Gejming

Igra meseca: Testirali smo novi Kingdom Come Deliverance

Bilo je potrebno da ušetam u crkvu, ugledam krst i freske, čujem tihu molitvu iskrenih vernika na latinskom da bi me klepilo – „Ali ovo je simulacija pravog sveta!“​
Foto: Skrinšot

Godina je 1403. i Henri je upravo izgubio sve. Sin virtuoznog kovača je jednog popodneva izgubio porodicu, rodno selo mu je spaljeno do zemlje, a lokalni vlastelin, kao i Henri, beži od napada vojske na koju ne može da odgovori silom. Bio je to najobičniji dan u srednjovekovnoj Bohemiji. Čak je bilo i vedro.

Henrijev ćale je malo ranije tog kobnog dana poslao sina po neke materijale potrebne da završe mač koji su pravili za Radžeka Kobilu. Ovaj je otišao da pazari, usput svratio do drugara pa su se, po običaju, šegačili u obližnjoj brvnari, javio se dragoj, oblatio kuću lokalnog izdajnika, pokupio dug od komišije, malo se kockao, krišom mačevao (iako su mu starci izričito protiv takvih aktivnosti), zgrabio pazar i koje ‘ ladno za ćaleta, te pošao kući da završi taj mač. E onda je Češka Skalica, gore pomenuto Henrijevo rodno mesto, spaljeno do zemlje - događaj koji će Henrija zauvek odvući od životnog puta jednog skromnog kovača.

Reklame

Jebote, ovaj hiper-realizam mi je udario u glavu. Znaš šta je najgore? Bitka u Češkoj Skalici se stvarno dogodila, te davne 1403. godine i sve je to imalo veze se nestabilnom krunom sina Karla Velikog (ali četvrtog), koji je po smrti tu krunu ostavio Češkoj verziij Uroša Nejakog. Znaš kako znam to? Igra se jako potrudila da mi to sve slikovito predoči i objasni.

Ovde će Henri napraviti prvi težak izbor u igri.

Ovo je priča koju braća Česi iz Praškog studija - „Warhorse Studios“ žele da nam ispričaju. Priču smeštenu u hiper-realističnu istorijsku igru – Kingdom Come: Deliverance. Ovo je RPG. Da ponovim to – ovo je srednjovekovni RPG! I sada sledi pitanje koje moj kolega Miloš sasvim opravdano postavlja – „Kakav je to Skyrim bez zmajeva?“. Nije Skyim, eto kakav. Ova igra se graniči sa time da postane „srednjovekovni simulator 2000“, ali maši za dlaku.

HERE BE DRAGONS… NOT?

U ovoj igri nema magije, nema zmajeva, nema nikakvog proročanstva i niko od tebe ne očekuje da spasiš svet. Ne, ovo je Češka, početak je petnaestog veka, upravo si jedva izvukao živu glavu i život je sranje. Ustvari, igra toliko insistira na realizmu da zahteva od igrača da mikro-menadžuje konzumiranje hrane i cikluse spavanja. Da, kao da jedan nije bio dovoljan, sada moraš da paziš na dva cirkadijalna ritma, svoj i Henrijev! Ali pazi da se ne prejedeš, nećeš moći da skačeš. Ne zezam se. Igrica će ti smanjiti okretnost ukoliko preteraš sa unosom hrane.

Hoću da kažem, ovo je jedan hardkor RPG. Pričamo o dvadeset slotova za oklop, odeću i oružje, osamnaest stavki koje opisuju tvoje talente i sposobnosti, deset pojedinih umeća (od kojih je jedno čitanje, koje možeš da naučiš samo od crkvenih lica), pojedinačan metar koji pokazuje nivo uvežbanosti sa određenim vrstama oružja.

Reklame

Svet je jako ubedljiv, a nivo skriptovanja ljudi i prirode počinje da mi odaje Westworld vajb. Igre u mom iskustvu to rade već neko vreme, ali Kingdom Come: Deliverance navodno ima skriptu za svakog čoveka koga vidiš u igri.

Ovakvi prirozori su česti. I iako bi igra mogla da bude više grafički potkovana, oduzimaju dah.

Svako od njih ima svoju rotaciju (dakle, svoju ulogu) te niz stvari koje treba uradi u toku jednog dana pre nego što legne na spavanje, ukoliko treba da legne. Ubedljivost sveta se onda oslanja na živopisno okruženje koje se ponaša nezvavisno od igrača. Imam osećaj da ja tu samo živim, jer na početku, nisam heroj, i dati su mi svakidašnji zadaci, kao što je patroliranje gradom. Pritom treba da paziš i na reputaciju koju skupljaš na svim lokacijama po Češkoj, pošto, jesam li pomenuo da je ova igra smeštena u istorijski precizno rekreiranu srednjovekovnu Češku?

