Oba moja roditelja su znala da će umreti pre nego što napunim devet godina

U bioskopu nije bilo nikoga sem nas dve. Dok je išla odjavna špica, prostor smo pretvorili u naše sopstveno igralište: plesale smo na sedištima, pravile premete između redova i smejale se dok se svetla nisu popalila i nije došla ekipa čistača.

Trebalo je tog jutra da budem u školi, ali je moja mama insistirala da umesto toga iskoristimo matine od jedan dolar na drugom kraju naše ulice. Puštali su Malu princezu, jedan od mojih omiljenih filmova. Kao i ja, glavna junakinja nije imala oca. Na kraju se njen otac vraća; moj nikada nije.

Možda je to razlog zašto je moja mama pokrenula tu predstavu posle projekcije, da bi mi skrenula pažnju sa zapleta. Ili je prosto želela da se malo zabavlja sa svojom malom devojčicom. U svakom slučaju, drago mi je što je to uradila: to mi je jedna od dražih uspomena, a to popodne u mom sećanju i dalje je toliko živo da i dan-danas mogu da osetim miris kokica i koliko me boli stomak od smejanja.

Nismo prestali da se smejemo sve dok nismo stigli do našeg srebrnog nisana altime na drugom kraju parkinga. Vezali smo pojaseve i moja mama je kresnula motor, ali se nismo pomerili. Okrenula se da bi me pogledala preko ramena, dok sam ja sedela pozadi na dečjem sedištu, i smireno rekla: “Sidni, želim da znaš da ćeš, ako se nešto desi mami, ako mama ode da živi s tatom na nebu, ti biti bezbedna.”

Nastavila je da priča: preseliću se iz Teksasa u Luizijanu da bih živela sa njenom sestrom i dvoje mojih starijih rođaka. Imaću brata i sestru koji će se stalno igrati sa mnom. Viđaću baku i dedu, koji žive u istom gradu, kad god poželim. I moj pas Čarli će poći sa mnom. Šta ja kažem za taj plan? Imam li neka dodatna pitanja? Zapravo nisam imala; bila sam sigurna da se to neće desiti. Bila je mnogo bolesna, to je istina, ali nije umirala. Na kraju krajeva, bila je to ista ona žena koja je samo nekoliko trenutaka pre toga podigla ruke iznad glave i plesala na prstima po bioskopu kao balerina.

Vodićemo taj razgovor još mnogo puta narednih nekoliko godina — dok se vozimo kući sa mog treninga softbola, tokom pauza za reklame četvrtkom uveče na NBC-u, dok sastavljamo šine makete vozića koji kruži oko naše božićne jelke. Vodićemo taj razgovor u čekaonici ordinacije njenog doktora, kod kuće dok je suviše slaba da ustane sa poda kupatila i sklupčana na bolničkom krevetu sa pištanjem monitora u pozadini i okružena klupkom žica. I vodiću taj razgovor još jedanput sa porodicom jednog aprilskog jutra nakon što se probudim na vest da je moja majka umrla mirno u snu, u prisustvu svojih roditelja i braće i sestara, prethodne noći.

Ne postoji ta količina pripreme koja može da pripremi dete za smrt roditelja. Ne postoji ta količina pripreme koja može da pripremi dete za to da je preko noći u osmoj godini postalo siroče. Ali moja majka, koja je gledala kako njena srednjoškolska ljubav i otac njene ćerke jedinice gubi bitku sa AIDS-om dok je sama vodila svoju, uradila je sve što je mogla da me opremi svim onim što će mi trebati da se izborim sa tim u danima, mesecima, godinama koje dolaze posle njihove smrti.

Umesto da me zaštiti od tragedije, moja majka me je ohrabrivala da je istražujem. Kad je moj otac umro tri meseca pre mog četvrtog rođendana, odvela me je na njegovu sahranu, dozvolila mi da se popnem na drveni stepenik za klečanje kraj njegovog kovčega, kao na hoklicu, kako bih zavirila unutra. Objasnila mi je zašto se on neće probuditi na način na koji to jedno predškolsko dete uopšte može da razume.

