Na putu za Varšavu: Holokaust očima Holivuda
Seks

Na putu za Varšavu: Holokaust očima Holivuda

Moj prvi ceo dan proveden na dvonedeljnoj turi Holokausta i već počinjem da se primam na rasne stereotipe.

Ovo je drugi deo od šest nastavaka serijala poznatog holivudskog pisca Džerija Štala. Pročitajte ostale nastavke ovde.

Danas je prvi kompletan dan ture i naređeno nam je da ustanemo u šest. Ostavljamo prtljag pred vratima. U sedam silazimo na izdašan doručak serviran na švedskom stolu. Pre osam ulazimo u autobus. Ovo je, sasvim prikladno, strogo organizovan program.

Kao što mi je i običaj, sedam u šarage autobusa. Trudim se da ima što više sedišta između mene i grupe. To je navika koju sam stekao još u osnovnoj školi, ali je nepristojno u jednoj autobuskoj turi. Ne prolazi mnogo vremena pre nego što me primete i pozovu da sednem napred.

Reklame

"Gledajte samo Džeralda kako sedi sam pozadi u autobusu. Nećeš verovati, ali osvojio si lutriju i sada moraš da sediš napred, iza našeg divnog vozača Jozefa!" Sve oči okreću se ka meni.

Obavljam šetnju srama između redova i sedam na neprijatno vidljivo sedište iza vozača. Nisam to pomenuo — a i zašto bih — ali imam fobiju od ljudi koji mi zure u potiljak. Volim da su ljudi ispred mene tako da mogu da ih vidim. Kad su ljudi iza mene i zure, toliko mi je neugodno da počnem da se znojim.

Nema mi druge, moram tako da sedim sedam sati, sa 19 ljudi iza mene koji mi zure u potiljak. Ta situacija izaziva istu želju za iskakanjem iz sopstvene kože i klizanjem niz rendaljku za sir kao dok sam se odvikavao od gudre. Ne tako jak, ali radi se o istoj porodici neprijatnosti.

Ovoj nelagodi doprinosi osećaj koji pretpostavljam da mnogi ljudi imaju kad se kreću kroz nekadašnju nacističku teritoriju. Zakoračite u kafić, uđete u lift i ne možete da se ne zapitate da li svaki starkelja sa dlakama u nosu koji vas gleda popreko ima tajni istorijat. Savršen primer, matorac što tamani kobaje za susednih stolom jutros za doručkom. Zapitao sam se da li je matori gad svestan da mi se mršti. Ne možeš da znaš da li ga ubijaju njegovi piroškama natruđeni hemoroidi ili je, u srećnija vremena, tu preko puta nabijao bebe na bajonet. I sad ga je uhvatila nostalgija.

Problem je, kad su nacisti u pitanju, što nisi svestan da je paranoja paranoja. Prosto je tu. Kao gravitacija.

Reklame

Kao što je moj deda imao običaj da kaže: "Ako ikad budeš zaboravio da si Jevrejin, Neznabožac će te podsetiti. Naročito neznabožac iz Trećeg rajha."

Nadao sam se da će ova paranoja popustiti kako budem više vremena provodio u Zemljama u kojima su ubijani Jevreji. Ali zapravo je samo sve gore. Problem je, kad su nacisti u pitanju, što nisi svestan da je paranoja paranoja. Prosto je tu. Kao gravitacija.

Putujemo ka varšavskoj "Svadbenoj torti", palati kulture i nauke. Naš turistički vodič Margaret je mršava Britanka srebrnaste kose s onom ubedljivom lepotom jedne Helen Miren koja se opire vremenu čak i kad dođe u godine Helen Miren. Profesionalno otelotvorenje istrajavanja. Njen posao je, uskoro otkrivam, hibrid profesora, čobanina i zabavljača.

Na putu do palate priča nam o mitskoj Varšavskoj sireni, koja se nekada davno zaljubila u lokalnog ribara i zarekla da će štititi grad. Govori nam da obratimo pažnju na kvake u obliku sirena, malu posvetu meštana junakinji. Priča nam ovu bajku, mislim, da bi nas lakše uvela u putovanje — nagli prelazak na tešku priču bio bi suviše naporan. Moramo da čujemo neku lepu priču pre nego što uronimo u pakao.

Da sve bude impresivnije, Margaret se ne služi beleškama i kad konačno stignemo do slavne Svadbene torte, uspeva da nam učini to arhitektonsko čudo neobično zanimljivim. "U Staljinovo vreme, zgrada je bila poznata kao Palata kulture i nauke Josifa Staljina", kaže nam ona. "Posle Staljina, izbacili su njegovo ime iz naziva i predvorja. Ali ne uspevate da preživite Staljinovo doba bez izvesnog smisla za humor, a meštani Varšave koji je danas ne zovu Svadbena torta, više vole da je zovu Staljinov špric ili Slon u čipkastim gaćicama." Pošto imam iskustva sa špricevima, shvatam foru sa Staljinom. Za Slona u čipkastim gaćicama verovatno je zaslužna votka. E sad, uprkos svemu, zgrada je neskladna mešavina falusoidnog i kitnjastog. Ali ne idem često na svadbe.

