Kako je kada odrastaš kao nepoželjni emigrant

Slika iznad je crtež deteta izbeglice iz Atine sa Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Greece Kada sam imao godinu dana, moji roditelji su pobegli iz Albanije u Grčku u potrazi za boljim životom. Otišli su iz Albanije 17. januara 1990. Kombi nas je pokupio i odvezao do granice, koju smo uspeli da pređemo po noći. Moji roditelji su dan i po prtili sneg po planinama između Albanije i Grčke, noseći dvoje male dece.

Iako se ove dve zemlje graniče i nisu toliko kulturološki različite, Grci nas generalno nisu dočekali sa dobrodošlicom. Moji roditelji su pobegli iz zemlje malo pre nego što je komunistička albanska vlada odlučila da otvori granicu prema Grčkoj, što je dovelo do navale izbeglica iz Albanije – kakvu Grčka nikada ranije nije doživela. Godinama su mnoge albanske izbeglice živele na rubu grčkog društva i bile žrtve rasističkih napada; tokom godine kada smo mi stigli u Grčku, bilo je ubijeno 15 izbeglica.

Danas fašisti i ksenofobi iznose iste argumente o navali izbeglica u Grčku koje su iznosili i tada – da je njihova kultura toliko drugačija da neće moći da se prilagode u Evropi. Da su opasni, da će nas upropastiti, silovati, krasti, lagati i širiti zaraze. To pokazuje da nisu naučili mnogo toga iz istorije, zato što su Albanci, Bugari i Rumuni o kojima su to govorili pre 20 godina sada integrisani i uglavnom prihvaćeni u grčkom društvu.

Od stvari koje sam imao tokom svoje prve godine života, moji roditelji su mogli da zadrže samo dve fotografije i odelce koje sam nosio na dan kada smo pobegli. Kada danima moraš da nosiš bebu na leđima, ne možeš da poneseš mnogo toga. Srećom po nas, Grčka je bila odmah preko granice – u poređenju sa time kolike razdaljine izbeglice danas moraju da prelaze, naše putovanje je bilo prilično kratko. Naravno, ja se ničega ne sećam, ali od priča koje su mi moji roditelji pričali o begu iz naše domovine, krv mi se uvek zaledi u žilama. Ne mogu ni da zamislim u koliko su očajnoj situaciji izbeglice koje stižu čak iz Sirije, Iraka ili Avganistana.

Kada smo stigli u Grčku, moji roditelji su se sastali sa jednim bivšim policajcem, koji nas je odvezao u grad pod nazivom Filijates. Proveli smo noć u jednoj bivšoj školi gde su smeštali izbeglice. Sutradan smo promenili dva autobusa do Agrinija, gde smo živeli skoro dve godine. Moji roditelji su imali razne opskurne poslove da bismo preživeli – kao što je slučaj sa mnogim izbeglicama, njihovo visoko obrazovanje je u novoj zemlji ocenjeno kao bezvredno. Moja mama je bila tehnolog za hranu, ali otkako smo otišli iz Albanije, svoje znanje je primenjivala samo za kuvanje pekmeza. Moj tata je recitovao Rat i mir po kući, ali za svog šefa je bio samo još jedan fitički radnik iz Albanije. Obavljao je poslove koje Grci u to vreme nisu želeli da obavljaju, što se pretvorilo u to da „Albanci kradu naše poslove".

Kasnije smo se preselili u Atinu, da bismo moj brat i ja mogli da idemo u školu. Moja mama je počela da radi u kući preko puta naše – kuvala je, peglala i čuvala decu. Oboje mojih roditelja su svakog jutra odlazili na posao u pola sedam, a mojoj mami nisu dozvoljavali ni da na trenutak ode sa posla, pa nas je svakog jutra budila u pola osam tako što je bacala kamenčiće na prozor naše spavaće sobe. Sećam se da bi nam svakog jutra kuvala vrući kakao pre nego što krene na posao, koji bi se ohladio i zgrudvao dok ne ustanemo. Ja sam tada imao pet, a moj brat osam godina. On bi se svakog jutra postarao za to da ustanem, da se umijem i obučem za školu.

Bilo mi je lepo na predškolskoj nastavi, ali kada sam krenuo u osnovnu školu, brzo sam shvatio da su deca iz mog odeljenja drugačija od mene. Na primer, sećam se kako je jednom u trećem razredu učiteljica ušla u učionicu, zapisivala beleške i pitala ko među nama potiče iz neke druge zemlje. Ja sam podigao ruku, na šta je ona rekla, „Oh, našli smo jednog". Pitala me je odakle sam i koliko dugo sam tu. Rekao sam joj.

Sledećeg dana više niko nije želeo da sedi pored mene. Devojčica sa kojom sam obično sedeo je potpuno prestala da govori sa mnom, zato što je jedan dečak iz našeg odeljenja svima rekao da ga je tata upozorio da se ne druži sa smrdljivim albanskim lopovima. Kada sam se te večeri vratio kući,  pitao sam mamu da li od tada mogu da se kupam svaki dan, umesto svaki drugi. Ona je zaplakala kada sam joj objasnio zašto sam želeo češće da se kupam.

U televizijskim izveštajima su u to doba isticali zločine koje su činili Albanci i tvrdili su da su izbeglice zaslužne za porast stopa zločina. U medijima su uvek Albanci bili ti koji kradu, upropašćavaju i uništavaju. Neki od mojih nastavnika su objašnjavali učenicima koliko je pogrešno takvo viđenje – drugi su samo pogoršavali stvar. Jedna od mojih nastavnica u osnovni školi me je terala da sedim sam, zato što nije bila sigurna da li sam vakcinisan ili ne. Kažnjavala je decu iz mog odeljenja tako što ih je terala da sede sa mnom. Ne mogu da nabrojim koliko puta sam se u srednjoj školi izvinjavao profesorima i učenicama za prestupe koje nisam počinio, u ime drugih Albanaca koji su navodno krali i ubijali.

Bio sam uslovljen da osećam sramotu, nerazumevajući u čemu sam pogrešio. To se nastavilo i posle školovanja. Kada je neko na mom prvom poslu prijavio krađu, ja sam odmah bio glavni osumnjičeni, iako tog dana nisam imao smenu. Iscrpljujuće je stalno morati da dokazuješ da nisi kriv za sve, i teško je naći komotno mesto u društvu koje izgleda ne želi da te tretira pravedeno ili jednako. Reč „Albanac" se u Grčkoj koristila kao uvreda.

Naša dozvola boravka je bila ružičasta, i kada bih je pokazao bilo kom službenom licu, ono bi po pravilu dovelo u pitanje njenu verodostojnost. Svakih šest meseci, moja porodica je morala u pet ujutru da stane u red u imigracionom odeljenju da obnovi dozvole boravka. Taksa je bila 100 evra po članu porodice, i izdavanje dozvole je pratilo gurkanje i dobra porcija uvreda policajaca. I nisu nas ispitivali samo policajci – prvog dana prijemnog ispita na fakultet, izgubio sam sat vremena zbog profesora koji su želeli da budu sigurni da imam sva potrebna dokumenta da bih polagao. Nisu verovali ružičastoj kartici. Dobili smo regularna dokumenta i grčko državljanstvo 20 godina nakon što smo stigli u Grčku, posle 20 godina plaćanja poreza i urednih dokumenata.

Tokom čitavog detinjstva sam se osećao odgovornim za tuđe zločine. Kao deca, moj brat i ja smo znali da ne možemo da izvodimo iste kerefeke kao deca iz kraja – da trčimo unakolo, vičemo i deremo se, i budemo nestašni. Osećali smo da nemamo pravo na grešku kao ostala deca. Zato smo umesto toga učili, trudili se da budemo najbolji učenici što možemo. Što je takođe bio način da se odužimo svojim roditeljima – po prvi put su bili u mogućnosti da odu na odmor u svojim pedesetm godinama, kada su konačno prestali da plaćaju naše školovanje.

Rezulat je bio taj da se nikada nisam sasvim osećao kao Grk, a nisam se sasvim osećao ni kao Albanac. U Albaniji sam bio dvaput u životu. Povremeno sam mrzeo ceo svet, zato što sam se osećao toliko nepoželjnim. Ponekad sam mrzeo roditelje zbog toga što su me doveli u Grčku da bi mi pružili bolji život. Ponekad sam mrzeo svog brata koji je saopštio svojim prijateljima da se oseća kao Grk i da mrzi Albance, samo da bi se uklopio.

Srećom, tokom godina sam shvatio da je određivanje prema nekoj ograđenoj teritoriji i ljudima koji na njoj žive precenjeno. Ja za zemljake smatram one koji se prema meni ophode jednako i koji čine da se osećam kao ljudsko biće, odakle god da dolaze. Pored svih nastavnika koji su me ponižavali, uvek je bilo i onih koji me nisu izdvajali od ostale dece. Doživeo sam bezumnu mržnju i diskriminaciju, ali i solidarnost i dobrotu. I važno je da nisu svi rasisti iste nacionalnosti – ima Albanaca koji se protive pomaganju izbeglicama u Grčkoj; ima Albanca koji su članovi Zlatne zore. Bilo bi smešno, da nije toliko odvratno i opasno.

Danas su u Grčkoj retki oni koji vređaju Albance. Nedavni priliv izbeglica je učinio da ih više ne smatraju za pretnju po grčko društvo. Deca izbeglice u Grčkoj će se verovatno mučiti sa time da shvate zašto ih marginalizuju. Želim im mnogo, mnogo komšija punih razumevanja, saosećajnih nastavnika i školskih drugova koje nije briga šta drugi pričaju. Oni to zaslužuju kao i bilo ko drugi.

Još na VICE.com: 

VICE u Obrenovcu: Od "otimanja bebe" do vojne discipline za migrante

Fudbalska utakmica između izbeglica i beskućnika u Grčkoj u fotografijama

Izbeglice u Beogradu nam pričaju za šta sve koriste internet