Bizarno nerasvetljeno ubistvo nećake Harija Dina Stentona

Dvadeset sedmog oktobra 1961. godine, devetnaestogodišnja Beti Gejl Braun pronađena je mrtva u svom automobilu, zadavljena sopstvenim grudnjakom. Ovo misteriozno ubistvo postalo je najslavniji nerešeni slučaj u saveznoj državi Kentaki.

Braun je bila tipična devojka. Živela je u Leksingtonu s ocem Hargusom Braunom, prodavcem osiguranja, i majkom domaćicom Kvinson Stenton Braun (sestrom nedavno preminulog legendarnog glumca Harija Dina Stentona), dok je pohađala obližnji Univerzitet Transilvanija. Bila je popularna na kampusu, među prijateljima je opisivana kao voljena i atraktivna, i nije imala neprijatelje, što je doprinelo još većoj šokantnosti njenog ubistva.

Alkoholičar i beskućnik po imenu Aleks Arnold je 1965. godine ustvrdio da je on počinio zločin. Priznao je u policijskom pritvoru u Oregonu, gde se nalazio zbog javnog pijanstva. Izjavu je dao dok je patio od apstinentske krize i iskazivao sklonost ka samoubistvu. Uprkos prvobitnom priznanju, Arnold je kasnije povukao svoju priču. Na kraju je oslobođen zbog poništenog suđenja.

Još od suđenja, Arnoldov advokat Robert G. Loson bio je fasciniran ovom pričom. Branitelj je godinama čuvao sve spise i beleške, i iskoristio ih da napiše knjigu Ko je ubio Beti Gejl Braun?: Ubistvo, poništeno suđenje i misterija, objavljenu 24. novembra u izdanju Univerzitetske štampe Kentakija. Knjiga se bavi posledicama nerešenog ubistva, ističući potrebu za temeljitijim preispitivanjem priznanja osumnjičenog do kog dođu čuvari reda i zakona.

Razgovarao sam sa Losonom, koji je danas profesor emeritus na Pravnom koledžu Univerziteta u Kentakiju, da bih saznao kako je bilo braniti Arnolda u funkciji advokata dodeljenog po službenoj dužnosti i da li misli da će slučaj ikad biti rasvetljen.

VICE: Zašto ste odlučili da napišete knjigu o najslavnijem nerešenom zločinu u centralnom Kentakiju? Robert G. Loson: Želeo sam da napišem knjigu o ovom događaju više od 50 godina. Bio sam jedan od advokata koji je branio jedinog čoveka kom je suđeno za to krivično delo. Dobio sam sve podatke o slučaju 1965. godine, a postao sam profesor prava ubrzo nakon suđenja. Od tada nameravam da pišem o toj priči. Penzionisao sam se pre dve i po godine i svo vreme od tada sam proveo pišući knjigu, koja je upravo objavljena.

Koliko je velik ovaj slučaj bio 1961. godine? Zaokupio je pažnju čitavog grada Leksingtona, čitave države Kentaki. U ono vreme niste imali kablovsku televiziju, niste imali internet i sve to, tako da je većina publiciteta dolazila iz novina. Vest nije silazila sa naslovnih strana kad se slučaj desio, zbog same prirode ubistva. Ona je bila veoma privlačna devetnaestogodišnja studentkinja sa Univerziteta Transilvanija, ovde u Leksingtonu. Učila je na kampusu te večeri negde do ponoći, pošla odatle i posle više nije viđena živa. Pronađena je na kampusu, u svom autu, negde posle tri izjutra. Bila je zadavljena sopstvenim grudnjakom.

Zbog čega je taj slučaj štampi bio toliko zanimljiv? Mislim da je u pitanju kombinacija jedinstvenosti žrtve ubistva — ona uopšte nije bila tipična žrtva ubistva — i potvrđenih okolnosti pod kojima je ubijena. To je ono što je najviše privuklo pažnju javnosti, a interesovanje je prosto trajalo nedeljama i nedeljama posle ubistva — i onda je nakon svega ponovo oživljeno. Policajci su radili na slučaju kao ludi godinu dana i dva meseca, i onda je sve naprosto zamrlo. Nisu više imali dojava ni tragova koje bi mogli da slede. Dve godine se nije čulo gotovo ništa o tome, a onda je 1965. godine Arnold priznao da je izvršio zločin i to priznanje postalo je temelj optužnice podignute protiv njega. I tako je slučaj ponovo oživeo 1965. godine i dobio istu vrstu pažnje u svim ovdašnjim novinama, i to je tako ponovo trajalo sve do kraja suđenja, do kog je došlo krajem 1965. godine.

Aleks Arnold Junior.

Kako je bilo služiti kao Arnoldov advokat koji mu je dodeljen po službenoj dužnosti? Bilo je veoma zanimljivo, zato što sam u to vreme bio veoma mlad advokat. U slučaj me je uveo mnogo stariji kolega koji je optuženom dodeljen po službenoj dužnosti i on je tražio me sud imenuje ravnopravnim braniteljem. Imao sam 27 godina, a optuženi Arnold je imao 33. Taj drugi advokat imao je šezdeset i nešto godina i zbog te razlike u godinama mislim da se Arnold malo više identifikovao sa mnom. Proveo sam mnogo vremena sa Arnoldom dok je boravio u zatvoru. U zatvoru je proveo skoro godinu dana čekajući na svoje suđenje. Mnogo sam trčkarao okolo radeći papirologiju, uradio sam mnogo istražnih radnji i tome slično. Kao mladom advokatu bilo mi je strašno zanimljivo i fascinantno što imam priliku da doživim to iskustvo.

