljudi izazove nagon za povraćanjem. Ali u hipi utočištima kao što su Burning men, noćni klubovi u Bruklinu, i festivali kao što su Muvment u Detroitu i Bonaru u Tenesiju, joga i rejv kultura se izgleda spajaju, i menjaju način na koji ljudi razmišljaju o provodu.

U proteklih nekoliko godina i joge i muzičkih festivala je sve više, i naročito su popularni kod mlađeg sveta. Prema Forbsu, broj ljudi koji praktikuju jogu u SAD je tokom 2016. godine porastao sa 20,4 na 36,7 miliona; po sličnoj studiji Hafington Posta, 40 odsto onih koji praktikuju jogu imaju manje od 34 godine. U međuvremenu, Bilbordov izveštaj kaže da zapanjujućih 32 miliona ljudi makar jednom godišnje ode na neki festival u SAD, 44 odsto više nego 2014, uljučujući i 14,7 miliona milenijalsa.

Pored histeričnih naslova o smrtnim slučajevima od droge na festivalima elektronske muzike, pojava časova joge na tim događajima može da donese dobrodošli novi preokret u javnom poimanju plesne muzike. Za mnoge instruktore joge, didžejeve i promotere koji predvode ovaj narastajući pokret, ako radiš pozdrav suncu dok slušaš elektronsko štektanje, sigurno ćeš postati bezbedniji rejver, ili će te to barem ohrabriti da se posvetiš zdravijem načinu života.

„Mislim da je muzika savršeno dobar način da se joga predstavi ljudima koji je ne bi otkrili na neki drugi način, zato što će vežbati jogu dok im muziku pušta njihov omiljeni didžej", kaže Elena Brouer, instruktorka joge koja je prošle godine davala časove na Brning menu, dok su muzička pratnja bile trans legende Above and Beyond.

Kevin Kortni, koji je od 2012. glavni instruktor joge na Bonaru, uočava da mnogi od onih koji su došli na festival i učestvuju na njegovim sesijama to čine između noći žestokog provoda; šta više, on osmišljava časove uzimajući u obzir mamurluk ljudi. „Ne držim iste časove kao u centru Tribeke, grupi napetih Njujorčana", kaže Kortni, koji je bio instruktor u tamošnjem popularnom studiju Kula, a u slobodno vreme pravi elektronsku muziku. „Dajući časove joge na festivalu, već sam prihvatio činjenicu da je 90 posto prisutnih probdelo prethodnu noć, ili je pod dejstvom neke supstance."

Suosnivačica Envižna Sofija Tom, instruktorka joge iz Kostarike i plesačica koja redovno daje časove na ovom događaju, veruje da joga na muzičkim festivalima može nabolje da promeni način na koji se ljudi provode – posebno tako što će im pokazati kako da praktikuju umerenost u okruženju koje se vezuje za hedonizam i preterivanje. „Radi se o tome kako reći ne", kaže ona. „Ja učim ljude kako da osluškuju svoje telo, i o tome šta će ih zaista ispuniti i pomoći im da uživaju u narednom danu."

I u suprotnom smeru, joga takođe otvara rejv kulturu za ljude koji ne pripadaju klupskoj sceni. „Mislim da je stari model plesne muzike, kada hedlajner izađe u 2 ujutru, a ti se razvaljuješ, isključivao 98 odsto ljudi koji ustaju rano i koji ne žele da se osećaju kao govno", kaže Taša Blenk, plesačica iz Njujorka koja je postala didžej, i koja vrti muziku na popularnim jutarnjim rejvovima kao što je Dejbrejker.

„To je stil života koji se ne povezuje sa zdravljem, iako ja mislim da je plesati nešto najzdravije što možeš da radiš", kaže ona o rejv kulturi.

Blenk je počela da organizuje joga-dens žurke 2009, u jednom studiju u Sohou, u koji su dolazili ljudi koji pripadaju onome što ona zove „velnes zajednicom". Svaki događaj je počinjao sa 30 minuta joge, posle čega bi usledio ples, a zatim ponovo joga, za opuštanje. Blank je kasnije u Silu organizovala sličnu dens žurku pojačanu jogom, na kojima je sama puštala muziku, i često organizuje dip haus joga žurke na festivalima, u klubovima, pa čak i na konferencijama velnesa.

I dok instruktori joge često sami sastavljaju plejliste za svoje časove, samoproklamovani „festival joge" pod nazivom Vonderlast donosi koncept uparivanja muzike sa jogom na novom nivou. Osnovali su ga muž i žena Džef Krasno i Šajler Grant 2002, u Skvo Veliju, Kalifornija, i na festivalu nastupaju umetnici kao što su Komon i Bejsnektar, i trenutno ima franšize po čitavom svetu.

