Na terapiji sam shvatio da sam i dalje u vezi sa rođenom majkom

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Jasno se sećam trenutka kada mi se promenio život.

Ležao sam u lokvi svojih suza na podu rehabilitacionog centra. Nisam se našao tamo zbog droge ili alkohola. Bio sam tamo zbog nečeg mnogo sramotnijeg, bar za mene: zato što sam prevario devojku. Prijavio sam se kao zavisnik od seksa. Ali to nije ono sa čim sam se odatle odjavio.

“Kad je vaša majka emocionalno zavisna od vas i vodi intimne razgovore sa vama koje bi trebalo da vodi sa supružnikom, postoji ime za to”, rekla mi je terapeutkinja koja je ličila na sestru Račed, dok se nadvijala nada mene kao bokserski šampion koji odmerava ošamućenog protivnika. “To se zove emocionalni incest.”

Tokom dvadesetogodišnje novinarske karijere, nikad nisam čuo za taj izraz. I oborio me je s nogu. Incest?

Odrastao sam u nečemu što sam smatrao potpuno normalnim domom, sa dosadnim srednjeklasnim mamom i tatom koji se nikad nisu razveli. Možda se baš nisu voleli, ali su delovali kao da su oduvek voleli i podržavali mog brata i mene. I nikad nas nisu fizički ili seksualno zlostavljali. Emocionalni incest?

Ta dijagnoza — koliko god jezivo zvučala — ispostaviće se kao otvoreni prozor u život koji nisam verovao da je moguć za naširoko ozloglašenog fobičara od posvećenosti u vezama kao što sam ja: intimni brak, novorođeni sin i mnogo veselja i smeha umesto frustracije i prezira. A što se tiče normalnog, dosadnog doma u kom sam odrastao? Ispostavilo se da je bio sve samo ne to kad je terapeutkinja završila sa mnom. Bilo je lako pomisliti da sam odgajan na uobičajen način zato što nikad nisam iskusio ništa drugo.

Normalno je da vam se vaša majka žali na seksualni život sa vašim ocem, zar ne? Normalno je da masirate majku rukama da biste posle dobili dozvolu da idete u krevet, zar ne? Normalno je da vam majka dok to radite kaže: “Mnogo si bolji u ovome od oca”, zar ne?

E, pa nije.

To zovu emocionalni iliti skriveni incest: to je kad roditelj dete pretvori u surogat intimnog partnera. Posledica je da kada dete odraste, bliski odnos sa partnerom istog pola kao emotivno zahtevni roditelj mu ne deluje kao intimnost već kao gušenje. Te veze često se dezintegrišu u dvosmislenost ili prezir, obično se završavajuću preljubom —koja služi kao psihološki ventil za otpuštanje emotivnog pritiska.

Ne mislim da je moja majka to radila namerno. Svi ljudi su nesavršeni, pa tako i svi roditelji. Dakle, svi mi smo odgojeni nesavršeno i svi sa sobom nosimo jedinstveni emocionalni teret. (Uključujući teret što štiti ego koji vas je možda naterao da pomislite: "Ne u mom slučaju" dok ste čitali prethodnu rečenicu.) Možda se manifestuje kao otpor vezivanju u vezama kao kod mene, prijateljstvo sa zlobnim ljudima kao kod nekog drugog, potreba da se uvek bude u pravu kao kod nekog trećeg. Ali problem je što smo suviše blizu sebi da bismo taj teret jasno sagledali. To je kao da pokušavate levom rukom da dodirnete levi lakat.

I, tragično, kao što to definiše psihoterapeut Džejms Holis u Pod senkom Saturna: “Ono što ne znamo, to nas kontroliše.” Čitav život bio sam odgajan da svakih šest meseci odlazim na kontrolu kod zubara kako bih bio siguran da su mi zubi i desni zdravi; da jednom godišnje odlazim kod lekara kako bih bio siguran da je sve u redu s ostatkom mog tela; i da svaki dan radim neku fizičku aktivnost kako bih ostao u dobroj formi. U međuvremenu, imao sam obavezu da idem u školu i pokušam da se upišem na dobar koledž kako bih negovao sopstveni intelektualni razvoj.

Ali za tih četrdeset godina života nije postojao trenutak kada mi je neko rekao da je pronalaženje doktora ili institucije kako bih poradio na emocionalnom zdravlju podjednako važno. Dok god nisam patio od ekstremne depresije, anksioznosti ili bilo kakve vidne smetnje, terapija nije delovala kao neophodna.

Trebalo je da se desi nešto nad čim nisam mogao da zažmurim, kao što je slamanje srca žene koju sam navodno voleo, da bih se pomnije zagledao u sopstveno emocionalno i psihološko zdravlje. I sve do tog trenutka u prostoriji za terapiju zapravo nisam imao pojma zašto sam se toliko mučio u svim vezama. Deluje očigledno, gotovo klišetizirano, kad se osvrnem s ove pozicije: i dalje sam bio u vezi sa rođenom majkom.

Ali sama svest o tome nije bila dovoljna da bih se promenio. Čak i kad smo intelektualno svesni da nam neko naše uverenje ne pomaže, mi ga se emocionalno i dalje čvrsto držimo. I tako sam posle toga prošao kroz dugi niz različitih terapija. I iako mi zapravo nisu spasle život, definitivno su mi ga povratile. Bez njih bih vrlo verovatno nastavio nesrećno da gomilam propale veze i slomljena srca, istrajavajući do smrti, misleći da kad bih samo mogao da nađem pravu osobu, sve bi bilo u redu.

