​Zastrašujuća nedelja sa mojim graničnim poremećajem ličnosti

Prošlog decembra mi je dijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti, ali to je bio tek početak mojih nedaća. Ovo su stranice iz mog dnevnika, na kojima opisujem šta je bilo posle.

Ponedeljak

Ponedeljak je relativno miran. Uspela sam da stignem na posao u 10, zakasnila sam samo pola sata. Stoprocentno sam sigurna da moj šef misli da sam kreten. Definitivno mu nisam omiljena, sigurno zbog toga što od deset puta ja zakasnim devet, stalno probijam rokove, i prilično sam sigurna da je svestan da preveliki deo dana provodim cmizdreći u kupatilu. Ali bez obzira na sve, ništa mi ne govori.

Pre jedan popodne sam već povraćala od anksioznosti i po milijarditi put ove nedelje ukinula profil na Fejsbuku. Oko tri popodne sam pozvala bivšeg dečka i molila ga da mi se vrati. Odbio me je, ali je tražio da odem u kupatilo, gurnem ruke u gaćice, slikam se i pošaljem mu fotografiju. Činim to. Od toga prestajem da se tresem i znojim, sve do jedno pola sedam, kada se vraćam kući. Soba mi je u haosu. Sve vrvi od ubuđalih tanjira, prljavog donjeg veša i muva. Uvlačim se u krevet, onanišem na Rika i Mortija, zgutam nešto pilula za spavanje, i probudim se u utorak.

Utorak

Danas sam besprekorna na poslu. Uspela sam da stignem na vreme, pa čak i da napravim dvočasovnu pauzu za ručak. Do podne se već osećam nepodnošljivo anksiozno i ubeđujem jednu drugaricu da odemo zajedno na ručak. Odlazimo u restoran koji se zove „Lajl's", i ja popijem flašu vina i pojedem ćureća prsa. 42 puta proveravam telefon, ali se po povratku na posao osećam daleko manje anksiozno, uprkos tome što sam bez sumnje uzbuđena i nesposobna da radim bilo šta produktivno do kraja dana.

Te večeri su mi se potrošile baterije vibratora baš pre nego što sam svršila. Pobesnela sam i udarala ga o zid sve dok se nije razbio. Pozvala sam mamu i plakala sve dok nisam zaspala.

Probudila sam se oko tri ujutru, obilvena znojem. Osećala sam kako mi klizi niz pazuh, a majica mi se zalepila za opuštene sise. Disala sam ubrzano, a srce mi se zaglavilo u grlu. Sanjala sam bivšeg dečka, koga progoni to što za mene nema nade. Proverila sam telefon, poslala par izgovora prijateljima koje sam ispalila (trudim se da se ne zbližavam mnogo s njima, jer se uvek osećam kao da moram da budem u situaciji u kojoj je u redu da iznenada briznem u plač, što će reći, skoro nigde i nikada) i na kraju ponovo zaspim oko 5.

Sreda

Iako sam uspela da se suzdržavam tokom celog dana, sa dolaskom večeri, stvari su postale čupave.

Upravo sam videla fotografiju svog dečka za ručkom, koju je imao smelosti da postavi na Instagram. Ovako nešto je za većinu ljudi beznačajna sitnica. Ali ja se osećam kao da mi utroba curi kroz dupe, dok se naleti anksioznosti roje. Sklupčam se, drhteči; osećaj je kao da povraćam žilete. Otpuzim u kuhinju, ispljugam tri cigarete zaredom i klatim se napred-nazad, tu i tamo ispuštajući po koji krik. Osećam kako me telo izdaje. Zuji mi u glavi, i stavljam drhtave ruke na uši. Naravno, neizdrživi naleti anksioznosti su nešto što moram da istrpim jer nemam izbora, ali kada počnem da čujem čudne zvuke u glavi, znam da sam gotova. Poslednji put kada sam počela da čujem stvari, onesvestila sam se usred gomile na stanici metroa u Liverpul Stritu i morali su da me odvedu, prvo u policiju, a onda u bolnicu. Nimalo kul.

