Šta srpski političari fejvuju na Tviteru

Malo šta je oštetilo srpske političare kao društvene mreže. Razlog za to je zamka u koju upadaju praktično svi korisnici ovih platformi. U prvom trenutku, publika do koje svaki srpski političar može da dopre preko društvenih mreža je ogromna. Međutim, efekti interakcije sa tim auditorijumom su upitni. Ovo se pre svega odnosi na opozicione političare. U vremenu kada im je dostupnost klasičnim medijima ograničena, okretanje internetu i društvenim mrežama, čija je dominacija globalna, sasvim je prirodan potez.

U jednom tvitu možete da se obratite hiljadama i hiljada stvarnih ljudi i botova – što ljudskih, što kompjuterskih. Ali priroda mreža je da formiraju “mehure” za korisnike. Gomila studija je utvrdila se korisnici mreža vremenom, postepeno i neprimetno zatvaraju u krugove istomišljenika. To stvara pomeranje percepcije stvarnosti koje, u slučaju političara, znači da im se čini da su njihov uticaj, značaj i popularnost veći nego što zapravo jesu. Takođe, život u ovom mehuru dovodi do opuštenosti, do osećaja sigurnosti i slobode. Svaka interakcija “jedan na jedan” je u suštini privatna. To važi i za poruke i za tvitove i za “lajkove”. Samo što se dešava pred očima celog sveta.

Privatno i javno se uvek razlikuju, a kontekst šta je šta se lako izgubi. Zbog toga je “čitanje tvitova” nešto što predstavnici vladajuće partije rade tokom svojih gostovanja na televiziji. Predsednik Aleksandar Vučić pogotovu prednjači u toj praksi. Čitajući tvitove protivnika i postavljanje njih u kontekst koji njemu odgovora, on je te kratke poruke od nekoliko stotina karaktera koje je videlo nekoliko hiljada ljudi, pretvarao u “odskočne daske” kojima je pred nekoliko miliona ljudi na televiziji predstavljao svoje protivnike kao pretnju, a sebe kao junaka.

Postoji razlog zašto su Tviter stranice uspešnih političara i uspešnih kompanija toliko dosadne. Vučićeva Tviter stranica je beskonačna serija neutralnih poruka praćenih fotografijama na kojima se on rukuje sa stranim zvaničnicima. U njima ne postoji ništa zapaljivo, ništa rizično, praktično ništa zanimljivo.

U poslednje vreme, i opozicioni političari su shvatili da je bitno biti disciplinovan na Tviteru, pa su se i njihovi fidovi pretvorili u seriju ponavljanja istih poruka. Međutim, tu uvek postoji problem lajkova. Tu se opet vraćamo “na privatno”. Otkucati nešto znači utrošiti neko vreme i energiju zarad postizanja određenog cilja.

“Lajk” je samo jedan klik prstom na ekranu telefona. Prilika za grešku, za “otkrivanje” onoga što mislite i osećate a znate da ne bi trebalo da delite sa svetom je mnogo veća. Ovo se samo uvećava sa činjenicom da je ono što “lajkujete” na Tviteru dosta skriveno, to jest, polu-privatno jer se nalazi u posebnom tabu na stranici profila. Ali je i dalje javno. I sve što je potrebno je malo vremena i skrolovanja da bi se otkrilo u šta političari i političke partije veruju i smatraju vrednim “sviđanja”.

“Tehnička” koalicija stvorena zarad prelaska cenzusa između pokreta Dosta je bilo i Dveri u stvari ima efektnu poruku u ovoj kampanji - “Da ovi odu, a da se oni ne vrate”. Ta poruka ima za cilj dve stvari: prvo je korišćenje dosta popularne teme o “svi su isti”, a drugo je stvaranje i premošćavanje razlika između politika ova dva pokreta. Ono što bi trebalo da im bude zajedničko je da nijedan od dva pokreta nikada nije bio na vlasti, iako je, naravno, gospodin Radulović postao politička ličnost upravo svojim učešćem u Vučićevoj vladi.

Gospodin Radulović je verovatno, ako ne najbolji, onda najuporniji od svih opozicionih političara u korišćenju Tvitera. Konstantnim ponavljanjem svoje poruke on je od nekog ko je u stvari bivši saveznik predsednika SNS pretvorio sebe u ljutog opozicionara koji nema veze sa vlašću. I sve što on tvituje i retvituje i lajkuje je u službi neprestanog ponavljanja te poruke. Pitanje je koliko je ta vrsta delovanja efektna u smislu broja glasova jer njegov pokret je od najuspešnije opozicione partije na parlamentarnim izborima spao na 1% glasova na predsedničkim izborima i koaliciju sa ljutim desničarima Dverima na lokalnim izborima. Ali makar je konzistentan.

Među njegovim lajkovima, pored gomile tvitova koji podržavaju njega u sukobu oko TV duela sa Aleksandrom Šapićem, dve stvari koje iskaču iz njegovog brenda su “lajkovanje” fotošopirane fotografije iz filma o Alisi u zemlji čuda i cirkularna logika kojom brani koaliciju sa Dverima.

Na fotografiji, njegovo lice je stavljeno na Ludog šeširdžiju dok je njegov koalicioni partner Boško Obradović Alisa. Ni ovo ne bi bilo nikakav problem – to je u suštini jedna obična i ne baš preterano duhovita Internet šala – da nije činjenice da se Dveri jako protive bilo kakvim pravima za LGBT zajednicu, pa je i ono malo humora na toj fotografiji najviše proističe iz činjenice da je Boško Obradović žensko.

Takođe, u pokušaju da odbrani koaliciju sa Dverima, gospodin Radulović je lajkovao tvit u kome se nalazi klip tada gradonačelnika Đilasa u kome se on protivi održavanju Parade ponosa. Poenta tvita je da nisu samo Dveri bili protiv Parade i da je svako od Đilasovih ko napadne Dosta je bilo zbog saradnje sa Dverima licemer. To ne rešava pitanje zašto Dosta je bilo sarađuje sa Dverima, ali je deflekcija koja omogućava da gospodin Radulović ne priča o toj nezgodnoj temi, koja dodatno postaje problem kada se vidi na šta sve Dverima “lupa srce”.

Za potrebe ove kampanje, Obradović i njegov pokret su odlučili da sklone u stranu svoja ekstremistička uverenja. Na stranici Dveri, umesto standardnih anti-manjinskih poruka, nalaze se bizarni stihovi rimovani sa sloganom kampanje. Ali da “prva ljubav zaborava nema” pokazuje njihova stranica “lajkova”.

Izbori za skupštinu Beograda raspisani su 15. januara 2018. Početkom februara, zvanični nalog “Dveri” lajkovao je tvit u kome se “Jasenovac i genocid nad Srbima” predstavljaju kao projekat Evropske unije.

23. februara, stranica “Dveri Beograd” lajkovala je tvit u kome se negira postojanje “homofobije” i u kome se zahtevanja seksualnih manjina za pravima “liči na fašizam”.

Ova dva “lajka” su primer ekspresije standardnih verovanja Dveri sa kojima smo svi bili upoznati i koje nisu smetale pokretu Dosta je bilo da napravi predizbornu koaliciju sa njima.

Međutim, ono što je uznemiravajuće i što prevazilazi klasične “stavove” desničarskih organizacija u Srbiji jeste odnos koji zvanični nalog Dveri ima sa Tviter nalogom “Crvene beretke”.

Nalog Dveri je tokom kampanje za beogradske izbore “lajkovao” tri tvita tog naloga, koji se predstavlja kao “zvanični nalog” ove rasformirane jedinice čiji je pripadnik izvršio atentat na premijera Srbije Zorana Đinđića.

Prvi tvit je o ubistvu Olivera Ivanovića napisan 22. januara.

Drug tvit je o spomeniku nad grobom monaha Haritona koji je nalog tvitovao 23. januara.

Treći tvit je tvit o “Gvozdenom puku” srpske vojske koji je tvitovan 6. februara.

Ovo bi možda moglo da se “spinuje” tako što bi Dveri mogle da kažu da se ne radi o nalogu, već o temi. Da nije bitno ko tvituje već šta tvituje. Da nalog Dveri samo “lajkuje” sadržaj koji se tiče srpske vojne istorije i stradanja srpskih monaha i Olivera Ivanovića, a valjda nema drugih naloga koji pružaju ovu vrstu sadržaja.

Prvi problem sa ovim mogućim objašnjenjem je to što nalog Dveri prati nalog Crvene beretke.

A drugi problem je što Dveri odobravaju i druge sadržaje koji propagiraju teorije zavere o atentatu na premijera Đinđića.

Nakon gostovanja Žarka Koraća povodom nedavne posete predsednika Vučića Hrvatskoj, nalog Dušana Stojanovića je tvitnuo link gostovanja i poruku:

Nalog Dveri je je ovaj tvit lajkovao.