Reklame

Izašavši iz autobusa, shvatam da vam ništa ne podiže samopoštovanje kao kad se zaustavite na nekom slavnom ćošku, izađete sa Globus pojasom oko vrata i primate vojnička naređenja od strogog turističkog vodiča. Kad smo već kod naređenja, pojas je tu da bi držao naš Šapat, slušalice koje turistima omogućuju da čuju šta vodič govori a da ne moraju da se motaju oko nje kao jaganjci oko mame ovce. (Osećanje podseća na period rehabilitacije kad idete kombijem na utakmice bejzbola, gde vas drugi navijači doživljavaju kao blago mentalno zaostale kad izađete iz mini-busa u javnost.)

Posle Svadbene torte, zaustavljamo se na šarmantnom trgu, gde kupujem malog Jevrejina. Malog drvenog rabina, sa novčićem u ruci. Police su ih pune. Pitam prodavca, nasmejanog lika sa potkresanom bradicom, bez brkova, u kantri vestern košulji sa bisernim dugmićima: "Šta je značenje ovih mini-Jevreja?" On mi vrlo rado objašnjava: "Slatki su, ja? Oni su srećni Jevreji. Zidki. Stavite ih uz vrata da vam novac ne izađe iz kuće."

Dok mozgam o tome, on naglašava. "U Poljskoj imamo izreku: 'Jevrejin u prostoriji — novčić u džepu."
Ah, pa dobro onda! Kupujem ih šest. S jedne strane, to je rasni stereotip. Rabin drži novčić! S druge strane, to je veseo stereotip. Sladak kao leprekaun (ili baštenski patuljak), za razliku od, na primer, zlog Semite koji kolje hrišćanske bebe radi krvavog macot hleba. Poljaci tradicionalno nisu veliki ljubitelji Mojsijevih sinova.

Reklame

Suština je u malim stvarima!

Moja torba je puna rabina kad siđemo sa autobusa i pođemo peške do onoga što je ostalo od našeg drugog odredišta: Varšavskog geta.

Varšavski geto, za one koji ne znaju, mesto je gde su nacisti gomilali Jevreje — ne samo one iz Varšave, već i iz obližnjih gradova. Na svom vrhuncu, na prostoru od 3,4 kvadratna kilometra bilo je nabijeno oko pola miliona ljudi. To mu dođe 7,2 osobe po sobi. Ako računamo plakare kao sobe. Dakle, Jevreji su praktično zazidani u uspravne mrtvačke kovčege. Genijalni nutricionisti Trećeg rajha utvrdili su da ako meštani budu u sebe unosili manje od 800 kalorija dnevno, svi će pomreti za manje od godinu dana. Mnogi naučnici pomogli su da se dođe do te računice. Plan je bio usporeni genocid. ("Jedan od slavnih preživelih", kaže nam Margaret, "bio je Roman Polanski. Koji je kasnije, naravno, snimio Pijanistu.")

Pre početka Drugog svetskog rata u Poljskoj je živelo više od tri miliona Jevreja. Danas ih ima oko 20.000. Ali moglo bi da bude milion Zidkija. Zašto onda ne platiti nekoliko stotina zlota da kupite šest rabina koji služe kao srećna amajlija? Jedan zlot iznosi dvadeset pet centi. Novčanica čak izgleda ofucano. Ona je Bart Jang međunarodne valute. Šta ćete da radite s njom nego da kupite male Jevreje?

Kao tragičan primer zakona neželjenih posledica, naš turistički vodič nam kaže da je neuspeh nacističkog plana da izgladni na smrt 500.000 varšavskih Jevreja naveo Vrhovnu komandu da podmaže točkiće jednog drugog rešenja: Konačnog. Tako su izgradili logore i potrpali buduće mrtve u teretne vagone. Čudnim sticajem okolnosti, i pre nego što je fašistički talas izbio u Americi, u Istočnoj Evropi je procvetala zatvorska industrija. Angažovanje radnika da podižu dimnjake i krematorijume može da otvori mnogo novih radnih mesta! Već čujem Njuta Gingriča u Meet the Press: Kažite šta hoćete o Hilteru, ali čovek je umeo da proširi infrastrukturu!

Još na VICE.COM:

Holokaust u pismima sedamdeset godina posle Dana pobede

Mračne tajne Savamale: Smrt beogradskih Jevreja u kamionu gasnoj komori u Drugom svetskom ratu

Moj deda, jedan od najgorih masovnih ubica u istoriji sveta