Slike života na udaljenim Farskim ostrvima, gde muškaraca ima više nego žena

„Farski muškarci su tradicionalni, ali su žene modernije“, primećuje Olavur, stanovnik Skalafjordura na Farskim ostrvima u Danskoj. "Ona čak i ne plete." Ova 22-godišnjakinja je jedan od mnogih muškaraca koje je Andrea Gjestvang upoznala dok je radila na svojoj novoj knjizi, Atlantic Cowboy.. Knjigu je objavio GOST, a u pitanju je bogata monografija koja dokumentuje ruralne zajednice Farskih ostrva, gde su fokus na tradicionalne rodne uloge i industriju kojom dominiraju muškarci izazvali rodnu neravnotežu među stanovništvom.

Kada je prvo počela da radi na projektu 2014. godine, muškarci na Farskim ostrvima bili su brojčano jači od žena za skoro 2.000 pojedinaca (tada je bilo manje od 50.000 stanovnika, danas je malo više od tog broja), pošto su žene odlazile da studiraju u Kopenhagenu i drugim evropskim gradovima. „Ovde možete da studirate učiteljski ili negu, ali ako želite nešto akademskije ili kreativnije, idite u inostranstvo“, primećuje Gjestvang. "Onda se vratiš i nema posla za tebe." Razumljivo, mnogi se ne vraćaju.

Ostrva imaju snažnu hrišćansku tradiciju – uzgred, ona su i poslednja nordijska regija koja je uvela istopolne brakove – a migracija je dovela do toga da muškarci u ribarskim i poljoprivrednim zajednicama usvajaju različite porodične jedinice, često živeći sa bratom ili roditeljem.

Na Gjestvanginim fotografijama, ova dva aspekta života – posao i dom – predstavljeni su mrtvim prirodama umrljanim krvlju i intimnim portretima domaćinstava, uz slike ogromnog, ponekad intenzivnog pejzaža. Ona je za VICE govorila o savremenim izazovima muškosti i kako rodni deficit utiče na odnose i izlaske.

VICE: Kada si saznala za rodnu neravnotežu na Farskim ostrvima?

Andrea Gjestvang: Slučajno sam srela jednog pisca u jednom baru u Berlinu, koji je pričao o ovom problemu odlaska žena. Bio sam radoznao i iznenađen – ostrva su deo nordijskog regiona, gde smo uglavnom liberalni i ponosni što smo „ispred” kada je u pitanju rodna ravnopravnost – pa sam otišla tamo 2014. i samo se vozila okolo. Ubrzo sam naišala na ova neformalna sastajališta, posebno na luke, gde sam zatekla mladiće kako se druže, piju pivo ili ćaskaju.

Koje su bile najčešće brige ili strepnje o kojima su ljudi govorili?

Stariji muškarci – farmeri, ribari ili penzioneri – bili su prilično srećni zbog svoje situacije. Imali su dug život na ribarskim čamcima i slobodu koja dolazi kada budete sami. Mnogi su tražili alternativne porodične odnose, živeći sa majkama, braćom ili sestrama, svojom malom grupom. Ali oni su bili zabrinuti za mlađu generaciju i kako bi se život na selu mogao nastaviti ako nedostaje žena. Mlađi muškarci su se žalili da su „nestale sve devojke sa kojima sam išao u školu“ – nije baš tačno, na Farskim ostrvima, naravno, ima mnogo žena – ali su možda počeli da love ribu i hteli da tamo ostanu, ali nisu znali kako mogu da imaju porodicu, ili da li bi žena bila voljna da se tamo preseli.

To je potencijalno prilično osetljiva tema. Kako ste vodili ove razgovore i kako si stekla poverenje?

Odrasla sam na velikoj farmi pa mogu da pričam o ovcama i kvalitetu zemlje, odrasla sam i sa ovim mentalitetom da pričam o vremenu, komšijama... Tako da smo potrošili mnogo vremena govoreći o vremenu, komšijama, ovcama, pa na kraju o njihovim životnim očekivanjima, ljubavi i samoći. Neki su bili prilično filozofski nastrojeni, drugi su bili više u fazonu „tako je kako je”, što mislim da takođe mnogo govori.

Koliko je taj stav ukorenjen, i uopšteno govoreći, ta kultura žena koje se iseljavaju?

Postoji određena tuga – jedan momak je živeo sa bratom i ocem, majka i sestra su otišle u Dansku – ali isto tako rano počinje. Kada imaju 15 ili 16 godina, mnoga deca idu u Dansku da pohađaju jednogodišnju školu, ali to radi više devojčica nego dečaka. Mnogi dečaci napuštaju školu u ovom uzrastu i idu u ribolov sa ocem, ujakom ili dedom. Društvo se promenilo i više muškaraca ide da se obrazuje, ali postoje ove godine ribolova. Razgovarao sam sa nekim akademicima i očigledno je uobičajenije da muškarci nastave život koji su započeli njihovi preci, na farmi u nekom dalekom mestu, na primer. Oni ne bi videli razlog da se presele negde drugde, dok žene ne osećaju istu odgovornost.

Bia si tamo više puta u periodu od šest godina. Koje promene si primetila?

Teško je videti kako se društvo menja za šest godina, nije mnogo vremena. Znam da se promenilo nakon COVID-a – više ljudi se vratilo, mladih porodica i više žena – to je dobra stvar. Promena koju sam osećala mnogo više je da se tamo osećam kao kod kuće.

A što se tiče dugoročnog plana, da li je bilo ikakvog osećaja da se stvari rešavaju?

Drugačije je ako razgovarate sa muškarcima ili političarima – političari imaju svoje predloge. Svakako da su mogućnosti za studiranje na Farskim ostrvima sve veće, ali je i dalje društvo veoma fokusirano na tradicionalni rad. Jedan od muškaraca sa kojima sam mnogo razgovarala o tome, živeo je sa svojom majkom na krajnjem severu i rekao je „da vidimo šta će se desiti“. To je u velikoj meri taj mentalitet.

Navikli su da ne kontrolišu sve, žive u sredini u kojoj su zavisni od vremenskih prilika.

Nakon što sam završila projekat, saznala sam da je sreo ženu iz drugog grada koja se doselila kod njega. [Drugi] mladići to žele, ali takođe nisu voljni da odustanu od svog životnog stila – da idu u ribolov na tri meseca… Kada smo razgovarali o tome na više političkom nivou, o tome šta će se desiti u ovim zajednicama, bili su zabrinuti i razgovarali o tome na napredniji način, ali u sopstvenim životima nisu bili zabrinuti. Mislim, tamo ima žena.