„Naučili smo da ih više integrišemo, umesto da organizujemo dva odvojena događaja, jedan ovde, a jedan onde", kaže Krasno. „Počeli smo da uparujemo jogu sa didžejevima i muzičarima – u okviru časova – i da pravimo velike događaje sa višim nivoom produkcije."

Dok su rafinirali svoj koncept, Krasno i Grant su sa didžejevima iz Los Anđelesa, među kojima su Džes Blejk i Taz Rapid, kao i sa perjanicom transformacijske festivalske scene, DJ Drezom, osmišljavali načine kako da puštaju muziku na časovima joge tako što će uklopiti udarce u minuti sa disanjem. Takođe su ozvučili muziku i glasove instruktora tako da se mogu čuti u velikim prostorima. „Napravili smo mapu muzičkih šlagvorta i tempa koji su u skladu sa ljudskim disanjem", objašnjava Krasno. „Tako da je prilikom zatvorenih poza muzika tiša, a kod zahtevnijih poza može da ode u krešendo. To je na neki način koreografija zasnovana na tempu."

Ideja koja stoji iza toga, kaže Krasno, je da zajedničko iskustvo kretanja i disanja dovede do neke vrste kolektivne euforije – nešto ne toliko različito od vajba sjajne dens žurke. „Kada su svi na okupu, i desnom nogom lupaju u ritmu i dišu, jebeno je neverovatno", kaže on.

Naravno, vrteti ritmove dok se ljudi rastezaju zahteva pristup koji je drugačiji od sviranja u klubu tokom normalne večeri, kaže DJ Drez. „Kada puštam na času joge, uglavnom pratim instruktora i polaznike, slušam njihove glasovne šlagvorte i osmatram govor tela", rekao je za THUMP preko mejla.

Što se tiče potencijala joge da promeni pogrešne predstave o provodu i festivalskoj kulturi, DJ Drez veruje da ova praksa može da pomogne rejverima da odbace svoje inhibicije – bez stimulativnih sredstava. „Joga je kao portal za kretanje na zanimljive načine i upotrebu nečijeg glasa u javnosti", kaže on. „Često izgleda kao da ljudi traže dozvolu da đuskaju i oslobode se. Neka droga može da učini da kažeš, 'Jebeš ga, baš me briga, đuskaću', dok ako praktikuješ jogu možeš istinski da se oslobodiš svog mentalnog ropstva. Neke od naluđih stvari koje sam video na disko podijumu su se dešavale na joga događajima."

„Mislim da je joga sredstvo za sticanje receptivnosti", kaže instruktor na Bonaruu, Kevin Kortni. „Ako je neko uman i osetljiv, praktikovanjem joge na festivalu može da doživi duboko iskustvo. Vremenom postaješ perceptivniji kada su u pitanju tvoj um, telo, disanje i energija."

Sa akcentom na samospoznaji i razumevanju sopstvenih ograničenja, joga takođe može da bude od koristi klaberima koji se muče sa zavisnošću. Elena Brouer je vrhunski instruktor koja je nekada bila i svetski ambasador joge, i sportiskinja čiji je sponzor bio Adidas. Sada, kada je već dve godine čista, ona ističe da su muzički događaji sa temom joge, kao što je Vonderlast, ključni za to da ljudi otkriju samokontrolu u drugačijem kontekstu od onoga na koji su navikli. „Joga je dobra za ono što se događa posle klupske večeri", kaže ona. „Mogu da govorim samo iz sopstvenog iskustva, ali moja praksa mi je zaista pomogla da se svaki put vratim sebi."

Moguće je da je joga na muzičkim festivalima i u klubovima samo prolazan trend koji će uskoro biti odbačen, kao pocepana trenerka. DJ Taša Blenk je čak lamentirala nad apsurdnošću toga što neki ljudi pokušavaju da kao patent zaštite koncept dip haus joge. Ali čak iako je ovo samo trend, on remeti način na koji rejveri i prostori sa živom muzikom koegzistiraju, nudeći novi način za doživljaj plesne muzike. Dobar didžej može da ti ostane u glavi danima – čak i mesecima i godinama, ali ne može da se meri sa onim koji ti pušta muziku dok praviš svoj prvi besprekorni stoj na glavi.

Dejvid Grejber prihvata izazove za stoj na glavi na Tviteru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu