Kad u Srbiji kupiš auto koji posle nije tvoj

Kupila sam auto kao što se kupuje auto u Srbiji – lik je napravio kupoprodajni ugovor i napisao četiri puta manju cenu da bi porez na prenos vlasništva bio niži i tako mi učinio uslugu. Otišli smo do lokalne opštine i overili sve to, posle toga u lokalnu kafanu i opet overili uspešni posao, uz kafu, rakiju i priču o tome kako je Japanac Japanac i kako će odlično da me služi, ne treba meni ništa veće od 1.1 kubika i tako te klasične stvari.

Iako je bio samo posrednik u prodaji, nije mi palo na pamet da je bilo šta sumnjivo. Imao je svoj servis za Japance i troje male dece zbog koje, nekoliko puta mi je ponovio, i radi sve to što radi sa kolima.

Sledećeg dana sam otišla da registrujem auto i prijavim se za novu saobraćajnu. Poplaćala sam sve što se platiti da i za dve nedelje dobila novu saobraćajnu. Jezdila sam gradom, lupala ljude na parkinzima, lupali su mene na parkinzima, u međuvremenu sjebala ključ od auta i sve te neke stvari koje se dešavaju kada vozite prvi auto u životu.

Sve je išlo kao podmazano dok nisam skontala da za tako mali automobil, moj autić troši mnogo goriva. Pošto sam ga za skoro godinu dana pošteno izlupala, ali i naučila da parkiram (čak i paralelno!), skontala sam da bi najbolje bilo da mučenika koji previše troši prodam što pre i zamenim sličnim koji neću toliko izlupati.

Uslikala sam ga iz najboljih mogućih uglova i fotke sa opisom okačila na sajt za polovnjake. Javljali su se razni, sa ludačkim pitanjima i konstatacijama. Prvog vikenda se izređalo njih troje na "gledanju". Posle drugog sveže venčanog para koji je tražio auto za nju, za koju sam sigurna da ne zna šta znači reč kuplung, kao što ni ja nisam znala nekada, a koja je bila najglasnija u pokušaju da obori cenu, bila sam na granici da odustanem od prodaje i jednostavno ređe vozim i tako trošim manje na benzin. Od prodaje sam potpuno odustala kad mi je baja koji je došao da gleda auto pitao "gde mi je tatica da porazgovaraju o ceni."

Onda se javila osoba koja nije postavila ni jedno nebulozno pitanje i iskreno mi rekla da joj se auto sviđa "jer je sladak i jer je enterijer bele, a ne crne boje" i da bi svratila da pogleda sa dečkom koji bi proverio sve ostalo. Sledećeg dana su došli. Odvezli su auto kod majstora na sistematski i već smo za dan kasnije zakazali odlazak do opštine da prenesemo vlasništvo.

Tada je sve počelo. Jednim klikom.

Zamolila sam je da sama odštampa kupoprodajni ugovor. Otišla sam na sajt za polovnjake i našla stranicu sa naslovom "Stvari koje treba da uradite pre kupovine vozila" i poslala joj link. Bilo je tu još nekoliko stavki, nešto o broju šasije i linkom do Agencije za privredne registre.

Za desetak minuta mi je odgovorila - u naslovu je pisalo "Jesi videla ovo?"

Znala sam da to nešto ne valja. Link je bio do sajta APR-a, ukucala je broj šasije i dobila informaciju da je auto, u stvari, vlasništvo jedne banke. Prethodna vlasnica je auto dala kao zalog za kredit koji nikada nije vratila.

Napisala sam joj da nisam imala pojma. Odgovorila mi je da je možda greška i da bi trebalo ujutru da svratimo do banke.

Počela sam da se plašim da nije greška.

I nije bila. U banci su mi potvrdili da imaju prava da pokupe auto kad god hoće, jer prethodna vlasnica kredit nije vratila već četri godine, a firma je u u međuvremenu otišla u stečaj. Pošto prethodnu vlasnicu nikada nisam upoznala, pozvala sam posrednika. Koji naravno nije znao ništa o tome. Ali, znao je njen broj telefona.

Što nije bilo ni od kakve pomoći, jer se gospođa nikada nije javila na telefon. Javljao se njen sin, za koga ni dana danas nisam sigurna da je maloletan, ali koji je svaki put kada smo se čuli, a zvala sam ga nekoliko puta, govorio da je to u APR-u "greška" i da "će srediti."

Dok sam čekala da vidim "da li će se sve srediti", konsultovala sam ljude sa jednog od najvećih sajtova za prodaju polovnih automobila - da li se ovo inače dešava i da li postoji bilo šta što mogu da preduzmem.

- Relativno je mali broj kredita obezbeđen pokretnom imovinom u odnosu na nepokretnu (nekretnine). Nepokretna imovina je sigurniji zalog. Kada se vozilo da u zalog, to se unosi u APR. Ranije se to nije vodilo nigde. Međutim, ni danas se taj podatak ne upisuje u saobraćajnoj dozvoli, niti policija ima podatke o tome. Nažalost, policija i APR nisu povezani i kada kupac proveri dokumentaciju vozila u policiji prilikom registracije. Dakle, za sada je najsigurnija varijanta da kupac sam proveri u APR-u - kaže Petar Stakić sa sajta Polovni automobili.

Odmah mi je bilo jasno da verovatno nema poente tužiti.

- Mogli biste da utvrdite sa advokatom da li je posrednik prekoračio punomoćje prilikom prodaje vozila tj. da li je izjavio u ugovoru da je vozilo bez tereta.Ukoliko je vlasnik vozila koji je otišao u stečaj pravno lice koje se profesionalno bavilo prodajom vozila, banka se ne može naplatiti iz tog vozila, shodno članu 23 Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima upisanim u registar - kaže Petar.

Ovo mi je dalo nadu, ali je sve palo u vodu kada sam, konačno, advokatu poslala ugovor. Nije bilo pomena neke izjave o bilo kakvom teretu i još važnije, lično sam potpisala ugovor u kome piše da sam auto platila nekih petsto evra.

Što znači da, i kada bih tužila i eventualno dobila slučaj, naknada ne bi bilo dovoljna da pokrijem ni osnovne troškove advokata.

Odustala sam, a iz banke su se konačno javili da će doći da pogledaju auto. Došlo je njih dvoje u kasnim dvadesetim i tražilo da fotka auto. Došli da vide da li je u voznom stanju, pa šefu na raport. Šef je na odmoru, tako da bi trebalo da jave kada kupe automobil kad se ovaj vrati. Na kraju su zakucali, kada su me zamolili da im učinim uslugu.

- Pošto bismo prodali auto svakako, da li biste to uradili za nas, da ne bismo imali dodatne troškove prenosa vlasništva - pitali me, stvarno, ne izmišljam.

Pozdravila sam ih i poslala da se svojim autom bave sami.

Od tada umesto na benzin, pare čuvam za nekog novog polovnjaka. Samo ću tada pročitati sve "Šta treba raditi pre i posle" članke i paziću šta potpisujem.

- Jedna od prevara na koju često kupcima skrećemo pažnju jeste davanje avansa unapred nepoznatom prodavcu. Reč je o tome da prodavac prodaje neko vozilo vrlo povoljno tj. znatno niže od uobičajne cene za taj tip vozila. Kada se kupac zainteresuje, kontaktira prodavca i ovaj od njega zatraži avans od 50 evra kako bi mu sačuvao vozilo od prodaje drugom licu. Po pravilu, reč je o nekim zabačenim mestima do kojih nije lako doći, pa neoprezni kupci pristaju na ponudu i uplaćuju u pošti novac. Tada se prodavcu gubi svaki trag, a telefon koji je koristio prestaje da bude u funkciji - kaže Petar.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu