hrana

Ovo je navodno najetičkiji obrok koji možete da napravite

Koliko je teško hraniti se bez uništenja sveta?
07 Maj 2018, 8:03am
Sve fotografije: autorka

Tekst je prvobitno objavljen na VICE UK.

Može li se biti osvešćen za stolom? Može li naša hrana, za telo kako i za dušu, uspešno da reflektuje našu inkluzivnu i privilegija svesnu milenijalsku etiku?

Hrana, dobro je poznato, uglavnom je zla po prirodi. Dokumentarci Cowspiracy i What The Health? ubeđuju nas da su američke krave u proseku nadrogirane više od Souncloud repera, i namerene da prdežima upropaste atmosferu. Čak i hrana koja nam se reklamira kao „dobra“ i „čista“ često se bazira na sumnjivim enviro-etičkim načelima. Meksiko je presušio zbog avokada, bademi upropastiše Kaliforniju, soja se uvozi uz težak otisak ugljenika plus masovno krčenje šuma.

Zbunjena i gladna, zdušno podržavam zaštitu prirodne sredine iz svog preskupog betonsko solitera, pa sam se obratila stručnjacima kako bih saznala šta je uopšte etički prihvatljivo skuvati danas u UK.

Dag Makmaster, kuvar zero waste restorana po imenu „Sajlo Brajton“, preporučuje američke signal rakove kojih na lokalu ima u izobilju, čak i previše. „Počeli smo da ih odgajamo sedamdesetih godina, a od tada su dospeli u divljinu gde se razmnožavaju nekontrolisano, razaraju ekosistem i uništavaju lokalne vrste. Moramo ih zaustaviti, ali srećom, veoma su ukusni!“

U obližnjoj ribari potražila sam ove zle američke zglavkare, ali nisu ih imali. Reporter i autor Džoana Blitman, ( Swallow This, What To Eat), kao zamenu predlaže dagnje. „Dagnje se etički odgajaju, bez ikake štete po prirodnu sredinu. Čak neka istraživanja ukazuju na to da farme dagnji imaju pozitivan uticaj na morski ekosistem“, pisala je ona za „Gardijan“. Kupila sam ih uvijene u papir i stavila u plastičnu kesu, srećom biorazgradljivu.

Kod kuće ih zatvaram, čistim, i barim. Ostalo mi je malo salse od pre neki dan, kao i krastavaca od kebaba koji sam sa devojkom spremala kad smo pri put čule za „etičku ishranu“.

Food Ethics Council portparol objašnjava: „Makar sastojci bili etički nabavljeni i pripremljeni, ma koliko bili zdravi, ako se baci pola obroka, to je ipak ogromno traćenje resursa.“

Peršun zaboravljen u dubinama frižidera ukrasio mi je ovaj aranžman. Ali luk i paradajz, danima kiseljeni u soku od limuna, sada imaju miris i ukus želudačne kiseline. Neoprane dagnje – da se ne baca voda – su više morskog ukusa od bilo kojih plodova mora koje sam do tada probala. Slane male olupine broda u plićaku, u pećini morske veštice Ursule. Bar je krastavac OK.

Nisam utalila glad pa kontaktiran Taru Garnet iz FCNR Univerziteta Oksford. Šta ima za jelo a da ne škodi planeti? „Ništa naročito, nažalost“, kaže Tara. „Sočivo, kupus, bela repa.“

Food Foundation, nezavisna organizacija koja se bavi problemima ishrane unutar UK, potvrđuje ovo. „Sezonsko povrće. To je trenutno šargarepa, kupus, brokoli.“ Ali gde je tu dobri stare krompir Ser Voltera Rejlija?

AHDB, udruženje farmera i odgajivača, kaže da mogu lakše da se oslonim na ovaj kamen temeljac ishrane nego na testeninu ili pirinač. „Na proizvodnju krompira ide manje štetnih gasova, a manje se troši i voda“, kaže Dr Rob Klejton iz ove organizacije. „Dakle globalno gledano, zdravije je gajiti i jesti krompir nego ekvivalente u vidu pirinča ili paste.“ Krompir je tako energetski efikasan da kinesko ministarstvo poljoprivrede pokušava da ga uvede kao zamenu za pirinač kako bi izašlo na kraj sa sve većim prehrambenim potrebama populacije.