Zašto je na kraju suđenje poništeno? Prošlo je četiri godine između počinjenog zločina i samog priznanja. U priznanju nije bilo mnogo toga što do tada već nije objavljeno u novinama. E sad, tužioci, i posebno policajci koji su zabeležili priznanje, mislili su da u priznanju zapravo ima stvari koje nisu ranije objavljene i da je samo neko ko je upleten u to ubistvo mogao za njih da zna. Nikad nisu jasno identifikovali koje su to stvari. Mislim da je najveće objašnjenje za tu odluku suda bio veliki pritisak na tužilaštvu da dokaže krivicu. Morali su da dokažu njegovu krivicu van svake sumnje, a na kraju je sedam od dvanaest porotnika glasalo za oslobađanje, a petoro da bude osuđen. Zamalo je došlo do mrtve trke, rekao bih. Uspeli su da dokažu da se Arnold u to vreme nalazio u Leksingtonu i blizu mesta samog zločina. O noći kad je počinjeno ubistvo nisu imali mnogo više od samog priznanja, tako da nikad nije došlo do ponovljenog suđenja. Zakazivali su novo suđenje još dva ili tri puta, ali su ga zapravo uvek samo odlagali.

Zašto ste odlučili da priču napišete iz policijske vizure? U ono vreme nije bilo prepisa zvaničnih izjava zato što slučajeve nisu snimali na traku. Imali ste stenograme — sudski izveštači zapisali bi sva svedočenja, ali nikad to ne bi pretvarali u čitljiv materijal sem ako neko ne uloži žalbu. E, pa u ovom slučaju nije podnesena žalba, tako da nije bilo prepisa suđenja. Pomislio sam da je najbolji način da se sve to rekonstruiše onako kako se sve desilo, što je podrazumevalo komunikaciju između mene i drugog advokata, mene i Arnolda, a potom i tužilaštva. Rekonstruisao sam sve na osnovu sopstvenog sećanja, policijskih dosijea i svega ostalog, tako da je sve to rekonstruisan materijal, pa sam onda mislio da je to najbolji način na koji bi trebalo da se ispriča ova priča.
Proveo sam oko dve i po godine pišući knjigu. Imao sam mnogo papira koje sam sačuvao još od vremena suđenja. Iskoristio sam ih zajedno sa mnogo ličnih uspomena o samom događaju, najzanimljivijem iskustvu u mom profesionalnom životu. Nabavio sam sve policijske spise o istrazi ubistva koji su se tokom godina nagomilali — skoro 400 strana — nabavio sam sve sudske spise koji su nastali tokom suđenja i pročitao na stotine novinskih članaka koji su napisani o slučaju. I, naravno, umnogome sam se oslanjao na svoje sećanje na događaje i suđenje.

Šta vas je najviše iznenadilo dok ste pisali knjigu? Učestvujući u polovini istorijskih događaja pokrivenih u knjizi — istraga i odbrana jedine osobe kojoj je ikada suđeno za taj zločin — do većeg dela priče, i svih njenih najvažnijih delova, došao sam u vreme kad se sve to desilo ili neposredno nakon toga. Moje nedavno istraživanje osvežilo je moje pamćenje, ali nije dodalo previše novih informacija o samom ubistvu i suđenju. Moje iznenađenje najviše se odnosi na stepen interesovanja iskazanog u javnosti za priču nakon što je prošlo više od 50 godina od samog događaja.

Šta biste voleli da ljudi zaključe nakon što pročitaju vašu knjigu? Nadam se da će čitaoci, nakon što pročitaju knjigu, bolje shvatiti koliko je bitna opreznost u procenjivanju krivice osobe koja je priznala da je počinila težak zločin.

Mislite li da će ovaj zločin ikad biti rasvetljen? Ako bih morao da pogađam, rekao bih da nikad neće biti rešen. Agresivno je istraživan u vreme kad je zločin počinjen, baš kao i svako drugo ubistvo počinjeno u Leksingtonu. Istraga je krenula sa najmanje 25 detektiva i policajaca koji su danonoćno radili na pronalaženju dokaza, trajala je dve ili tri godine bez ikakvog pomaka, ponovo je otvorena kad je čovek kog sam branio priznao ubistvo, a završilo se kako je i počelo, bez ikakvog nagoveštaja motiva ubistva ili identiteta ubice. Sada je prošlog 56 godina od ubistva, a slučaj je i dalje obavijen velom misterije. Mislim da je malo verovatno da će se to promeniti u godinama koje su pred nama.
Naručite primerak knjige Ko je ubio Bet Gejl Braun?: Ubistvo, poništeno suđenje i misterija .

JOŠ NA VICE.COM:

Kako je biti osumnjičen za ubistvo najboljeg ortaka

Kako je to biti oslobođen presude za ubistvo posle 21 godine provedene u zatvoru

Moj drug je ubio petoro u mojoj kući