Sva histerična sam pozvala tatu i zamolila ga da dođe kolima po mene. On to čini. Naredna dva sata provodi probijajući se kroz saobraćajnu gužvu da bi me spasao. Alal vera, tata.

Četvrtak

Danas ne mogu da idem na posao. Ustajem, malo povraćam, kažem šefu da imam migrenu, a mama me vodi kod doktora. U čekaonici guglam „kako da se obesiš o radijator", pre nego što pobegnem da se na brzaka isplačem. Dok jecam u kupatilu, čujem da me prozivaju.

Moj doktor zaista ume da me uteši. Neverovatno je strpljiv i ima neverovatan dar da učini da se osećaš manje usamljeno. Najviše voli da priča o tome da li je moja bolest nasledna ili je proizvod okolnosti, i stalno mi preporučuje da na zglobove stavim gumene trake i da ih „štrpkam" svaki put kada se osetim turobno. Kažem mu da je jedina dovoljno utešna pomisao koja mi omogućuje da spavam mogućnost da mogu da izvršim samoubistvo, ako više ne mogu da izdržim. On mi govori da pomera moju sledeću terapeutsku seansu za ranije, i podseća me da okrenem SOS telefon Samarićana, ako mi to bude bilo potrebno.

Na povratku ka kući mojih roditelja, mama me pita kada sam se poslednji put okupala. Prošlo je osam dana. Zgrožena, ona potpuno odlepi. Drnda me zbog toga što par nedelja nisam otišla na terapiju, ja pokušavam da joj objasnim, ali mi je neprijatno, sramota me je i ne pomaže mi da smesta rešim problem. Svađamo se. Ja je krivim za svoju bolest i više puta joj kažem da začepi.

Petak

Do petka ujutru, već sam toliko depresivna da sam potpuno nepokretna. Ne samo da ponovo nisam otišla na posao, već sam čula i grozne novosti kada sam se probudila – sestra moje drugarice se ozbiljno razbolela – i 18 sati ne izlazim iz kreveta. Šaljem neubedljivu poruku svojoj drugarici, i odmah zaboravljam na to.

Za mene, jedna od stvari koje me iznuruju kod graničnog poremećaja ličnosti je nesposobnost da sagledam stvari. Nije me bilo stalo do njene sestre. Nije me briga. Nemam energije za to. Sakate me žestoki napadi anskioznosti. Kada biste me posekli, iz vena bi mi cureo strah. Ničeg drugog nema u meni. To me je potpuno ispraznilo.

Spavala sam još nekoliko sati i probudila se oko jedan popodne. Niz lice mi se slivaju vrele, ljutite suze. Jebote, zašto ne mogu da budem bolja prijateljica? Potpuno sam nesposobna, u svakom pogledu. Mrzim sebe. Ja sam đubre.

Dobijam opominjući mejl sa posla. Često menjam poslove, jer često zajebem stvar. Imam sporadične faze kada mi nekako uspeva da zadržim neki relativno zahtevan i dobro plaćen posao u društvenim medijima, ali pakosna bolest mi uvek dolija, i neizbežno sve upropastim.

Već šest dana nisam razgovarala ni sa kim osim sa roditeljima. Oko dva popodne sam natopljena znojem od anksioznosti, i naručujem kari. Dva čiken tika glavna jela, masalu, kormu, piletinu sa puterom, četiri badžija od luka, šami kebab za predjelo, dve porcije prinča s lukom i dva nana sa belim lukom – za solidne 54 funte.

Bulimija se već osam godina povremeno vraća u moj život. Kada stvari postanu posebno gnusne, bacam se na terevenku. Kari je sjajan za proždiranje, jer lako klizi. Dok čekam dostavu postajem nepodnošljivo nespokojna, pa gutam četiri činije „koko popsa".

U pola četiri ujutru ponovo ležim u krevetu, sa oštrim grčevima u stomaku, dok mi je mozak natečen i pomućen. Narednog jutra spavam do pola sedam.

Subota

Uspevam da zakažem hitnu seansu kod doktora, koji se takođe slaže da rapidno postajem neobuzdana, neurotična vreća govana. Određuje mi bolovanje od nedelju dana, i ja se podvijenog repa vraćam kod mame. Kod kuće sam i suzama flekam jastuk. Moj šef će da odlepi. Anksioznost počne da mi tutnji u stomaku kada samo pomislim kako će da koluta očima i cokće kada shvati da sam na bolovanju. Jednom sam mu uz piće rekla da patim od anksioznosti, a on mi je rekao da sam pičkica. Poslala sam mu poruku prepunu izvinjenja i obećanja da ću da nadoknadim svaki minut koji propuštam. Razmišljam o tome da se isečem žiletom po butinama, jer je seckanje kože pravo rešenje – nema boljeg oduška od toga. Ali po doktorovim uputstvima, mama je zaplenila sve oštre predmete iz kupatila. Vrštim dok ne počnem da drhtim.

Nedelja

Trenutno ne mogu ni da beknem, i pišem ovo u suzama. Mama sedi pored mene i govori mi da će sve biti u redu, i jebeno je volim zbog toga. Nemam predstavu šta bi bilo sa mnom da nemam nemerljivu podršku svoje porodice. Beležiti šta se dešavalo poslednjih nedelju dana je bilo i neobjašnjivo zastrašujuć, ali i medijativan proces. Izgleda da stvarno pomaže kada pričaš o stvarima. Ko bi rekao?

Primetila sam da se u poslednje vreme više priča o graničnom poremaćaju ličnosti, što je baš strava. Iako već nekih osam godina s prekidima idem na terapiju, moja najnovija dijagonza graničnog poremećaja ličnosti mi je ustanovljena tek u decembru prošle godine. Rečeno mi je da bi ova apsurdno nazvana bolest mogla da bude odgovorna za moje brojne prostote – za sve, od mojih jadnih pokušaja da budem empatična, do mog jarosnog besa i sklonosti samopovređivanju. Čini mi se da moj doktor samo želi da kaže da „problem nije bolest, problem si ti". Koliko god da je ovo regresivno, osetila sam se čudno i posramljeno. Kao rezultat toga, 2015. godinu provodim gutajući antidepresive, odlazeći na kognitivnu bihevioralnu terapiju i spavajući 16 sati dnevno.

Sa poremećajem ličnosti ili bez njega, kaliti se u odraslog čoveka je jebeno bezveze. S toga volim da čitam iskustva drugih mladih ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti, jer se tako osećam manje usamljeno. Koje su mane? Njihova iskustva kod mene izazivaju ljubomoru. Mogla bih da kenjam pakost. Ja sam toliko daleko od toga da budem u redu, i ponekad se toga setim dok čitam te stvari. A onda se osetim kao da ću ponovo pasti u mrak.

Ne kukam zbog toga što su drugi ljudi toliko hrabro bore sa graničnim poremećajem ličnosti. Ono što ovako jadno pokušavam da saopštim je sledeće: Nemam nikakav sjajan savet za nekoga ko prolazi kroz isto. Ne mogu da ti kažem da ćeš se izvući, jer se ni sama još nisam izvukla. Patnja u samoći je moj trip. Možda je i tvoj. Pomalo imuna na pomoć i intervencije, ja nisam uzor. Ono što znam jeste da ništa toliko ne isceljuje i umiruje kao saznanje da nisi sam u svojoj bolnoj situaciji. Saznanje da i neko drugi shvata kako ti je; saznanje da još neko upravo sada prolazi kroz istu stvar, i da se još nije izborio. Naravno, uteha i dalje deluje nedostižno, ali postoji jedna stvar koja mi je pomogla da joj se makar malo i s mukom približim: više ne pritiskam zube jezikom. Preporučujem ti da probaš.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu