ginekologija

Sa čim se sve žene sa hendikepom u Srbiji suočavaju pri odlasku kod ginekologa

Koliko sam često naišla na stereotip da ako je neko u vezi sa osobom sa invaliditetom, da je to samo u pitanju (velika) ljubav. Nikakav seks, strast i slično.
2.8.17
Milesa Milinković, aktivistkinja i direktorka Međunarodnog filmskog festivala o invalidnosti „Uhvati film" 

Kad se prisetim prvog iskustva kod ginekologa, mislim da sam imala mnogo sreće. Budući da lekari često nemaju nikakve dodatne obuke o pristupu devojkama sa hendikepom, odlazak na ginekološki sto mu dođe kao igra na sreću.

Milesu Milinković, aktivistkinju i direktorku Međunarodnog filmskog festivala o invalidnosti „Uhvati film" upoznala sam 2014. godine. U to vreme nisam pridavala veliku važnost tome što sam devojka sa hendikepom, već sam ta dva aspekta sebe posmatrala jako odvojeno. Nekako sam mislila da je sve to normalno i da se podrazumeva, te da nije neka velika i posebna stvar koju treba naglašavati. Dok je Milesa govorila koliko je važna seksualnost žena sa hendikepom, počela sam da razmišljam o tome kako je to biti žena sa hendikepom i gde je tu seksualnost i diskriminacija.

Reklame

Ovog puta smo proćaskale o iskustvima žena sa hendikepom* kada je ginekologija u pitanju, a povod je bila panel diskusija "Vaginini dijalozi: žene i ginekologija", nedavno održana na festivalu Befem.

I danas ima mnogo ginekologa koji imaju gomilu predrasuda i to znaju i da iskažu, onako bez uvijanja, toliko spontano da vam pozli. Priznajem da su moja iskustva, generalno, bila prosto normalna, kako, rekla bih, i treba da bude. Osim zabavne sličice "prvi put na ginekološkom stolu": prva doktorka sa kojom sam došla u kontakt imala je natapiranu crnu kosu i crveni karmin, i delovala je, onako, malo zastrašujuće samopouzdana, kao, "znam ja kako ću s tobom".

Što i nije tako loše, jer se nije uznemirila kao da je videla vanzemaljca, bila je u fazonu: "Je l' treba nešto da pomognem?" Ja sam ipak htela da se sama uspenjem na sto, pa kako god. Nije mi bio problem da se skinem, a ona je bila skroz okej, sem što me je u momentu kad stavlja rukavice uz onaj odvratan zvuk, malčice podsetila na doktora iz horor filma. U suštini, tretirala me je normalno, bez ikakvih glupavih komentara tipa, "aaaaa imala si seks".

Ako se i čudila, to nije pokazala, i osećala sam se onako kako valjda i treba - kao bilo ko drugi, a ne kao retka vrsta koja pobogu, zna da koristi kondome.

Milesa Milinković - foto: privatna arhiva

Ispostaviće se da sam, izgleda, imala sreće, pošto sam i tada i kasnije dobila tretman bez predrasuda, što mnoge žene sa hendikepom nisu doživele.

Milesa mi priča da je kod ginekologa otišla prvi put kad je imala 12 godina i to sa mamom. Bilo je poprilično bolno i neprijatno, jer je kod žena koje nisu imale odnose pregled drugačiji, a tada se ultrazvuk radio retko.

Reklame

Ja sam bila malo starija, imala sam 19, ali svejedno se nisam osećala najbolje kada sam videla one svetlucave instrumente. I da, boli i gadno je, kako god okrenete.

Bilo bi mi drago da sam znala, na primer, da sve to traje prilično kratko i da stvarno nije strašno. Ovako sam se pretvarala da sam glavna i kraljica, da mi je baš kul i da tačno znam šta sledi, a ustvari sam samo čekala da se završi, bez ikakve ideje šta je sledeći pokret.

Ako se i čudila, to nije pokazala, i osećala sam se onako kako valjda i treba - kao bilo ko drugi, a ne kao retka vrsta koja pobogu, zna da koristi kondome.

Kad sam pitala ginekološkinju kako bi sve izgledalo ukoliko bih želela da postanem majka, čisto hipotetički, , bila je stvarno opuštena, nije bilo onog "ali razmislite kako ćete vi to". Samo mi je kazala da će sigurno biti malo kompleksnije i zahtevati temeljito praćenje i organizaciju, prosto da bi se moje telo zaštitilo od ogromnog napora koji trudnoća uvek nosi jeste. Međutim, Milesina negativna iskustva vezana su upravo za ovu temu:

- Kad sam došla kod nove mlade doktorke na redovan ginekološki pregled jer planiram trudnoću, i pre nego što sam sela mi je rekla: „A ko je vama rekao da vi smete da zatrudnite". Kad sam je pitala zašto, zbunila se i rekla: „Pa možda je nasledno" - priča mi Milesa.

