Kako su mi kompjuterske igre pomogle da se oporavim od heroinske zavisnosti

Moja knjiga o heroinskoj zavisnosti, „U magnovenju", se pojavila 2013. kada sam rekao ljudima da moja sledeća knjiga „Gejmerski život" govori o kompjuterskim igricama, mnogi su pretpostavili da je u pitanju još jedna knjiga o zavisnosti. „Izgleda da si zavisan od toga da pišeš knjige o zavisnosti", rekla mi je jedna prijateljica. Ja sam njoj rekao dakod mene kompjuterske igrice ne izazivaju zavisnost i da heroin i kompjuterske igrice nemaju ničeg zajedničkog. „Ti samo to ne želiš da vidiš", rekla mi je s podsmehom.

Lako je razumeti stav moje prijateljice. U medijima se stalno izražava briga o tome da li naša deca ispred ekrana postaju zombiji. Bombarduju nas mračnim pričama o korejskim gejmerima koji umiru od iscrpljenosti i gladi posle maratonskih sesija. Stručnjaci raspravljaju o uticaju nasilnih igara na pucnjave u školama. I konačno, mnogim ljudima kompjuterske igre deluju kao sama definicija gubljenja vremena, društvene izopštenosti i odumiranja mozga. U takvom kontekstu, prirodno je pretpostaviti da je svako ko napiše čitavu jednu knjigu sigurno zavisan od igrica.

Ali ipak, sumnja ostaje. Za razliku od duvana i alkohola, zakon (i dalje ) ne reguliše kompjuterske igre. Svako ko ima 30 dolara i internet vezu može da skine najnovijeg „Vulfštajna" (preporučujem ga). Ljudi oklevaju da smeste kompjuterske igrice u istu kategoriju kao i komplusivno kockanje ili pušenje kreka. Istorija pokazuje da je to oklevanje opravdano. Od Platonovog napada na poeziju, do histerije protiv romana u osamnaestom veku, zapadna civilizacija je sklona tome da optužuje nedužne umetničke forme da ljude pretvarajuu bespomoćne demone.

Tako da pitanje ostaje otvoreno. Izazivaju li kompjuterske igrice zavisnost? Kao osvedočeni zavisnik o bespogovorno adiktivnoj supstanci, koji takođe od svoje desete godine u proseku provodi 15 sati nedeljno igrajući kompjuterske igre, želeo bih da podelim svoje stavove.

Pitanje da li kompjuterske igrice potencijalno mogu da izazovu zavisnost mi je prvi put palo na pamet 2002. Tek sam počeo da se oporavljam od heroina, i bio sam rešen da se klonim bilo čega što bi iole moglo da izazove zavisnost. Da li to uključuje i kompjuterske igre? Moj terapeut, moj sponzor u „Anonimnim narkomanima" i moja devojka su rekli da uključuje. Nada mnom je visila jedna prekršajna kazna, a polako mi se i razdanilo da je život možda bolji od smrti, pa sam pomislio, zašto bih rizikovao? Iz iskustva sam znao da su me trava i alkohol vratili heroinu i nisam želeo da rizikujem da se poigravam sa još nekim okidačem recidiva.

Tri godine sam se klonio kompjuterskih igrica. Onda sam jednog dana slučajno skrenuo u pogrešan odeljak u „Best baju", i obreo se ispred zida kutija sa novom igricom o Drugom svetskom ratu, „Dužnost zove". U roku od nedelju dana sam je kupio, a do kraja meseca sam ponovo počeo da provodim 15 sati nedeljno igrajući igre, i vratio se navici iz detinjstva.

To je bila najbolja odluka koju sam ikada doneo.

Kompjuterske igre su poboljšale i obogatile moj život, dok su me droge i alkohol pretvorile u živi leš. I pomogle su mi da pobedim svoju zavisničku prirodu na način koji moram da podelim, jer mislim da bi moja otkrovenja mogla nekome da pomognu.