Ako se protivite ubijanju životinja, o mesu verovatno i ne razmišljate, ali za nas ostale AHDB objašnjava da je razvoj UK stočarstva među svetskim liderima na skali održivosti. „Iako ispaša proizvodi prirodne gasove, ovaj proces se već odvija milionima godina unazad, a sami usevi kojima se stoka hrani istovremeno smanjuju otisak ugljenika i povećavaju ruralni biodiverzitet.“

Ukratko, sav život potiče iz ovčijih brabonjaka. Krenula sam u mesaru, koja svoje proizvode ekološki svesno nabavlja sa stočne pijace Smitfild svakog jutra, da kupim meso za u čorbu. Tara Garnet kaže da trena izbegavati rernu „osim ako se sprema mnogo stari odjednom. Efikasnije je sve gurnuti u lonac i poklopiti ga.“ Mesar mi predlaže ovčetinu, i seče je sa buta ostarele ovce u vrednosti ispod dve funte.

Da bi sve ostalo provereno etički, pitam Sustainable Food Trust šta misle o dilemi ovčetina-jagnjetina. Njihov glasnogovornik kaže da preporučuju životinje od godinu-dve starosti, „jer se mladi jaganjci obično kolju krajem zime, što znači da su se ili ovce gajile u zatvorenim uslovima ili je meso uvozno.“

Gulaš od ovčetine, kaže World Wide Foundation, je jedno o ekološki najsvesnijih jela koje se u Britaniji sprema, ali ni tu nije sve jasno: „Konkretno u Velsu, gde je kod nas najodrživije stočarstvo, zbog brojnih pašnjaka sve je manje moguće naći mesta za druge useve.“

Sad kad je i etika sita i ovčetina na broju, vreme je za kuvanje.

Malo luka, crno i belo; malo putera sa mrvljenim ostacima od tosta; ovčiji odresci uvaljani u organsko žitno brašno – imam ga kod kuće jer živimo u dobu otpora na ugljene hidrate maskiranog u celijakiju, a ko još nema kilo brašna kod kuće. Pino noar je preostao od neke ranije večere, ne sme ništa da se baca, ne zanima me ko misli da je to OK ino a ko ne. Ljuštim povrće, pa sve zajedno u šerpu.

Da ne bih bacala ostatke krompira i paškanata, po savetu Gugla pržim ih i služim sa maslinovim uljem i karijem. Evo rezultata:

Slatki i hrskavi višak paškanata, ali višak krompira je mlitav i kiseo. Nisam ništa tako vrelo a bljutavo progutala još o kako je mefedron stavljen van zakona.

Dva sata krčkanja, dodajemo sočivo i brokoli, i najzad je večera spremna!

Izgleda kao neki obrok iz Zimovrela, ali ukus je… pristojan? Meso sočno, topi se u ustima, slađe od jagnjetine. Čorba duboko alkoholisana. Povrće bezukusno, pomalo žilavo, ali može da se jede. Šta ima veze ako sam sat vremena nabavljala sastojke i još dva i po sata ih spremala? Bitno je da hrana ne mora da škodi životnoj sredini, a moj uložen rad je ipak na pogon samo-obnovljive humane mašine.

Rezime nudi portparol Ethical Food Council: „Nije lako hraniti se po etičkim principima, ali važno je da ljudi postavljaju pitanja po restoranima i prodavnicama: Odakle su sastojci? Kako je napravljeno? Bitno je da se donose svesni izbori, da čovek bira ono što je njemu prihvatljivo. Ako restoran ili prodavnica ne može da odgovori na taka pitanja svojih mušterija, to je već samo po sebi ozbiljan problem.“

Da li ću se i dalje hraniti ekološki svesno? Pa, pokušaću bar da jedem delove hrane koje bih inače bacila, možda i favorizujem nacionalne sastojke, ali nije sve na meni. Mogao bi i supermarket da manje ambalaže traći, da produži besmisleno kratke rokove trajanja, da višak hrane udeli bezbrojnim loše snabdevenim narodnim kuhinjama. Ne bi bilo loše ni kad bi društvo manje forsiralo konzumerizam, i manje ismevalo njegove posledice kao što je gojaznost. Ni kad bi država uložila vreme i sredstva u obrazovanje građanstva kako bismo lakše naučili da spremamo hranu uz što manje štete po životnu sredinu.

Možda je ovčiji gulaš za svakoga, ne samo za etičke čistunice kakva sam ja. Možda bi svi mogli sutra da ga podgreju za ručak i ponesu na posao, da mirisno obogati radno okruženje i izmami erekciju od šefovog psa – što se meni nažalost i desilo.

@sophwilkinson