Nedelju dana sam živela bez društvenih mreža

Ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš. Ova izreka je jedna velika istina. U to sam se sama uverila kada sam morala čitavih nedelju dana da provedem bez društvenih mreža. Kada smo smislili temu za tekst ona je automatski dodeljena meni. Moram priznati, protiv moje volje. Ja sam bila savršen kandidat za ovaj eksperiment upravo zbog toga što "živim" na internetu. Ne mislim da imam problem, priče o zavisnosti od neta su mi uvek bile pomalo smešne. Ali istina je da na društvenim mrežama provodim veliki deo vremena. Volim da budem u toku, da pratim šta moji prijatelji i poznanici rade. Najviše volim da objavljujem sadržaj i nije me sramota da priznam da uživam u pažnji i lajkovima. Nisam imala pojma na šta će mi život ličiti kada su me osudili na nedelju dana bez svega toga. Jedino sam znala da neće biti dobro.

Imam naviku da stalno u toku dana proveravam telefon da vidim šta se dešava na Fejsu i Instagramu. Bilo mi je jako teško da prestanem to da radim kada sam ove aplikacije obrisala sa telefona i deaktivirala profil na Fejsu. Znate kako ljudi kada izgube neki deo tela povremeno imaju osećaj kao da je još uvek tu i da mogu da ga koriste? To se zove fantomski ud. Tako sam ja patila od fantomskog Fejsbuka. Lupala sam recke svaki put kada bih krenula da proverim Fejs ili Instagram i shvatila da ne mogu. Kažu da slika govori više od hiljadu reči, pa vi pogledajte kako je to izgledalo.
Tokom ovog posta sam fotkala sve što bih i u normalnim uslovima. Jedini problem mi je bio što nisam imala gde da postujem te fotke. Prvi dan su kolege sa Prve našle pet štenaca u šumi pored zgrade. Bili su medeni i svi smo odmah pojurili da ih fotkamo i snimamo. Tada sam automatski krenula ka Instagramu da napravim story kada me je pukla surova realnost. Nisam mogla da podelim snimak kako kuca pije mleko sa malene cucle i to me je ubijalo. Morate me razumeti, ovakav materijal za Insta story se ipak ne nalazi svaki dan.

Prvi dan je bio težak. Taj problem sam rešila tako što sam izašla na piće sa drugom i onda to jedno piće pretvorila u šest. Drugi dan sam na posao krenula mamurna i nervozna, jer nisam mogla u prevozu da listam objave na Fejsu, što je inače moj jutarnji ritual. I ovaj dan sam provela hvatajući sebe kako svako malo pokušavam da proverim šta se dešava na društvenim mrežama. Imala sam osećaj da sam odsečena od sveta. Jedini plus u celoj situaciji je to što mi je baterija na telefonu prvi put izdržala ceo dan. Obično moram da jurim neku utičnicu na poslu da mi se mobilni ne bi isključio dok se vraćam kući.
Najviše me je nerviralo kada mi neko kaže da pogledam Fejs. To veče sam se zamalo posvađala sa dečkom jer mu se više puta desilo da mi kaže da nešto proverim na Fejsu i onda me još bledo gledao dok sam ja besnela. Očekivala sam da ceo svet boluje sa mnom.

Prvi put sam se osetila usamljeno dok sam to jutro išla ka autobuskoj stanici. Nedostatak društvenih mreža je imao najveći uticaj na to da se osetim kao da nemam kontakt sa prijateljima. Taj dan sam shvatila da ne mogu da dobijem ni rođenu majku, jer svu komunikaciju obavljamo preko Fejsa. Ona živi u Crnoj Gori pa se zbog toga ne čujemo preko telefona.

Situacija sa majkom nije bila izolovan slučaj. Generalno jako mali broj mojih prijatelja ima moj broj telefona pa su se našli u problemu kada su videli da sam obrisala Fejs i da ne odgovaram na Instagramu. To veče mi je drugarica na kafi rekla da se zabrinula kada joj nisam iskočila prva na Insta storiju, a posle sam videla još nekoliko poruka od ljudi koji se pitaju da li sam živa i da li se nešto loše dogodilo. Nije mi bila namera da se ljudi brinu, ali mi jeste bilo drago što je moj odlazak primećen.