Kroz glavu joj je prolazilo trista misli, ali joj je ipak smireno odgovorila da „nije nasledno, a sve i da jeste, pa šta?"

Reklame

- Shvatila sam da je to pitanje proisteklo iz predrasuda, iz njenog uverenja da je invaliditet neprihvatljiv i ne daj bože da se rodi još jedan mali „invalidčić". Najgore je što me takvi komentari zbune koliko mi izgledaju nesuvisli, diskriminišući i ne odreagujem kako bih ragovala kasnije, kad se smirim - kaže Milesa.

Kada je sadašnjeg ginekologa pitala ima li neku preporuku, rekao je: „Ništa, samo radite na tome". Lekar sa poliklinike je tražio stručna mišljenja genetičara, interniste i ortopeda zbog invaliditeta, ali zbog procene rizika i pripreme budućih akcija. Doktor koji je dao upute, upotrebio je izraz: „Ako ti ovi specijalisti daju zeleno svetlo".

- Kad si žena sa invaliditetom, svi se nešto tripuju da imaju pravo na tvoje telo, kao da tvoj život nije tvoj život i da imaju pravo da ti (ne)odobravaju majčinstvo. Ironija je što su se svi specijalisti i bukvalno podsmevali u smislu, što bi mi oni uopšte davali mišljenje smem li ili ne smem da zatrudnim, jer rizik postoji i kod žena bez invaliditeta - kaže ona.

____________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Seks uz pomoć medicine

_____________________________________________________________________________________________________

Pitala sam doktorku Anu Mitrović Jovanović, načelnicu odeljenja dnevne bolnice "Narodni front", kako majčinstvo mladih žena sa hendikepom izgleda iz ugla ginekologa. Ona kaže da se žene plaše onoga što sledi - kako će uspeti da organizuju obaveze posle porođaja i na dalje u podizanju deteta. Kaže da se majke sa invaliditetom ne boje trudnoće i porođaja i da sa posebnim poverenjem u lekara ulaze u iskustvo koja je i za žene bez hendikepa nekada nepredvidivo i teško.

Reklame

Mitrović Jovanović smatra da bi ženama sa hendikepom trebalo omogućiti lakši i brži pristup lekaru, skratiti vreme čekanja na pregled, omogućiti da tokom jednog dolaska na jednom mestu bude urađen što veći broj potrebnih analiza i pregleda."

- Ali, i mi sami lekari, (treba) da nađemo dodatno vreme za razgovor i psihološku podršku tamo gde je potrebna - kaže doktorka Mitrović Jovanović.

Kontracepcija je posebna tema. Ja sam na faksu, u diskusiji sa profesorkom koja se bavi feminizmom, prvi put shvatila koliko je kontraceptivna pilula zapravo otkrovenje, mogućnost izbora za ženu da ne brine zbog moguće trudnoće. Danima sam se kasnije užasavala što se paket takvih malih pilula uzima kao nešto što nam je palo s neba, a nije. Ja sam po svoju prvu kutiju tableta otišla jer sam se smorila od česte kupovine kondoma i stalnog cimanja da li ih imam tu negde.

Milesi se jedan od ginekoloških "bisera" kako sama kaže, dogodio baš u situaciji sa kontraceptivnim pilulama. Doktorka u Studentskoj poliklinici joj je dala "nešto, ni ne znam šta, što se koristi pola sata pre odnosa."

- Zamisli da sam je poslušala, na šta bi ta veza ličila da je bila po principu: "E hoćemo li za pola sata ili ajd' da sačekamo pola sata." Sigurno bi se dešavalo da to koristim ponekad po minimum dvaput dnevno ili bih na kraju završila s neželjenom trudnoćom jer bih se smorila - kaže Milesa.

Na kraju je počela da pije pilule na svoju ruku i to neke koje je pila njena drugarica.

Reklame

- Kontam da ta doktorka nije imala u vidu da imam stalnog partnera i redovne odnose. Zaboga, nemoguće je da ja imam momka ako mi se i dešava seks, verovatno je nešto sporadično - kaže kroz smeh Milesa.

