Albanija, zemlja ekonomskog buma i izvoznik mafije

Noćni klubovi, umetničke galerije, bazeni koji se protežu u nedogled, luksuzna odmarališta. Ne govorim o Njujorku, Majamiju ili Parizu, već o Tirani, prestonici Albanije.

Albanija, zemlja koju mnogi ne bi mogli da pronađu na geografskoj karti. Tirana ima više od 800 hiljada stanovnika, i sve se više širi, jer se vraća generacija „sa brodova" – to su oni koji su početkom devedesetih pobegli u Italiju. Vraćaju se u domovinu i zatiču stabilniju zemlju, i u političkom, i u društvenom smislu, čija ekonomija beleži rast, za razliku od zapadnog sveta, koji stagnira. Četrdeset jednu godinu izgubljena za ostatak sveta tokom vladavine Envera Hodže, jednog od najžešćih komunističkih diktatora u istoriji, i potom decenijama gušena posle pada komunizma, ova zemlja konačno staje na svoje noge. Nekadašnja zemlja izbeglica postaje zemlja izobilja.

Kako da govorim o Albaniji, a da ne veličam ili demonizujem ekonomski bum koji se toliko razlikuje od nedaća Grčke, Španije, ili Italije, moje domovine? Evropski proizvođači se masovno sele tamo. Ljudi sada ulažu u Albaniju jer nudi poslovne mogućnosti koje Italija ne nudi, i neće biti u stanju da u budućnosti to čini. Ulaganje u neku naciju je opklada za koju se ljudi nadaju da će je dobiti, jer uprkos tome što je leglo korupcije i organizovanog kriminala, i što je njeno pravosuđe veoma diskutabilno, ne možemo više da se pretvaramo da ti problemi ne postoje i drugde. Jedina razlika je u tome što se u zemljama kao što je Italija ljudi pretvaraju da je sve u redu, i da politička mašina funkcioniše.

Poslovati u Albaniji, u kojoj porez na dobit iznosi 15 odsto, je rizik za koji neki ljudi misle da se isplati. Premijer Albanije, mladi slikar i socijalista pod imenom Edi Rama, je ponosan na „potpuno odsustvo sindikata" u svojoj zemlji, jer je svestan da su u nekim situacijama sindikalci privilegovani, umesto da štite najslabije pripadnike društva. Oko 400 italijanskih preduzeća posluje u Raminoj Albaniji, i prema izvorima iz njegove vlade, upošljava 120.000 ljudi.

U isto vreme, kritičari postavljaju pitanja o radničkim pravima i oskudnim platama, koje su mnogo niže nego u Italiji i mnogim drugim evropskim zemljama. Obmane, mito i nepotizam su preovlađujući u političkom životu. Iako je ekonomski napredak doneo ogromne društvene promene, organizovani kriminal i dalje je ozbiljan problem, utkan u tkivo albanskog društva – što bi tuđinci trebalo da imaju u vidu. Šta više, kriminal je tamo unosna izvozna grana. Lako je biti zaveden neboderima i ekskluzivnim buticima, ali razumeti Albaniju znači razumeti dodirnu tačku tradicije i modernizma.

Tu postoje dva suprotstavljena ogranka mafije: albanska mafija, sa sedištem u Tirani, i kosovska mafija, sa sedištem u Prištini. Povezani su sa italijanskom mafijom, i u ova dva klana vladaju stroga pravila odanosti i discipline. Postoji tradicionalni kodeks po kome se vode u svakodnevnom životu i njegovoj dinamici: Kanon, čija se pravila nisu menjala vekovima. Na primer, kada su u pitanju razmirice, on nalaže da će život člana neke porodice koja je u zavadi sa nekom drugom porodicom biti pošteđen, ukoliko ne napušta porodični dom. Ali mora toga da se drži, i da više nikada ne kroči preko praga.

Uprkos modernom, demokratskom napretku u poslednjih par decenija, ovaj način razmišljanja utiče na ovdašnji svakodnevni život, kao i na politiku. Iako nije zvanično priznat, svi znaju koji je osnovni razlog zašto se Kosovo i Albanija nisu ujedinili, u regionu u kojem su ljudi kao braća i voleli bi da stanu pod istu zastavu; u pitanju je sukob između njihovih kriminalnih organizacija. Kosovska i albanska mafija su oduvek suparnice.

Uticajan širom sveta, albanski ogranak je odavno moćan u Sjedinjenim Državama. Zef Mustafa je jedan od najozloglašenijih američkih bosova. On je takođe istaknuti perač novca za Gambinove, jednu od pet porodičnih klanova u Njujorku. Albanski klan se proširio i u drugim zemljama – od Švedske do Belgije. Naser Dželili, švedskim vlastima poznat kao „albanska veza", vodi razne operacije, uključujući krijumčarenje droge, dok je Kaplan Murat, poznat kao „kralj bekstva", iskusni begunac iz zatvora, i jedan od najčuvenijih mafioza u Belgiji.

Dugi niz godina albanska mafija takođe kontroliše prostituciju širom Evrope, jer većina ogranaka mafije u Italiji i na Korzici takve aktivnosti smatraju nečasnim. Albanci su preko prostitucije stupili u kontakt sa Italijanima, i sa njima postali partneri u kontroli trgovine heroinom i marihuanom.

