Da li je "kvarcovanje" u stvari bolest zavisnosti?

Prethodno objavljeno na Tonic.

Iako ih prate dobro dokumentovani rizici po zdravlje, solarijumi su i danas popularni u SAD: preko deset miliona Amerikanaca se bar jednom godišnje kvarcuje. Većina njih to radi i više puta godišnje, kaže Džared Stejplton sa Univerziteta Ratgers. Neki razviju zavisnost od ovog procesa – čak 5 odsto studenata, koji spadaju u najbolje istražen segment populacije. Kolokvijalno poznata kao "kvarcoreksija", zavisnost od sunčanja je ponašanje sa svim simptomima kliničke zavisnosti. Neki stručnjaci na polju psihijatrije i medicine zato smatraju da ovu zavisnost treba uvesti u zvaničnu dokumentaciju Američkog psihijatrijskog udruženja (APA).

Trenutno APA samo jedan vid ponašanja – kockanje – uvažava kao bolest zavisnosti, i to od pre samo par godina, od petog izdanja dijagnostičko-statističkog priručnika Ali upravo uvođenje zavisnost od kockanja u DSM-5 ukazuje na promene u tumačenju fenomena zavisnosti, smatra Stejplton, pa bi se moglo očekivati da se u sledećim izdanjima priznaju i druge slične pojave kao što je zavisnost od korišćenja solarijuma. Za razliku od kockanja, kaže on, „kvarcovanje” je relativno nov zdravstveni rizik koji ne pogađa veliki boj ljudi (kao na primer pušenje, još jedan vid ponašanja koji vodi ka raku). Iz tog razloga, mnogo su bolje finansirana naučna istraživanja koja se bave pušenjem.

Što se DSM tiče, kompulzivno kockanje je za razliku od sunčanja bilo očigledna polazna tačka, objašnjava Stejplton. "Kompulzivni kockari snose teške posledice. Desi im se da proćerdaju svu ušteđevinu, da bankrotiraju.” Dok kompulzivno korišćenje solarijuma se u manjoj meri odražava na širu javnost, teže se prati i ređe izučava. Ali za one kod kojih se javi melanom – najteži oblik raka kože – posledice mogu biti kobne.

Računajući i preživele, korišćene solarijuma svake godine izazove preko 260,000 slučajeva raka kože samo u SAD, a troškovi lečenja ovih bolesti iznose $300 miliona godišnje. Ovo su samo dva od brojnih razloga zbog kojih Stejplton, autor dela Behavioral Addiction Indoor Tanning Screener (2016), smatra da ovo ponašanje treba tretirati kao bolest zavisnosti slično kockanju.

Ipak, da bi se kvarcovanje uvrstilo u DSM moraće da zadovolji jedanaest strogih kriterijuma u četiri kategorije: da postoji fiziološki mehanizam/efekat; da se osobe izlažu ovom ponašanju iako su svesne negativnih posledica; da im ono nesrazmerno okupira misli; i da postoj eksterne posledice – kao što je u slučaju kompulzivnog kockanja bankrot. "Što se mene tiče, zavisnost od solarijuma sve te uslove ispunjava”, kaže Petros Levonis, šef odseka za psihijatriju pri Medicinskom fakultetu Ratgers u Nju Džersiju, autor jedanaest knjiga na temu zavisnosti.

Potrebno je još istraživanja da bi se fenomen bolje razumeo i formalizovao: kako se razvija, na koje ljude utiče, šta bi se mogla ponuditi kao terapija. Sve ovo teže ide dok psihijatrija još nije spremna da prepozna kvarcovanje kao bolest zavisnosti. Dokazi su na stolu ali nisu potpuni – na tome se i radi.

Karolin Hekman, stručnjak za rak kože sa Ratgersa, više od decenije bavi se upotrebom solarijuma. Po njoj, sa godinama sve je više dokaza da ovo ponašanje funkcioniše kao zavisnost. Kod zavisnosti postoji fizička osnova – signal u mozgu razvija osećaj zadovoljstva, navikava nas da aktivnost ponovimo.

Možda zvuči neočekivano, ali sve je više dokaza da organizam postaje fizički zavistan od ultraljubičastog svetla. Podaci sa početka ovog veka povezuju lučenje endorfina sa ekstremnim kvarcovanjem.

Jedno često citirano istraživanje pratilo je osmoro osoba koje su se izlagale UV zracima 8-15 puta mesečno, i još osmoro osoba koji su to radili bar jednom ali ne više od dvanaest puta mesečno. Ove grupe različito su reagovale na naltrekson, supstancu koja se daje zavisnicima od opijata pošto pođu detoksikaciju. Naltrekson blokira receptore u mozgu što kod zavisnika izaziva simptome krize ako uzmu novu dozu droge a da prvu još nisu iščistili iz organizma.

Ovo kod već detoksifikovanih pacijenata pomaže da se spreči ponovno vraćanje štetnoj navici. Ispitanici su zato dobili ili niske doze naltreksona ili placebo, da bi zatim bili izloženi solarijumima od kojih su neki zaista emitovali UV zrake a neki nisu. Kada su zabeleženi njihovi utisci, češće kvarcovanim licima manje su prijali UV zraci ako su bili na naltreksonu, čak su im izazivali simptome krize kao što su drhtavica ili mučnina. „Negativna reakcija na naltrekson sugeriše da je kod njih postojao hronično povišen nivo endorfina“, navodi se u zaključku ove studije iz 2017. u čijoj je proveri učestvovao i Stejplton.

Iako se u solarijume sve ređe ide, Stejplton kaže da problem ne nestaje. Osobe koje najviše preteruju obično su mlade bele žene. Skoro svaka treća pripadnica ove demografske grupacije kvarcuje se bar jednom godišnje, ali daleko od toga da su jedine – studentkinje su samo češće anketirane od ostalih grupa, kaže Met Menš, dermatolog sa Univerziteta Minesota.

On je u sklopu sopstvenog istraživanja fenomena kompulzivnog kvarcovanja ustanovio da gej i biseksualni muškarci posećuju solarijume približno podjednako često kao i mlade bele žene, ali detaljna ispitivanja njihovih navika (sunčanje na otvorenom bez zaštite) nije bila sprovedena. Ovo ukazuje na mogućnost da problem korišćenja solarijuma – implicitno kao bolest zavisnost – mogao da bude i mnogo širi nego što se do sada smatralo.

Interventne alternative postoje, ali često nisu adekvatne ili im nedostaje testiranja. „Kad kvarcaši prepoznaju da imaju problem, lekari često nisu spremni da im izađu u susret jer nemaju pouzdane protokole za ovu vrstu zavisnosti”, objašnjava Hekman. „Često se nastavlja sa izlaganjem kože štetnom zračenju čak i u zrelom dobu.” Postoje indicije po kojima interventne mere koje se danas primenjuju čak dodatno otežavaju problem. Menš i njegove kolege, na primer, su upravo objavili rezultate svog istraživanja efikasnosti potamnjenja kože bez zračenja (u vidu losiona ili spreja), kako bi se ustanovilo da li ova alternativa uspešno smanjuje upotrebu solarijuma.

Koristeći podatke iz 2015., Menš je ustanovio da su osobe koje koriste ove metode čak sklonije korišćenju solarijuma. Razlog je delimično u tome, smatra on, što solarijumi često nude zračenje u paketu sa sprejom, što znači da korišćenje jedne metode čini osobu sklonijom da besplatno proba i drugu. Dakle, iako dermatolozi danas savetuju ljudima da losion ili sprej mogu da zamene solarijum, dokazi ne govore u prilog efikasnosti ovog pristupa.

Ako bi se kompulzivno kvarcovanje uvelo u DSM kao bolest zavisnosti, Levonis kaže da bi psihijatri mogli da ponude i bolje mere. „Ovako smo prinuđeni da obilazimo oko dijagnoze”, kaže on, „da pričamo o drugim temama kao što su telesna dismorfija, OCD, anksioznost, promene raspoloženja – indirektno vezanima za korišćenje solarijuma. Uvođenjem u priručnike, „problem bi se tretirao iskrenije i lakše.” Ne bi bilo zgoreg ni da se javnosti otvoreno predoče ppotencijalnposledice ponašanja na koje se danas gleda samo sa podsmehom.

Zavisnost je često poput čvora – u nju su uvezane razne vrste ponašanja, poremećaja, kompenzatornih mehanizama. Kod onih koji preteruju sa solarijumom, prvi korak ka rešavanju problema bilo bi priznanje da taj problem postoji, da njihova zavisnost ima i fiziološku i psihološku komponentu, da se mora lečiti. Dok se to ne bude desilo, naučnici će nastaviti da tragaju za efikasnijim pristupima kojima bi se moglo pomoći kompulzivnim kvarcašima, zaključuje Hekman. Ali sve dok se ne bude preciznije znalo ko se i zašto izlaže štetnom UV zračenju, biće teško uvesti efikasna zakonska ograničenja ili informisati javnost o razmerama ovog problema a da to nije kroz TLC reportažu.