Kad ginekologa je dovoljno gadno što znaš da će da kopa po tebi nekim predmetima. Ako imaš hendikep, sve može da bude mnogo neprijatnije. Jer od pristupa lekara ne samo da zavisi da li će da boli, nego hoćeš li se posle toga osećati kao ljudsko biće koje je jednako vrednovano. Tipa, ako ih pitaš za pomoć, a oni su baš kul i opušteni, kao u mojim iskustvima, to je super. A može da bude i kao kod Milese.

- Još moram da nosim i svoje papuče i kad ih izujem, one odlete daleko od stola. Pa kad zamolim lekara da mi ih doda, gleda me belo kao da sam mu ne znam šta rekla - kaže ona.

Kad si žena sa invaliditetom, svi se nešto tripuju da imaju pravo na tvoje telo, kao da tvoj život nije tvoj život i da imaju pravo da ti (ne)odobravaju majčinstvo.

Milesi i meni je zajednički cim oko penjanja uz stepenice na sto. Bože, koji smor.

Fora je da je ponekad dovoljno znati da nikako i nikad ne treba pomagati na silu i uvek pitati na koji način tačno pomoći, jer možda devojka već ima svoju tehniku za, recimo, penjanje na sto. Najvažnije je ipak biti naprosto "normalan" u pristupu i tretirati takvu devojku u ordinaciji kao i onu bez hendikepa. Znači - samo opušteno.

Ginekolog Boris Vraneša smatra da nema toliko predrasuda prema ženama sa invaliditetom koliko nedostaje podrške u samom sistemu. Jer ovakvih pacijentkinja nema toliko, a hendikepi su veoma raznovrsni, tako da su i iskustva lekara ograničena. Vraneša kaže da ni nema nekih posebnih edukacija za rad sa ženama sa invaliditetom.

Reklame

- Značajan broj situacija sa pacijentkinjama sa hendikepom, što iz ambulante, ali i porođaja i operacija, ima zajednički imenitelj - da su baš sva iskustva pozitivna. One su jako saradljive, veoma motivisane za lečenje i pune poverenja prema osoblju koje ih leči i neguje, što često nije slučaj sa onima koji nemaju hendikep - kaže doktor Vraneš.

Ova me slika jednim delom užasava jer pokazuje na kom smo nivou kao društvo: osobe sa hendikepom kao pacijenti u zdravstvenom sistemu često misle da treba da budu zahvalne, jer ih neko percipira i tretira ljubazno i uz veliku brigu. A trebalo bi prosto da iskuliraju i budu svesne svojih prava i obaveza, baš kao i lekari.

Sa prethodnim dečkom sam najopuštenije išla kod ginekologa jer sam smatrala da, kad već može da spava sa mnom, treba da ima uvid i u ono šta uz to ide, kontracepciju i preventivne preglede.
Skoro redovno su me pitali je li mi to brat, od čega mi se svaki put povraćalo - kako to da imam dečka, pa još i tu da ga vodim?. Milesa kaže da je išla sama, i da je na jednom od pregleda medicinska sestra izvalila komentar koji se odnosi na partnera: „A voli te, a?". Milesa je zbunjeno odgovorila: „Pa, valjda", da bi u narednim danima čula i komentare "kako je on lep i kako, eto, mene baš briga, da sam srećna jer imam momka i prijatelje".

- I tu dolazimo do onog stereotipa da ako je neko u vezi sa osobom sa invaliditetom, u pitanju je samo (velika) ljubav. Nikakav seks, strast i slično - kaže Milesa.

Reklame

Diskriminacije ima na svakom koraku, naročito kad su u pitanju tela devojaka sa hendikepom, pošto su neuobičajena. Milesa kaže da medicina neretko prisvaja, manipuliše njima, pokazuje studentima u amfiteatru bolnice gde treba da budemo operisani - bez naše dozvole.

- Neretko dobijamo „dijagnoze" od lekara nestručnih za tu oblast koje su proistekle iz predrasuda. Kao što je ginekološkinja procenila da je moj invaliditet nasledan - kaže ona.

- Kontam da ta doktorka nije imala u vidu da imam stalnog partnera i redovne odnose. Zaboga, nemoguće je da ja imam momka ako mi se i dešava seks, verovatno je nešto sporadično - kaže kroz smeh Milesa.

Važno je pomenuti i žurku samog odlaska na pregled. Žena bez hendikepa prosto može da nazove, zakaže i ode, a ona sa hendikepom treba da namota nerve debele poput sajli i uvek i svuda bude beskrajno dovitljiva. Na primer, u potrazi za Domom zdravlja koji ima hidrauličan sto. Jer, kako priča Milesa, postoje problemi, "počev od pristupa informacijama".