Sve se to nije završilo na groblju. Iako više nije bio fizički sa nama, ona je mog oca utkala u naše svakodnevne aktivnosti. Mom tati bi se dopala moja nova majica sa tvitijem. Moj tata bi bio jako ponosan na to koliko sam pametna devojčica. Moj tata je umetnik koji je oslikao ružičaste zalaske sunca kojima smo se divili tokom naših večernjih šetnji. Naučila me je da je razgovor zdrav deo procesa oplakivanja i uveravala me da moja osećanja tuge i društvene izolacije ne samo da su opravdana, već i normalna.

Istovremeno, stimulisala je moju samostalnost: sama sam birala sebi odeću. Ja sam krojila planove svojih vanškolskih aktivnosti. Povereno mi je da pozovem hitnu pomoć ako joj bude potrebno. Ona mi je bila uzor snage i u mene je usadila osećaj samopoštovanja. Bila sam jaka i hrabra. Mogla sam sve. Borili smo se protiv čitavog sveta.

Još važnije, stvarala je za mene uspomene koje će je nadživeti. Vrteli smo se dok nam nije pozlilo u džinovskim pastelnim šoljama za čaj u Diznilendu. Lupali smo drškama za metlu po tavanici da bismo ućutkali komšiju iznad koji je vežbao “My Heart Will Go On” na orguljama. Tovarili smo tacne iz kafeterije pitama svih ukusa kod Lubija petkom kada je "dan za pite", što je bila samo naša posebna tradicija.

Druge uspomene izbiće u prvi plan vremenom: kao kad sam pronašla štos unapred zalepljenih koverti tokom selidbe u Luizijanu i otkrila da je moja majka stajala iza razglednica od tajnog obožavatelja koje su nam nekada ispunjavale poštansko sanduče. Pronašla sam fotografske dokaze moje majke kako se smeje, nagnute nad otisak šape sa bočicom praška za bebe, praveći tragove uskršnjeg zeke po našoj kući. Punila je album za albumom fotografijama našeg života, sa svakom slikom obeleženom lokacijom i datumom.

Moja porodica nastavila je s ovim učenjima kad moja mama to više nije mogla. Prepustili su mi da odaberem njen biserno beli kovčeg prekriven crvenim ružama, dozvolili mi da sastavim plejlistu balada Selin Dion i N*SYNC za njen pogreb. Prepričavali su mi priče iz detinjstva mojih roditelja, organizovali okupljanja za rođendane i godišnjice, uvek ostavljajući prazne stolice za prazničnom trpezom. Bili su iskreni prema meni što se tiče uzroka smrti mojih roditelja kad sam se sasvim slučajno angažovala oko kampanje lečenja AIDS-a u srednjoj školi, razumeli kad sam bila besna i slomljenog srca zato što sam poslednja saznala istinu i prisustvovala svakom događaju posvećenom širenju svesti o toj bolesti koji sam organizovala nakon toga.

Smrt mojih roditelja sastavni je deo mog identiteta. Svoj život sagledavam u jasnim poglavljima pre i posle nje. Osećam anksioznost povodom stvari koje ne mogu da kontrolišem, osećam tugu u vreme radosnih prekretnica kao što su diplomiranja, sticanja novih radnih mesta, moje venčanje. Ali zajednički napor moje majke i moje porodice naučio me je od najranijih rana kako da se nosim sa neizbežnim životnim izazovima i pretvorio me u ženu, suprugu i prijateljicu kakva sam danas.

Sada sam istog godišta kao moja majka kad je saznala da je zatrudnela sa mnom — istog godišta kada je moja majka saznavala, iz prve ruke, šta znači biti HIV pozitivan. Sada sam istog godišta kao moja majka kada je počela da planira, odjednom, početak kraja sledeće faze njenog života.

Dok razmišljam o toj činjenici i razmatram zasnivanje sopstvene porodice, ne mogu da pojmim emocionalnu snagu koja je bila neophodna da bi se uradilo ono što je ona uradila. Ne mogu da zamislim kako je bolovati od bolesti koja ne samo da je nepoznata, već se o njoj ni ne govori. Ne mogu da shvatim zašto se sve desilo onako kako se desilo ili zašto se uopšte desilo.

Mogu samo da prihvatim lekcije kojima me je naučila o životu i bezuslovnoj ljubavi, i da ih jednog dana ponovim. Kad budem postala majka, i ja ću dati sve od sebe da pružim svom detetu srećan i zdrav život. Postaraću se da zna da je uvažavana i voljena. I nikad neću propustiti priliku da plešem sa njom između redova praznog bioskopa.