Jeziva mafijaška ubistva iz stvarnog života koja su inspirisala film ’Irishman’

Mafijaška ubistva jednostavno više nisu ono što su nekada bila. Pitajte Silvestera Zotolu, istaknutu kriminalnu figuru porodice Bonano, koji je ucmekan u oktobru 2018, dok je u kolima čekao ispred šaltera Mekdonaldsa. Dajte, pametnjakovići, kako bi trebalo ovo da shvatimo… kao sicilijansku MekPoruku? Zotola spava sa ribama od kojih prave filet-o-fiš.

Koliko smo se samo srozali od slavnih dana gangsterskih ubistava, u eri koja je verno prikazana u poslednjem gangsterskom epu Martina Skorsezea, Irac, koji se strimuje na Netfliksu i u kome glavnu ulogu igra Robert De Niro, kao krupni i stameni atentator, Frenk „Irac“ Širan. Za ljubitelje gangsterskog žanra, ovaj film je osvedočena kompilacija najvećih hitova, povratak u doba kada su egzekutori svoj posao obavljali sa nešto stila.

Pogledajmo pobliže scenu iz Irca u kojoj se šef mafije Albert Anastazija, koga igra Geri Pastore, udobno smešta u pneumatsku stolicu da bi ga obrijali i ošišali u berbernici hotela Park Šeraton, u centru Menhetna, ujutru 25. oktobra 1957.

Anastazija je praktično napisao priručnik o mafijaškim ubistvima, kao „Lord visoki egzekutor“ Murder Inc-a, ozloglašnog korporativnog preduzeća za ubijanje koje je mafija angažovala da učini da oni koji prave nevolje nestanu. Kada se trebalo pobrinuti za preterano radoznalog sindikalnog vođu, Anastazija ga je jednostavno zadavio u šupi na bruklinskom keju, a onda ga ostavio u kokošinjcu preko puta stana zeta Džimija „Prljavog Lica“ u Nju Džersiju.

Murder Inc. se svojih žrtava rešavao efikasno, bez gužve, da bi izbegao senzacionalizam koji je privlačio neželjenu pažnju. Zbog čega bi Anastaziji sigurno bio mrzak način na koji je otišao, ubijen u berberinovoj stolici, usred bela dana, ubrzo nakon saobraćajnog špica.

Ovo verovatno najpoznatije mafijaško ubistvo je dospelo na naslovne stranice tabloida, sa fotografijom Anastazijinog tela obmotanog berberinovim peškirima, kako leži u lokvi krvi i losiona za posle brijanja. Kao skrojeno za Holivud, ovo ubistvo je sada zaslužilo svoje mesto na velikom platnu zahvaljujući Martinu Skorsezeu, koji nam nudi još jednog lika koji doživljava jednako bombastičan kraj u Ircu.

Poreklom iz Red Huka, Bruklin (i opevan u pesmi Boba Dilana, „Džoi“), Ludi Džo Galo – koga igra komičar Sebastijan Maniskalko – bio je sitni reketaš koji nije mario za elegantni Anstazijin stil. Po Džoiju, ako ćeš da budeš gangster, treba da se ponašaš kao oni u filmovima – da budeš razmetljivi antiheroj koji vitla pištoljem u elegantnom odelu, kao Džimi Kegni, koji je otišao u velikom stilu. Opsednut gangsterskim filmovima, Džoi je svoju „ludu“ ličnost bazirao na kikotavom psiho-ubici u film noaru Poljubac smrti, ispravno pretpostavljajući da će zastrašujuća mešavina dovitljivih dosetki i pretnji – kao kod Džokera – žrtve njegovog iznuđivanja nasmrt prestravljati.

I kada je došao red na dramatično ubistvo Anastazije, Džoi je odlučio da obavesti podzemlje da je on autor koji je osmislio ovaj dobro izveden posao, a koji je obavilo pet atentatora, sa šeširima nabijenim na čelo, maramama na licu i zelenim naočarima za sunce. Itekako šik. Sedeći sa četiri prijatelja za stolom u klubu Plejboj na Menhetnu, košnici tračeva podzemlja, Džoi je sa svojim smislom za dramatičnost smelo obznanio, „Nas petoricu prosto možete da zovete Kvintet iz Berbernice“. Svakako može biti predmet rasprave da li je stvarno on izvršio atentat na Anastaziju, ali taktički preuzevši zasluge, Džoi je sebe plasirao kao mafijašku zvezdu.

Ubrzo se proslavio tako što je pozvan na saslušanje senatske komisije za reketiranje, zajedno sa svima sa spiska „ko je ko u podzemlju“, kao što možemo da vidimo u Ircu, kada Džoi debituje na televiziji, ispaljujući fore pred šefom komisije Robertom Kenedijem, i prkosno nosi naočari za sunce tokom saslušanja. Ovo nije prvi put da se Skorseze u svojim filmovima bavi Ludim Džoom. Sećate li se nostalgičnog lamenta iz Dobrih momaka koji kao narator izgovara Henri Hil Reja Liote? „Bilo je to slavno vreme… pre nego što je Ludi Džo odlučio da sredi šefa i započne rat“.

Kada se 1961. zajedno sa svojom braćom povukao u „štek“ u Bruklinu, Džoi je započeo gerilski rat protiv svoje kriminalne porodice, koja braći Galo nije davala ono što im pripada. Obračun za obračunom u ratu Galovih zabavljao je čitaoce tabloida tokom čitave decenije, pretvorivši Džoija u svojevrsnog radikala šezdesetih, koji se usudio da se suprotstavi establišmentu mafije. Kao što će Bob Dilan reći o Džoiju, „Ja ga nikada nisam smatrao za gangstera. Na neki način, on je za mene uvek bio neka vrsta junaka. Autsajder koji se bori protiv krupnih zverki“. Poslat u zatvor zbog iznude, Džoi se izdvojio kao neko ko od mafije želi da napravi poslodavca koji ne diskriminiše, tako što je stupio u savez sa afro-američkim dilerima heroina, kao što je bio budući kralj Harlema, Niki Barns.