- Na primer, kampanje o povećanju svesti o preventivnim/ redovnim pregledima, koliko su dostupne gluvim ženama? Ili, kako gluva žena ili žena sa smetnjama u govoru da zakaže pregled? Ne postoji mogućnost zakazivanja mejlom ili SMS-om, a ako joj neko drugi zakazuje, gde je tu pravo na privatnost? Dalje, zdravstveni radnici ne znaju znakovni jezik što otežava pregled - podseća ona.

Zatim, sam pregled kod lekara: kako doći do Doma zdravlja najčešće zahteva čitavu organizaciju: ako žena s motoričkim invaliditetom ili slepa žena nema ličnog asistenta ili pristupčan prevoz, put od tačke A do tačke B je pun prepreka. Žene sa invaliditetom spadaju u najsiromašniju kategoriju društva, i najčešće nemaju sredstava da plate taksi ili gorivo nekom da je odveze.

Reklame

- Na kraju, samo kad pomisli da će neko morati da je nosi do ordinacije i pentra na ginekološki sto… Neke žene sa invaliditetom nose pelene i zbog toga osećaju stid i nelagodu, ne mogu same da se skinu i primorane su da neko drugi manipuliše njihovim telom - kaže Milesa.

Kako li izgledaju pregledi žena koje nisu heteroseksualne, nisu imale odnose ili su, možda, silovane, gde se, naročito, primećuju predrasude poput "ih ko bi ženu sa invaliditetom silovao".

U Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata, radi i doktorka Anđela Petrović Milinković koja kaže da je u toku dvadeset godina rada na Studentskoj poliklinici isamo nekoliko puta mala priliku da obavi ginekološki pregled pacijentkinjama sa hendikepom.

- To su, u suštini, žene koje sebe tako ne doživljavaju, i osim tehničke pomoći, ukoliko im je potrebna, nisu se razlikovale od drugih pacijentkinja. Imaju ista pitanja i iste probleme kao i žene bez hendikepa, tako da u mom profesionalnom odnosu, osim pitanja da li nešto mogu same ili im je potrebna dodatna pomoć u pripremi za ginekološki pregled, sve ostalo je bilo kao i kod drugih pacijenata - kaže doktorka Petrović Milinković.

Ukoliko se radilo o pacijentkinjama koje koriste kolica, tretman se pruža na način kojim je to omogućeno u datim uslovima. Najvažniji momenat je da i ove pacijentkinje imaju isti odnos prema ličnom zdravlju, kao i one bez hendikepa, kaže ona.

Najvažnije je ipak biti naprosto "normalan" u pristupu i tretirati takvu devojku u ordinaciji kao i onu bez hendikepa. Znači - samo opušteno.

Milesa kaže da žene sa invaliditetom imaju bar dva identiteta: identitet osobe s invaliditetom i identitet žene.

- Kada žena sebe percipira prevashodno kroz hendikep, što se uglavnom usvaja u porodici, ona zanemaruje i neretko potiskuje sve ono što je čini ženom, zanemaruje seksualnost, a reproduktivne organe ne doživljavaju kao deo sopstvenog tela, već kao nešto što se „ne koristi" i samim tim se o tome ni ne brine - kaže ona.

I Milesa i ja možemo da poručimo devojkama: volite svoje telo, poštujte i negujte svoju seksualnost, brinite o sebi u svakom smislu, uvek pitajte sve što ne znate i nemojte dozvoliti da vas bude suviše blam da pitate za pomoć pri pregledu, to je vaše pravo.

Idite kod ginekologa redovno. Jeste nam zajebano, ali znam da smo kreativne i izdržljive jer nemamo izbor da odustanemo. Samo gurajte kroz sistem i usput menjajte medicinsko osoblje svojim primerom i pristupom, da bi onim devojkama i ženama koje dolaze za nama bilo lakše i bolje. Gurajte zato da one jednog dana ne bi morale.

* Milesa koristi konstrukciju "devojke/ žene sa invaliditetom" dok ja više volim da kažem "devojke/ žene sa hendikepom". Mislimo na isto, samo se drugačije izražavamo, jer je pitanje terminologije kada su u pitanju osobe sa hendikepom stvar ličnog izbora same osobe.

Još na VICE.com

Vodič za zabavljanje sa devojkom sa hendikepom u Srbiji

Šta invaliditet znači za moj seksualni život

Ko u Srbiji zapošljava osobe sa invaliditetom