Ta činjenica mi toliko ne ide u glavu da je bilo potrebno da, prolazeći i trčkarujući unaokolo po prirodi i utvrđenjima ove zemlje, ušetam u crkvu, ugledam krst i freske i čujem tihu molitvu iskrenih vernika na latinskom da bi me klepilo – „Ali ovo je simulacija pravog sveta!“.

In nomine Patris et Filii et Spiritus Sancti…

Fascinantno je zato što je igra ipak open-world i zadržala je šemu glavne kampanje (više o njoj kasnije) i sporednih kvestova u koje možeš da se upleteš na sopstvenu odgovornost. Tako da, sada u istorijskoj igri vidiš sa kakvim problemima su se ljudi suočavali nedaleko odavde, pre grubo šesto godina.

DOBRO, ALI NISU VALJDA OVO ČEŠKI “NEMANJIĆI“ SAMO U OBLIKU VIDEO IGRE?

Ono što očigledno prati slovenske gejming studije su dobri pisci jer, kao i CD PROJEKT RED, Warhorse Studios je unajmio neke domišljate i vickaste, ali ozbiljne pisce. Uverljive situacije i humoristični likovi krase glavnu kampanju igre. Humorističan ton igre skladan je i ide ruku uz ruku sa svim blatom i prljavštinom srednjovekovne Evrope. Dosta je momenata u igri, bilo da se radi o razgovoru između likova ili nečega na šta sam naišao u svetu, zbog kojih se nasmešim i pomislim da je i to momenat kada su se svi u studiju kikotali i uživali u implementaciji šale. Jednostavno, nije mi neverovatno da bih u srednjem veku mogao da napijem popa, jednostavno nije.

Ovo je bilo na nekoj patroli, morali smo da zavodimo red.

Reklame

Zbog takvog nivoa promišljenosti, pa makar i na momente, kao i kvaliteta pisanja i kvaliteta glume, uspevam da zaboravim da modeli ljudi izgledaju kao umrtvljene, voštane figure većinu vremena. Što nas dovodi do tehničkih problema.

BUBE, TAKO PUNO BUBA. SREDNJI VEK IH JE PUN!

Vidno je da je ovo bio veliki zalogaj za razvojni tim i da im je ovo prva igra ovih razmera. Ali duh i ideja igre su tu i mislim da su za sada oni dovoljni da nose celu stvar napred, uprkos svim tehničkim problemima, kojih ima, neću da lažem – dosta. Za ovih nekoliko udarnih prvih par dana testiranja igre, razvojni tim pustio je čak tri peča i trude se da zakrpe mnoge od bagova - iako se hvale da su već u vreme razvoja zakrpili par hiljada. Moja dugoročna očekivanja su da će ova igra dobiti poliranje koje zaslužuje u toku prve godine i da je to danas u redu. Igre su postale previše ambiciozne i sa timom od stotinak ljudi, Kickstarter kampanjom i četiri godine razvoja - bilo je ili puštanje igre uskoro ili još barem dve godine aktivnog rada i poliranja proizvoda.

Igre danas su preambiciozne, i ako očekujemo uspehe od malih, svežih studija, moramo da budemo nežni sa prvim koracima, čak i ako to znači strpljenje sa ne ispoliranim naslovom.

Koliko god grafički da ova igra štuca, to je nešto na šta u potpunosti zaboravim usled dobre zabave. Osim kad ti se kvest polomi, pa igraš istu stvar više puta, ili zvuk nekog dela dijaloga fali. E to je nešto što niko ne treba da trpi ako je puko 60 evra na igru.

Ovo je igra u kojoj svoj napredak čuvaš tako što nagneš flajku. Piće se zove „Saviour Schnapps“, i ukoliko nemaš flašu toga kod sebe, ukoliko umreš, igra će te vratiti unazad sve do poslednjeg puta kad si spavao ili poslednjeg puta kada si pio – Saviour Schnapps!

Reklame

Ako ti ponestane pića, uvek možeš da kupiš u kafani.

U tom pogledu, igra je jako gruba a kada smo već kod „grube igre“, hajde da pričamo o borbi… u srednjem veku i jačim stranama ovog naslova.

OK, ALI KOGA MLATIMO AKO NE ZMAJEVE?

Pošto Henri završi na takvom putu koji će od njega zahtevati pun oklop, konja i mač, malo je reći da mu je život ispunjen avanturom. Te „avanutre“ uglavnom rezultiraju borbom, a ta borba od igrača zahteva kontrolu, smirenost i uvežbanost i zapravo je genijalna – mačevanje nikada nije bilo zahtevnije. Telo protivnika segmenitrano je u pet strana, i ukoliko svaka od njih nije zaklonjena štitom ili neprobojnim oklopom, može biti napadnuta. U teoriji, svaki zamah mačem kompjuter može da blokira, okrene protiv igrača ili izbegne. Stvari postaju zanimljive onda kada igrač shvati da ista ta pravila važe i za njega i onda - BEM! Dobijaš mačem po njušci zato što ne obraćaš pažnju. Onaj nivo kompleksnosti koji je ušao u segmentiranje oklopa sada počinje da ima smisla jer baš kao i u pravom životu - možda su ti butine zaštićene, ali ruke nisu ili obratno, a zdravlje će drugačije da reaguje na mač koji je upao u metalni oklop od mača koji se zario direktno u Henrija.