Prvo moramo da definišemo zavisnost. Ovaj termin se toliko proizvoljno upotrebljava da je postao skoro besmislen. Ljudi govore o zavisnosti o čokoladi, zavisnosti o trenizima, zavisnosti o televiziji. Ako je zavisnost jednostavno sinonim za reč „navika", onda je ovakva njena upotreba u redu, i onda možemo spisku da dodamo i kompjuterske igre. Na kraju krajeva, ja svakako imam naviku da igram kompjuterske igre. Igram ih duže vremena nego što radim bilo šta drugo, osim spavanja, čitanja i razgovora sa ljudima. Ali potrebno je nešto više da bi navika postala zavisnost. Neki misle da je taj dodatni element apstinencijalna kriza. Ako to znači da mi je jednostavno loše zbog toga što ne mogu da upražnjavam svoju naviku, onda da, iskusio sam apstinencijalnu krizu kada nisam mogao da igram svoje igre. Ali takođe sam se loše osećao i kada nisam mogao da treniram, ili da provodim vreme sa svojom devojkom. Možda bi izraz „apstinencijalna kriza" trebalo da koristimo za stvarne fizičke simptome: jezu, nesanicu, bol u mišićima, i takve stvari. Ali značajan broj nesumnjivo adiktivnih supstanci – kao što je kokain – ne izazivaju fizičku apstinencijalnu krizu.

Zbog ovih poteškoća mnogi zdravstveni radnici i stručnjaci za rehabilitaciju ne definišu zavisnost po navikama i krizama. Umesto toga, mi je definišemo kao supstancu ili aktivnost koju individua nastavlja da upražnjava čak i kada trpi negativne posledice. Ova definicija uredno razdvaja žito od kukolja. Da li si zbog toga što si navučen na čokoladu postao gojazan, oboleo od dijabetesa, izgubio partnera, a i dalje ne možeš da prestaneš da je jedeš? To zvuči kao zavisnost. Da li vikendom šmrčeš kokain, ali prestaneš kada ti se prijatelji požale da si postao mahnit? Verovatno nisi zavisnik.

Heroin je za mene imao brojne negativne posledice – propale veze, česta hapšenja, odnošenje televizora u zalagaonicu – ali ja jednostavno nisam mogao da ga se okanem. Pri kraju sam, kao što i mnogi drugi zavisnici vole da kažu, svaki put kada bih ga uzeo, razmišljao samo o tome kako da prestanem. I čim bi dejstvo droge prestalo, sve o čemu sam razmišljao je bilo kako da nabavim još.

Ali za razliku od heroina, sa igrama nema nikakvih negativnih posledica. Organizovao sam vreme za igru tako da me ne ometa u poslu, treninzima, vezama, i tako dalje. Ako par nedelja provedem na putu, nisam opsednut igricama. Kada igram igrice, dobro se osećam. Kada ih ne igram, ne čeznem za njima.

Tako da u mom slučaju igranje igara ne ispunjava osnovni preduslov za zavisnost. Ali taj preduslov je prilično površan, na kraju krajeva. Prisustvo zavisničkog ponašanja može se otkriti brzo i lako, ali to ne otkriva ništa o različitosti strukture benignih i patoloških navika. Mislim da upoređivanje droga i igrica može da nam kaže nešto bitno o toj razlici.

Upoređujući moje drogiranje sa navikom da igram igrice, došao sam do zaključka da zavisnost od heroina u stvari uopšte nije navika. Kada sam ja bio na heroinu, to je samo izgledalo kao navika. Ali ja nisam imao takav osećaj.

Da ste mogli da me posmatrate bilo kog dana dok sam se drogirao, videli biste me kako ustajem iz kreveta u svom bednom stanu, oblačim se, izađem, prosim, pozajmljujem ili kradem, nabavljam drogu, odlazim kući, drogiram se, onesvestim, i onda sve to iz početka.

Moji postupci su bili toliko redovni da ste po njima mogli da navijate sat. Ali unutra u meni je sve bilo drugačije. Uvek, i danju i noću, u očima mi je gorela besprekorna vizija prvog puta kada sam uzeo heroin. To čudesno ushićenje. I čim bih pomislio na doup, ili ugledao pribor za drogiranje, ili ulicu u kojoj sam ga nabavljao, ili pare kojima sam ga kupovao, ili lica ljudi od kojih sam kupovao i lica ljudi od kojih sam ga krio- u sećanjima bih se vratio na prvi put kada sam ga uzeo.