Potpuni kontrast “Dverima” su dve političke partije koje su u stvari baš to – partije. SNS i Demokrate na mrežama se ponašaju po svim “pravilima” savremene propagandne komunikacije na mrežama. Tvituj iznova i iznova svoju poruku, lajkuj samo ono što je u skladu sa tom porukom i retvituj tvitove koji govore da si u pravu. Sve je kao mašina za izbacivanje propagandnog sadržaja. Razlika je, naravno, u popularnosti i trenutnoj uspešnosti sa glasačkim telom. Jedini slučaj kada je SNS "iskočio" iz moda funkcionisanja je kada je stavio srce na tvit koji Vuka Jeremića poredi sa Sunđer Bobom.

Premijerka Ana Brnabić lajkuje u skladu sa svojim javnim profilom. Tvituje o svom odlasku na Kraftverk. Lajkuje Naledove tvitove u kojima se pominje, kao i neuvredljive i ne-smešne internet forice o svakodnevnom korišćenju kompjutera. S vremena na vreme, poktrade se poneki Krletov tvit.

Sa druge strane, predsednik DS-a Dragan Šutanovac je sve to isto, samo na steroidima. U sedam godina, koliko je na Tviteru, lajkovao je preko 53 hiljade tvitova. I iako je količina tih tvitova ogromna, raspon je ograničen. Tu su partijske aktivnosti, porodični trenuci i lična interesovanja. Jokićevi uspesi u NBA i nedavno Maskovo lansiranje automobila u svemir mu okupiraju pažnju, ali i povremena prepucavanja sa političkim protivnicima i na vlasti i u opoziciji.

Nalog Demokratske stranke, čiji je Šutanovac predsednik, pokazuje efikasnost ali i ogrnaničenost upotrebe Tvitera zarad podizanja broja glasova. Koalicija oko DS od svakog tvita bilo kog naloga partija koalicije stvara začarani krug lajkova: DS lajkuje Zelene, koja lajkuje Novu, koja lajkuje SDS, koji lajkuje DS i to se ponavlja u krug, ali rezultati su da svi članovi koalicije odobravaju delovanje kolega.

Ova dva potomka DS na različite načine rade istu stvar. Aleksandar Šapić jako entuzijastičano lajkuje sve što slavi lik i delo Aleksandra Šapića. Od tvitova o uspesima tokom njegove vaterpolo karijere, preko tvitova o raznim delovima opštine čije je predsednik, pa do tvitova kojima se hvale njegovi intervjui, Šapiću se sviđa sve pozitivno što je vezano za Šapića. Ovo je zanimljivo ne toliko zbog samoljublja već zbog načina na koji on sprovodi kampanju za ove izbore – pored nekoliko video klipova, ovi lajkovi stvari koje je on uradio u životu izgledaju kao celokupna kampanja. “Hederi” na nalozima na društvenim mrežama se sastoje od njegove fotografije pored koje piše “Gradonačelnik”. To je aspiracija, a sve što se nalazi ispod hedera, svi ti tvitovi, retviti i lajkovi tih uspeha (koji nemaju mnogo veze sa politikom) izgleda kao razlozi zašto ta aspiracija treba da se pomoću glasova ostvari.

Činjenica da Šapić lajkuje i svoje tvitove možda izgleda kao vrhunac vrste ponašanja na društvenim mrežama koje je okrenuto samo sebi, ali Vuk Jeremić uspeva da ga “šije”. Njegov nalog na Tviteru, koji ima preko 150 hiljada pratilaca, među kojima je gomila očigledno lažnih, bot naloga (broj njegovih pratilaca je naglo skočio, za nekoliko desetina hiljada tokom predsedničke kampanje prošle godine), izgleda kao kolaž svih interesovanja, ambicija i interesa koje gospodin Jeremić ima. Njegovi lajkovi se kreću od tvitova Malagurskog do tvitova Baraka Obama i svega što se nalazi između.

Njegova partija je isto tako svestrana kao i on, pa se onda desi da na jednom mestu lajkuju tvit koji promoviše lokalnu koaliciju u Aranđelovcu u kojoj su sa LDP, a na drugom mestu lajkuju tvit kojim se proziva LDP.

Kao i u slučaju gospodina Šapića, i gospodin Jeremić lajkuje svoje tvitove. Ali on to pomera korak dalje jer lajkuje tvitove koji citiraju njegove tvitove.

Sve što lajkuje gospodin Jeremić je o gospodinu Jeremiću, ali ipak pravi Everest fokusiranosti na samog sebe - što je u stvari osnovni problem ovog odnosa “javno i privatno” sa kojim se opozicioni političari pate na Tviteru - nije nikakav skandal niti bilo šta što ima veze sa politikom.

U jednom trenutku, Jeremić je “lupio” srce na tvit o nečemu jako ličnom i privatnom, već o tvitu u kome Crni Roko brani visinu Jeremića od prozivke podjednako niskog gospodina Milena Jovanova iz SNS.