Ne gledaš svet oko sebe.

Ako je sve to ipak previše lično za tebe, uprkos stereotipima koji već prate ovu igru, ne moraš da postaneš vitez. Zategni strelu. Ono što mi je ovde toliko fascinantno je to što igra sve vreme insistira na žutoj tački na sred ekrana samo da bi ti je oduzela kada izvučeš luk i strelu. To znači da prakitčno nemaš nišan onda kada ti je najviše potreban, ali to čini celu stvar daleko zanimljivijom. To se najviše odrazilo u lovu. Po prvi put igra me je naterala da zaista obratim pažnju na „svet oko sebe“. Nema mape, nema indikatora i nema nikakvih strelica. Zadatak je bio da ulovim što više zečeva i bilo je teško spaziti ih, jer bih ponekad pomislio da vidim zeca ali to bi bila samo travka. Kada bih spazio zeca, bilo je potrebno više pokušaja da umirim Henrijevu ruku i opalim strelu na vreme tako da zapravo pogodim metu. Najbolja stvar? Kada bih promašio, strela bi pala tamo gde sam nanišanio, i uvek sam mogao da je pokupim.

Reklame

Večeras? Večeras jedemo gulaš.

Kontrola i preciznost je nešto što čini se, ova igra najviše nagrađuje. Ukoliko uspeš da se izboriš sa tim, uživaćeš u zanimljivo napisanoj kampanji. Kampanja prati mladog čoveka, mladog seljaka koji je izgubio sve. Nema mnogo mesta za njega u svetu, osim ukoliko ga ne napravi sam. Nakon što se zakleo da će se osvetiti (iako to nije sve ali ne želim baš da ti spojlujem stvar u potpunosti) putešestvije su mu se poravnale sa interesima obližnjih uticajnih ljudi. Pre nego što sam stigao da pročitam o Karlu Velikom, Henri je već postao stražar u jednom od utvrđenja. Ne znam kolika je edukativna moć ove igre, ali sam siguran da može da zameni par lekcija iz istorije za srednju školu.

Kodeksi u ovoj igri su lekcije iz istorije za srednju školu.

Nakon što smo spasili život noblesu kome smo do malopre bili potrčko za vreme lova, Henri dobija unaprađenje i konja – izgleda da je u srednjem veku to bila velika stvar, pošto gotovo niko nema konja, a glavni komandir u utvrđenju je bio zaprepašćen kada je čuo da treba da nam preda Šarca da se i mi vozikamo. U suštini, Henri je hrabar ali pametno hrabar. Ne može baš uvek da dela ali kada može, to radi iz pravih razloga, ili barem to sebi pričamo dok gledamo kako da zaradimo još koji groš. Tako se zove novac u igri – groš. Nema neko glupo ime, nego je bukvalno – groš!

POSTOJI JOŠ NEŠTO…

Siguran sam da svi PC gejmeri jedva čekaju da se domognu developer kit-a jer je ovo igra koja će u 2018. godini da pretrpi verovatno navjiše modova. Evo već pričaju o modu koji će celu igru da pretovori u „Igru Prestola“. Ja lično očekujem da neko uzme rekvizite, malo doradi nošnju i oklope i da imamo „Nemanjiće“ mod. Koliko god ja bio ponosni „seljak na konzoli“, svestan sam i činjenice da će ova igra da zablista u punom sjaju na računarima, uz pikantan prilog modova.

Velika igra, veliki svet, veliki ulog vremena.

Igra na prvi pogled izgleda kao da je velika, a onda je na drugi pogled još veća i očekujem da ću uložiti dosta sati u nju. Kingdom Come: Deliverance ima svoje probleme, ali je istorijska igra koju smo dugo čekali i dobro je da postoji. Oduvek mi je bilo važno što igre ostavljaju prostora za razna iskustva i, iako srednji vek iz današnje perspektive sigurno nije najsrećnije doba u istoriji civilizacije, mi ga i dalje romantizujemo. Dobro je da imamo pikselizovano igralište na kome su i te iluzije dovedene u pitanje i nudi nam potpuno drugačije iskustvo avanture kroz srednji vek. Avanutre koja nije uvek glamurozna i daleko više bliža našem svetu.

Jer šta drugo radi igra koja te suočava sa egzistencijalnom krizom, egzistencijalnom opasnošću, patnjom, teskobom, strahom, naporom potrebnim da se izvrši zadatak i pređe taj kvest, taj nivo. Znaš, sve one stvari koje delimo sa srednjim vekom?

Tako da, nagni taj „Saviour Schnapps“ (ali odgovorno), navuci oklop i u vetrenjače! Ili… Ako ti baš nije do toga, uvek možeš da postaneš monah, ipak je ovo RPG – i to jedan prokleto dobar RPG.