Ponekad bih se i kada se uradim setio tog davnog, prvog ushićenja, ali uglavnom sam osećao tupost. Jednim delom nisam prestajao i zbog fizičke apstinencijalne krize, naravno. Ali kriza ne može da objasni zašto sam se stalno vraćao heroinu, čak i posle 12 različitih tretmana skidanja, kada ga nisam uzimao nedeljama i mesecima. Sve kroz šta sam prolazio da bih ga uzeo, svi mehanički postupci od kojih mi se sastojao dan, to su bile samo prepone koje sam preskakao pokušavajući da se vratim na taj divni prvi put. To što mi to nikada nije uspelo je moja tragedija. To što sam i dalje pokušavao je bila moja zavisnost.

____________________________________________________________________________

Pogledajte dokumentarac o korejskom eSportu:

____________________________________________________________________________

Moju zavisnost je održavalo to što nisam mogao da zaboravim prvi put. Nisam mogao da se naviknem na to. To nije moglo da mi pređe u naviku. To je paradoks zavisnosti. Moj mozak nikada nije naučio lekciju da se prvi put nikada neće vratiti. Svo to tumaranje, sav taj nezadovoljavajući rad, sav taj bol, degradacija, očaj. Nikada ništa nisam naučio time što sam stekao naviku da ga nabavljam i koristim. Jer zapravo nisam stekao naviku. Navika je imala samo moje telo. Fatalni prvi put je imao moj um i dušu.

S druge strane, zaista imam naviku da igram igre, i ta navika objedinjuje moje telo i um. Nemam neka posebna sećanja na to kada prvi put odigram neku igricu. To nije ni mnogo zabavno. Šta više, bez veze je. Moraš da naučiš koji taster služi za šta. Stalno grešiš. Stalno moraš da skrećeš pogled sa ekranai da gledaš u tastaturu da bi našao dugme koje treba da pritisneš. Nezgodno je, kao kada učiš da voziš bicikl. Morao sam da se upoznam sa svetom igrica. Morao sam da steknem naviku da stanem na svoje gejmerske noge, da se naviknem na svoje nove gejmerske oči. Jednom kada mi to pređe u naviku, kada se tasteri i ekran spoje sa mojim prstima i očima, tada postaje zabavno. Tada se ukazuje novi svet.

Evo primera sticanja navike iz stvarnog života koji rasvetljava ono što se događa kod igrica. Ja sam profesor, i svake jeseni dočekujem nove brucoše. Mnogi od njih nikada pre nisu bili na predavanju. Nisu sigurni šta treba da rade. Gledaju nervozno unaokolo, pokušavajući da shvate gde treba da sednu. Tihi su i neprijatno im je. Ta okolina im je toliko nova da im je teško da se usredsrede na ono što bi trebalo da uče.

Ali posle nekoliko predavanja, počinju da kapiraju stvari. Skloni su tome da na svakom predavanju sede na potpuno istom mestu. Kada ja uđem, otvaraju knjige kao po komandi. Automatski podižu ruke kada žele nešto da kažu. Više nema pogleda punih strahopoštovanja. Stekli su naviku da borave u amfiteatru. Više ne moraju da razmišljaju o svemu oko sebe. To privikavanje im otvara svet predavanja. Uključuju se u diskusiju sa strašću i inteligencijom, i počinju da uče.

Nova pojava okupa svet svetlošću bez nijansi. Navika stavlja većinu stvari u pozadinu, tako da možeš da se fokusiraš na ono što je bitno. Navika je sredstvo koje koristimo da otkrijemo nove svetove. Bez navike bismo doveka kružili po površini.

Kada sam bio navučen na heroin, beskrajno sam se vrteo u krug, prisećajući se prvog puta. Ono što me je vratilo u život i što me je prenulo iz beživotnosti i čemera zavisnosti su bile navike. Telesne vežbe, redovni obroci, redovan san, radne navike. Svet je postepeno počeo da mi se otvara. Otkrio sam ljubavne veze, karijeru, nezavisnost.

Za mene je rehabilitacija u velikoj meri značila sticanje navika koje su me vezivale za stvaran svet i koje su me držale podalje od toga da ponovo uronim u etar zavisnosti. Kompjuterske igrice su neprimetno postale deo moje rehabilitacije. Na svaku od kompjuterskih igrica gledam kao na drugačiju naviku. Kao na različitu konfiguraciju automatizovanih reakcija. Različit krug postupaka, percepcije i spoznaje.

Prvo sam morao vežbom da utuvim te reakcije u glavu. W ide napred, A je levo, D desno, a SPACE je skok. Jednom kada steknem naviku, zaboravim na W, A, D. Jednostavno se krećem kroz pećinu, eskiviram metke, tražim zmaja. Ovaj zaborav mehanike pokreta u kompjuterskim igricama ne pravi u tebi prazninu i ne pretvara te u zombija. To je stanje buđenja novog oblika života.