Kosovska mafija je jednako čuvena po svojim međunarodnim vezama, naročito onim italijanskim. Tokom devedesetih godina, ona se sjedinila sa Apulijskom mafijom na jugu Italije, koja je poznata kao „Ujedinjena sveta kruna", i sebe prozvala „Svetom krunom Kosova". Češki obaveštajci su izvestili da je Oslobodilačka vojska Kosova, gerilski pokret koji se borio protiv Srba za nezavisnost Kosova, u suštini od Kosova napravila mafijašku državu, kojom zajedno raspolažu Kamora – napuljska mafija – i Ujedinjena sveta kruna.

Od 2008-me do 2010-te, Dik Marti, švajcarski političar je u ime Saveta Evrope vodio istragu protiv kosovskog premijera, Hašima Tačija. Otkrio je da je Tači bio mozak operacije međunarodnog šverca oružja, droge i ljudskih organa. Iako Tači više nije premijer, i dalje je u službi, na mestu ministra spoljnih poslova i potpredsednika vlade. Izveštaji o njegovim kriminalnim aktivnostima nisu uticali na njegovu karijeru.

Kada razmišljam o novoj Albaniji, ne razmišljam samo o njenoj mučeničkoj prošlosti i sadašnjosti, već i o onima koji očajnički žele novi početak. Nikada neću zaboraviti kada sam krajem devedesetih stekao prve albanske prijatelje. Bio sam student iz Italije u Nemačkoj, i tokom jedne vožnje autobusom sam zapodenuo razgovor sa grupom momaka koji su znali moj jezik – radili su na gradilištu na periferiji grada. Shvatio sam da su Albanci jer su dobro govorili italijanski (kao i većina Albanaca, koji na Italiju gledaju onako kako su Italijani nekada gledali na Ameriku), ali nedovoljno dobro da bi sakrili svoj strani akcenat. Ali ipak nisu hteli da mi kažu iz kog su grada, i kako su se obreli u Kelnu.

Vremenom sam ih bolje upoznao i shvatio sam da ih je sramota. Sramota od osuđivanja, od razorene zemlje koju su opustošili despoti i kriminalci. Sramota od traženja azila u Italiji, koja se, zaboravivši sopstven istorijat emigracije, godinama osećala uzurpirano od strane izbeglica iz svih delova sveta. Danas Italija onima koji se dokopaju njene obale pruža istu onakvu dobrodošlicu kakvu su ranije mogli da očekuju Italijani koji bi otišli u Sjedinjene Države, Nemačku i Švajcarsku, gde su prema njima postupali kao prema životinjama. Ti ljudi su bili isti kao ja, ali dok sam ja čitao knjige, oni su morali da pređu pola Evrope da bi našli posao. Tih godina je malo ljudi moglo da predvidi ekonomski kolaps koji će pogoditi zapadna tržišta, i ja sam se osećao povlašćeno zbog toga što sam Italijan. Sada sličan optimizam mogu da vidim u Albaniji, zemlji u usponu, koja je kandidat za članstvo u Evropskoj Uniji. Iako ljudi i dalje odlaze na suprotnu obalu Jadranskog mora, sada sve više i više idu tamo da završe studije i da se vrate u domovinu, jer Italija i veći deo Evrope trenutno nemaju mnogo toga da im ponude. Stihovi pesnika Paška Vase, koji je pisao u doba albanskog nacionalnog pokreta pod otomanskim carstvom, deluju aktuelnije nego ikad: „Probudite se, Albanci, kao braća se zakunite, i ne gledajte crkve ili džamije, albanska vera je u albanstvu!"

Ali ipak, nedoumica ostaje, kao skepsa pisca Fatosa Lubonje, koji je za vreme diktature odrobijao 17 godina teškog rada u gulagu. Lubonja tvrdi da je promena ideologije režima samo pojavna, od nacionalno-komunističkog, do nacionalno-evropskog pogleda na svet, dozvolivši Albancima da svoju prošlost jednostavno sklone pod tepih. Ova ideja se jasno ocrtava u rečima preduzetnika Agrona Šehaja, koji simbolizuje mlade koji su pobegli brodovima, a vratili se u Tiranu za završenim fakultetima. Šehaj danas ima 37 godina i skrasio se u Tirani, nakon što je živeo u Bolcanu, završio ekonomiju u Firenci, i boravio u Njujorku. Šehaj je napustio Albaniju sa porodicom, da bi se 2006-te vratio; osnovao je prvi kol centar sa namerom da se pozicionira na italijanskom tržištu, i danas vodi kompaniju koja ima tri hiljade zaposlenih. Rado bi želeo da Albanija postane članica Evropske Unije, i svojim prijateljima uvek govori, „Ako želimo da živimo kao Nemci, moramo da radimo kao Nemci…" Ovo je preovlađujući stav u Albaniji, koji ukazuje na želju za promenom identiteta.

Koreni nove Evrope su u Albaniji, zemlji sa skoro tri miliona stanovnika, koja je prepuna ožiljaka nepojmljive patnje, i dalje vidljive u obliku dubokih protivrečnosti. To je moderna kapitalistička država koja prolazi kroz žustri, optimistični ekonomski preporod, ali takođe i izuzetno korumpirano postkomunističko društvo, koje svoje stare poruke još uvek širi po celom svetu: pranje novca, trgovinu ljudima, i šverc nelegalnih droga. To su pukotine koje ne mogu da se zakrpe za samo par godina. Te pukotine mogu da se zakrpe samo uz pomoć onih koji bi ih sa udaljenosti razmotrili, analizirali i povratili zajedničke crte, bez osude.