Posle usamljenosti i osećaja izolacije, najveći problem mi je predstavljalo to što nisam mogla da radim onako kako sam navikla. Fejsbuk nije samo mesto gde hranimo svoj ego brojeći lajkove na slefijima. To je izuzetno moćno sredstvo komunikacije. Ja koristim i Fejs i Instagram da se upoznam sa novim ljudima. Tako gradim nova prijateljstva, ali i nove kontakte koji su mi od velike važnosti kada pišem tekstove. Bila sam prinuđena da brojne zadatke pomerim za sledeću nedelju zbog nedostatka društvenih mreža.

Zanimljivo je da nisam primetila kako odjednom imam mnogo više vremena. Jedno veče sam samo provela čitajući knjigu umesto da skrolujem Instagramom i to je to. Inače nemam običaj da satima gledam šta se dešava na društvenim mrežama, one su nešto što proveravam mnogo puta na dan, ali u kratkim vremenskim intervalima. Pričala bih sa koleginicom ili nešto slično umesto da pogledam Fejs na dva minuta kad se smorim od posla. Zbog toga mi ova pauza nije bila preterano korisna u tom smislu. I još jedna stvar, bilo mi je jako teško što nisam mogla da objavim na Fejsu sam čitala ono veče da svi vide koliko sam pametna.

U današnje vreme su ljudi zauzeti i prosto nismo u mogućnosti da se svakodnevno viđamo sa prijateljima. Ja bih volela da svaki dan blejim na kafi sa drugaricama, ali to jednostavno nije moguće. Fejs i druge društvene mreže su nam pružile način da i pored svih prepreka modernog života održimo kontakt sa dragim ljudima. Zbog toga sam bila srećna kada su se brojni ljudi, i pored toga što nemaju moj kontakt, iscimali dovoljno da me nađu i da se čuju sa mnom.

I pored toga što sam nestala sa lica zemlje i što nije imala moj kontakt, najbolja drugarica iz srednje me je pozvala da zajedno proslavimo njen rođendan. U nedostatku društvenih mreža sa moje strane, ta komunikacija je tekla preko moje sestre.

Pretposlednji dan sam primetila jednu veliku promenu. Prvi put nisam imala opsesivnu potrebu da proveravam šta se dešava na netu i da postujem. Nisam mislila da će svet da se sruši ako ne objavim video svoje mačke koja pije vodu sa česme kao damica. I nije se srušio. Počela sam da razmišljam o tome koliko smo postali opsesivni deljenjem svakog detalja iz naših privatnih života. Sada kad sam se na neki način odvikla od toga, cela stvar mi je delovala pomalo smešno. Mada, bila sam sigurna da je to prolazno osećanje i da ću se jako brzo vratiti na staro kada ponovo dobijem Fejs i Instagram.

Najzad je došao taj dan! Trebalo je samo da se strpim do pola sedam uveče da bih se vratila "među žive". Ceo dan sam imala potrebu da varam, samo na sekund da proverim šta se dešava. Nedelju dana bez društvenih mreža nije mala stvar. Iako pratim vesti i dešavanja u medijima, imala sam osećaj da mnogo stvari propuštam. Fejs je ipak jedan mikrokosmos i malo ko ima tu privilegiju da ga ne koristi. Instagram je druga priča. Dosta ljudi je mislilo da će mi Instagram najviše nedostajati, jer tu imam veliki broj pratilaca, ali desilo se upravo suprotno. Nedostatak Fejsbuka je napravio pravu pometnju u mom životu i to najviše zbog prekinutog kontakta sa ljudima.

Sada kada ponovo imam pristup društvenim mrežama, ponovo postujem redovno. Međutim, moj stav se pomalo izmenio. Shvatila sam da mi u stvarnosti nije previše bitno koliko će ljudi videti moju novu fotku i koliko ću lajkova dobiti. Bitno mi je da imam uvid u to šta rade meni bliske i drage osobe. Želim da znam kada neko iz moje srednje diplomira. Zanima me koja drugarica ima novi posao ili novog dečka. To su stvari koje sam propuštala i koje su mi najviše nedostajale. Naravno da najviše volim da provodim vreme sa prijateljima uživo, da pijemo kafe i pričamo satima, ali bez Fejsa ili Instagrama je nemoguće pratiti živote i održavati kontakt sa tako velikim brojem ljudi. Upravo zbog toga sam stekla novu zahvalnost za društvene mreže i ne planiram da ih ponovo brišem u skorije vreme.

Još na VICE: 

Savremeni razlozi zbog kojih nam pucaju veze

Kako ljudi žale za umrlim prijateljima sa interneta

Fejsbuk nam možda produžava život, ali kako nam ga skraćuje