Mogu da zamislim kako će na ovo reagovati moja prijateljica koja je skeptična prema igricama. „U redu", možda bi rekla. „Neke navike su korisne, to nije u pitanju. Mogu da shvatim zašto telesne vežbe i redovne radne navike mogu da budu dobre za oporavak. Te navike te vraćaju u stvaran svet. Ali navika da igraš kompjuterske igrice te odvodi u nestvarne svetove. To je čist eskapizam. I ne može da se porekne da je bilo ljudi kojima su kompjuterske igrice uništile život. Nazvao to zavisnošću ili ne, to je gubljenje vremena".

Ne poričem da su neke – verovatno i većina njih – kompjuterske igrice gubljenje vremena. Ali to samo znači da su u pitanju loše kompjuterske igrice. Ja ne gubim mnogo vremena na njih. Zaista je teško napraviti sjajnu igricu. A sjajne igrice, one koje očaraju mene i milione drugih gejmera, nisu gubljenje, već proširenje mog dragocenog vremena.

Zaista odlične igrice mogu da ti obogate vreme na jedan ili dva načina. Ponekad je navika koju izazivaju sama po sebi prinudna. Konfiguracija tastera i percepcija mi omogućuju da otkrivam nove mogućnosti kretanja kroz prostor. Setite se ushićujuće kretnje u igricama „Atentatorov kod", gde realistična imitacija trčanja pritiskom na dugme postaje anđeoska sposobnost hodanja po zidovima i skakanja po tornjevima. Ili fluidnog šoka bitke u „Senkama Mordora", u kojoj se valjaš po neprijateljima, eskiviraš udarce, ali ih primaš dovoljno da bi sebe ubedio da nije u pitanju fantazija. Osećaj čula koja otplutaju u drugu vrstu tela me pomalo menja. Stvaran svet ima malo više uglova i prostora kada se vratim u njega.

U drugim slučajevima, svrha igre nije sama navika, već svet u koji ti omogućuje da uđeš. I ti svetovi su čudesni i strani, puni neočekivanih otkrića. Pisao sam u „Gejmerskom životu" o tome kako mi je, kada sam bio dete, „Bardova priča 2." pokazala moć kombinacije fantazije i brojeva. Mogao sam da ležim u krevetu sam i da zamišljam kako iz prstiju izbacujem elektricitet. Ali kada je kompjuter proračunao kolike su šanse da moja čarolija uspe, na osnovu statistike o mojoj inteligenciji i spretnosti moje žrtve, fantazija je dobila prizvuk realnog. „Pirati" Sida Mejera su mi otkrili osnovni emocionalni rečnik kapitalizma, tako što su mi pokazali koliko je zabavno nešto ukrasti, i koliko je još zabavnije to prodati, kupiti nešto drugo i ostvariti zaradu. Avanturistička igrica zasnovana na tekstu, koja se zvala „Obešen", mi je pokazala kako je to umreti i ponovo se roditi.

Imao sam sedam godina kada sam ukucao pogrešnu komandu i primio fatalnu poruku: „Tvoj sistem za održavanje života je onesposobljen. Nisi uspeo". Propadao sam, šokiran, kroz svoj unutrašnji univerzum, dok slučajno nisam pritisnuo tastaturu i igrica je počela ispočetka. Iznenada sam ponovo bio živ.

Sve te lekcije sam mogao da naučim i na neki drugačiji način. Ali značenje postaje dublje kada dolazi putem navike. Kada lekcija uključuje moju unutrašnjost i vezana je za moje nerve, ne učim od nekog drugog, već iz ličnog iskustva.

Mogu da posvedočim da, dok narkoman pluta svemirom kao astronaut u pokvarenom skafanderu, kompjuterski gejmer se kreće po bogatijoj Zemlji. Pojavljuju se nove dimenzije, ograničenja i granice postaju slabije, život počinje isponova i isponova.

Majkl W. Klun je profesor engleskog jezika na Univerzitetu Kejs Vestern Rizerv. Autor je memoara pod nazivom „U magnovenju: tajni život na heroinu" i „Gejmerski život", koji izlaze sutra, u izdanju „Farara, Štrausa i Žiroa".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu