Bio sam na letu na kom je pilot rekao: Dame i gospodo, u avionu je bomba

U utorak, 26. Marta, pilot Leta SQ 423 Singapur erlajnsa rekao je putnicima da je u avionu bomba. Pošto je dobio pratnju vojnih lovaca, avion je bezbedno sleteo na aerodrom u Čangiju. Otprilike 30 minuta pre sletanja, putnici u avionu su obavešteni o opasnosti. Pregled aviona je pokazao da nije bilo sumnjivih predmeta.

Predstavnik za javnost Singarup erlajnsa je izjavio za VICE: “Singapur erlajns potvrđuje da je postojala pretnja bombom na letu SQ423 iz Mumbajia za Singapur. Avion je stigao u Singapur 26. Marta 2019. oko 8 časova ujutro po lokalnom vremenu. U avionu je bilo 263 putnika. Sarađujemo sa vlastima u istrazi i izražavamo žaljenje što ne možemo da pružimo više informacija”.

VICE je razgovarao sa Vidžaj Singom, jednim od putnika na letu SQ423, kako bismo saznali šta se tačno dogodilo. Vidžaj je član redakcije VICE Asia.

Bio sam na noćnom letu iz Mumbaija za Singapur, u ponedeljak 25. marta. Zaspao sam brzo ali sam se iznenada probudio kada je posada počela da pali svetla i da traži od nas da uspravimo sedišta. Do trenutka kada su to javili drugi put preko razglasa, već sam bio potpuno budan. Rekli su nam: “Dame i gospodo, u avionu je možda bomba. Mislimo da je u pitanju prevara ali još uvek istražujemo. F-16 avioni će nas ispratiti do aerodroma”.

Odjednom je jedan F-16 proleteo pored našeg prozora. A onda još jedan. Odmah posle objave, svi su se uspravili i počeli da pričaju. Bilo je mnogo tenzije u vazduhu, mnogo namrštenih lica, nervoznih gestikulacija i preovladavao je opšti utisak zbunjenosti i nesigurnosti. Neki ljudi su izvadili telefone i snimali F-16 avione koji su leteli uz naš.

Doduše, nije da sam se zbog njih osećao nešto mnogo sigurnije. Pogled na vojni mlaznjak mi je samo potvrđivao da situacija eskalira, tako da nisam mogao da se nateram da to snimam. Šta ako su ovo poslednji trenuci u mom životu?

Buljeći u vojni avion, pitao sam se šta bi oni mogli da urade kada bi stvarno u avionu bila bomba. Da li bi nas oborili da zaštite Singapur? Zašto vojni avioni? Zašto F-16? Kako oni mogu da pomognu?

Počeo sam da se pitam da li ću izaći iz ovoga živ ili mrtav. Bilo je kao da si u filmu, tako se sve razvijalo. Ljudi su nervozno žamorili. Posada je pokušala da zadrži smirenost ali moglo im se videti u očima koliko su zabrinuti. Ja sam samo mislio: “Ko će se brinuti o mojoj deci ako se nešto dogodi s ovim avionom?” Mogućnost da ću da umrem je stajala preda mnom, gledala me u oči.

Iza mene je bila mala devojčica i pitala je svoju majku: “Mama, hoćemo li biti okej? Hoćemo li stići u Čangi?”

Većini ljudi je bilo teško da budu u zatvorenom prostoru u kome im je rečeno da se nalazi i bomba. Nema bekstva. Nemaš gde da se skloniš. Sve što smo mogli da radimo jeste da sedimo tu i nadamo se u sebi, dok se pretvaramo da je sve naizgled u redu. Porodice su međusobno razgovarale panično. Svi su gledali kroz prozore. Vojni avioni su bili vrlo blizu.

Nije bilo vrištanja ni vikanja, ali videlo se da su ljudi uplašeni. Možete da zamislite šta im je prolazilo kroz glavu. Bili su tu parovi, roditelji sa decom, grupe prijatelja. Bila je to teška psihološka borba za sve.

Devojčica iza mene je uporno zapitkivala majku zašto su vojni avioni tu a mama je pokušavala da je uveri da je sve u redu. Ispred mene je bio tinejdžer sa ocem. Pričali su o tome da li su dobro čuli objavu. Nisu verovali da su dobro čuli - dečko je ubeđivao oca da su u objavi rekli da je sve verovatno prevara i da nema nikakve bombe.

Pilot se više nije oglašavao , što je bilo čudno. Kada treba reći nešto o vremenu, piloti se javljaju svakih 10 minuta s novim podacima. U ovom slučaju, u pitanju je bila bomba i obratili su nam se samo jednom, a od tada ništa. To nam nije pomoglo da smirimo živce.

Vojni avioni su nestali čim smo stigli iznad Čangija i bezbedno smo sleteli. Bilo je ogromno olakšanje dotaći bezbedno zemlju. Ali nisu nam odmah dozvolili da izađemo. Znajući da smo se bezbedno spustili, ljudi su počeli da ispuštaju nagomilanu tenziju. Muškarci su počeli da dižu glas na posadu, tražeći da izađu jer su se plašili da će propustiti sledeći let. Morali smo da prođemo dodatnu bezbednosu proveru kada smo se iskrcali, ali niko nije rekao ništa više. Otišao sam kući, srećan da vidim svoju porodicu.

Sada kada pričam o ovome, pošto je prošlo nedelju dana, strah mi se pretvorio u zbunjenost i frustriranost. Niko ne priča o ovome a Singapur erlajns nije ništa javio nijednom putniku. Mislim, jedino su mi rekli da sam mogao da poginem na tom letu. Ništa naročito.

Pitam se zašto su nam to uopšte objavili? Čudno je da kažeš ljudima da je u avionu možda bomba ako nisi siguran da je to istina. Šta je razlog za takvu odluku? Zašto dizati paniku? Ili je bolje da putnici znaju za tu mogućnost?

Kasnije sam na vestima čuo da je neko zvao aerodrom odmah posle poletanja i javio da je bomba u avionu. Ali nisu nam ništa rekli do pola sata pred sletanje, što isto nema smisla. Ako je pretnja bila iole ozbiljna, zar ne bi trebalo da avion hitno sleti?

I šta sa detetom i ženom sa leta koje su navodno zadržali da ih ispitaju? Ko su oni? Gde su oni? Kakve veze oni imaju?

Nedelju dana posle incidenta, srećan sam što sam živ, ali još uvek čekam odgovore.

Članak je prvobitno objavljen na VICE ASIA.