Do početka sedamdesetih, Džoijev novi mafijski šef Džo Kolombo – koga u Ircu igra Džon Polsi – konačno je prihvatio duh šezdesetih, osnivajući ligu za građanska prava. Sa naknadnom pameću, prilično je ironično kako je nastala, ali u to vreme, italo-američka Liga za građanska prava je bila ozbiljan igrač, organizujući proteste protiv Ef-Bi-Aja zbog toga što sve italo-amerikance označava kao mafijaše, organizujući dobrotvorni koncert Frenka Sinatre u Felt Forumu u Njujorku, i zahtevajući ustupak od producenta Kuma, da se reč mafija izbaci iz scenarija (zapravo je u scenariju nikada nije ni bilo).

Kolombov najvažniji događaj je bio miting za Dan jedinstva, u Kolombus Serklu na Menhetnu, koji je trebalo da privuče stotine hiljada pristalica sa bedževima na kojima piše „Numero Uno“ – kao demonstracija političke moći Italo-Amerikanaca. Tada ponovo na slobodi, Džoi je jasno izrazio šta misli o tome, kada su Kolombovi kapoi došli u Red Huk sa plakatima za miting. Džoi je pocepao plakate, oterao kapoe sa svog terena i rekao članovima svoje bande da „podmažu oružje“.

U Ircu vidimo šta se dogodilo sa mitingom Džoa Kolomba, kada je 28. juna 1971. afro-američki atentator Džerom Džonson ispalio tri hica Kolombu u glavu. Pre nego što je iko stigao da ispita Džonsona, neko je prišao i usmrtio ga. Sve oči porodice Kolombo su se okrenule ka Ludom Džou, zbog njegove sklonosti da regrutuje Afro-Amerikance u mafiju. Ako je Džoi bio dovoljno lud da obavi posao sa Anastazijom, bio je dovoljno lud da u Harlemu nađe atentatora da ubije Kolomba u po bela dana, usred mitinga. U odsustvu je proglašen krivim na mafijaškom prekom sudu, i u podzemlju je raspisan otvoreni konkurs za ubistvo Ludog Džoa.

Tako su stajale stvari u noćnom klubu Kopakabana, 6. aprila 1972, rekreirane u Ircu kada Džoi slavi svoj 43. rođendan. Nakon što se izblamirao i privukao pažnju komičara Dona Riklsa (Džima Nortona) na sceni, Džoi je izvređao šefa mafije Rasa Bufalina, koga igra Džo Peši, noseći bedž Numero Uno. Par sati kasnije, Bufalino zazvrat svog ličnog atentatora, Frenka „Irca“ Širena, šalje u Malu Italiju da ubije Ludog Džoa.

Umbertova Kuća Školjki, 5:23 ujutru – „Ludi Džo“ Galo, 43, u plavom prugastom odelu, na ranojutarnjoj porodičnoj večeri jede salatu sa lignjama i barene škampe, kada kroz sporedna vrata počnu da zvižde meci. Boce kečapa i ljutog sosa razbijaju se u paramparčad zajedno s tanjirima, dok Džoi preko svoje žene i pastorke baca drveni sto da bi ih zaštitio. Zalutali meci se zabadaju u beli gipsani zid, dok on trči ka ulaznim vratima. Pogođen u leđa, Džoi se zatetura, povrati ravnotežu pridržavajući se za svoj crni Kadilak, i pada mrtav na leđa, na pločnik Malberi Strita.

Ovo ubistvo će zauvek biti kanonizovano kao mit u Maloj Italiji. Turisti će dolaziti u Umbertovu Kuću školjki i tražiti da vide rupe od metaka. Svakako ne dolaze zbog školjki. Lokalna italijanska dosetka kaže da je atentator hteo da ubije šefa kuhinje, ali ga je promašio. Sada nove generacije odlaze kod Umberta (žao nam je, ne u originalni restoran) da vide gde je Irac skenjao Ludog Džoa. Ali pre nego što navale na precenjenog jastoga fra diavolo, vredi zastati i zapitati se: da li je Frenk Širan ubio Ludog Džoa?

U procesu pisanja svoje knjige, Ludaci: Ludi Džo Galo i revolucija na marginama podzemlja, postavio sam ovo pitanje Albertu Sidmanu, bivšem glavnom inspektoru policije Njujorka, koji je istraživao ubistvo Ludog Džoa. On mi je rekao da misli da nije. Sa njim se ne slaže jedna novinarka koja je, dok je bila studentkinja, bila svedok ubistva, pošto je te večeri bila u Umbertovom restoranu. Ona je bila izvor za Čarlsa Branta, koji je na pisao Čujem da krečite, knjigu o stvarnim zločinima, koja je bila inspiracija za Irca. U skorašnjem članku u Slejtu, koji govori o dežurnim krivcima, citiraju Džoijevu udovicu, koja kaže da su atentatori bili „sitni, niski, debeli Italijani“. A ne Irac od dva metra.

Kratak odgovor je da nikada nećemo znati. Ako je posao obavljen kako treba, niko ne bi trebalo da otkrije ko ga je obavio. Možda je Širan i sam hteo malo da se proslavi u staračkom domu, gde je 2003. dočekao kraj u miru. Ili priliku da bude ovekovečen u Skorsezeovom filmu. U Holivudu, zasluge su ono što je najbitnije.

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE UK.