I zato pišem ovo ne kao ostrašćeni terapeut, već kao zahvalni pacijent koji je skarabudžio sopstveni terapijski program posle silnih istraživanja: kao društvo, mi moramo da shvatimo psihološko i emocionalno zdravlje onoliko ozbiljno koliko shvatamo fizičko i intelektualno zdravlje. I, nažalost, otisci koji obeleže — i ponekad unište — naše živote ne počinju samo mnogo pre našeg formalnog obrazovanja, već i ignorisanjem njihove važnosti naše društvo i njegove institucije pomažu da oni uopšte i nastanu.

A sada skok od nekoliko godina i duboke terapije unapred. Bolje mi je. Život mi je bolji. I spreman sam da donesem novo biće na svet. Moja supruga i ja smo u bolnici. Moj sin je rođen s blagom temperaturom, tako da je prebačen na neonatalnu intenzivnu negu UCLA-a kako bi se, po protokolu, dva dana našao pod ispitivanjima. Otprilike sat vremena po njegovom rođenju, dok doktor izvlači dugačku iglu i sprema se da je zabije u spinalni kanal moga sina — procedura koja je bolna čak i za odraslu osobu — pitam ga da li je te invazivna procedura apsolutno neophodna. “Ne brinite”, kaže doktor, osetivši moju zabrinutost. “Neće se toga sećati.”

Nekoliko nedelja kasnije, posle obrezivanja koje se dalo po zlu, nalazim se u ordinaciji pedijatra, koji drži oblast oko rane na penisu pincetom i pokušava da je kauterizuje vrelom električnom iglom dok moj novorođeni sin urla od bola. “Ne brinite”, teši me pedijatar. “Neće se toga sećati.”

I tako mi dolazimo na svet: pazi se na naše fizičke blagostanje, ali ne i na psihološko. Činjenica da se bebe neće sećati šta se dešava upravo je razlog zašto moramo pažljivo da povedemo računa o njihovoj psihi. Kad bi zapravo znali šta se dešava, te situacije bile bi manje traumatične. Ali u slučaju mog sina, zato što ne zna, sve što se desilo bilo je da je istisnut iz jedinog sveta koji je poznavao — svet povezanosti i jedinstva — u svet koji uglavnom podrazumeva nepovezanost i bol.

Poruka je: nije bezbedno tamo napolju. I zato se moje dete, naravno, neće sećati da je ubodeno u leđa odmah po porođaju, ali njegov nervni sistem će se zato toga sećati.

Nakon što sam dobio dijagnozu, nisam požurio sa lečenjem. Dugo sam odbijao da je prihvatim. Susreo sam se čak i sa vodećim genetičarem koji istražuje monogamiju, Haseom Valumom, u nadi da se neće složiti s preporukom i reći da je neverstvo samo u mojoj prirodi: konkretno, prema istraživanju, odsustvo koda u genima za vazopresinski receptor. Ali nije mi uručio besplatnu kartu za izbegavanje terapije kojoj sam se nadao.

Iako smo rođeni s određenim predispozicijama i otpornostima, on je objasnio da je naša priroda još plastičnija nego što mislimo: “Nismo našli ništa što je kompletno genetski", kaže on. "Čak ni veoma neprijatne bolesti kao što su autizam i šizofrenija ili stvari kao što su inteligencija. Uvek ulogu igra i neki faktor sredine. Tako da vi možete da promenite stvari.”

Ostaje pitanje: kako da ih promenimo? Smatram da odgovor nije u terapiji kakvu imamo danas. Sa jedne strane, postoje doktori koji šakom i kapom prepisuju lekove ne samo odraslima već i deci. (Svako trinaesto dete uzima psihijatrijske lekove, prema analizi Nacionalne ankete zdravlje .) Sa druge strane, imate bezbroj terapeuta koji naplaćuju 200 dolara po satu za nedeljno jedan saosećajni razgovor — a da kraj nije ni na vidiku. I kritičari često kažu da tehnike od psihoanalize do EMDR-a (koji koristi pokrete očiju, zvukove i senzacije kao put do mozga) nisu dokazano uspešne. Ali samo zato što ne lečimo um na dobar način ne znači da ga ne treba lečiti.

Za moju psihu pokazala se efikasnom mešavina nekoliko stvari: povremene tro- do petodnevne radionice lečenja traume uz mešavinu nedeljne grupne terapije, neverbalne terapije (koja radi većinom na osećanjima umesto na mislima) i mentalnih alatki za kod kuće kad god sam regresirao na stara uverenja i navike.

Ali ja sam srećan. Imao sam predujam za knjigu da potrošim na sve to. Jedna vikend radionica koštala je 2.500 dolara; grupna terapija koštala je 250 dolara mesečno; a inovativne terapije bile su u proseku 175 dolara po sesiji. Osiguranje je odbilo da pokrije bilo šta od toga. I tu leži institucionalni problem: emocionalno izlečenje igra je bogatih.

I dok naučnici troše stotine miliona dolara na pronalaženje leka za rak i produženje životnog veka, dok vlada proširuje zdravstveno osiguranje na milione novih Amerikanaca, ko će raditi jednako požrtvovano i temeljito na lečenju našeg unutrašnjeg života? Jer u čemu je poenta živeti još jedan vek ako samo gomilate još tereta, sve dok toliko ne pokleknete pod sopstvenim istorijatom — ili njegovim poricanjem — da više ne možete da se pomerite?

Nil Štraus je sedam puta boravio na Njujork Tajmsovoj listu bestselera. Njegova knjiga Istina: Neprijatna knjiga o vezama izašla je nedavno u džepnom izdanju.