Krajnje je vreme da Srpska pravoslavna crkva pokaže inicijativu i pravoslavnim gejevima stavi do znanja da mogu da budu i vernici i gejevi a da se ne odmetnu u manastir. VICE će nastaviti da objavljuje razmišljanja gej ljudi unutar SPC.
Još na početku srednje škole, nedefinisanih seksualnih afiniteta i još nedefinisanijeg odnosa prema Bogu, otišao sam na liturgiju u svoju parohijsku crkvu. Liturgija nije tek obična devedesetominutna služba, prema pravoslavnoj teologiji ona je sama suština postojanja Crkve, budući da se njome Bog, svojim telom i krvlju, oprisutnjuje nama. Pravi vernik ne prisutvuje liturgiji, on njome živi, što podrazumeva prisniji odnos sa parohijanima – članovima liturgijske zajednice i episkopom, to jest, sveštenikom koji predstavlja samog Hrista u Liturgiji. Prostije rečeno, živeti kao vernik je mnogo više od nošenja kolača u crkvu i mučkog uzdržavanja od svinjetine na Veliki petak.
Reklame
Sveštenik moje parohije je zaista bio super i radovao se jednoj mladoj osobi koja traga za Bogom, a ekipa koja je takođe redovno odlazila na službe bila je veoma predusretljiva. To je zaista bilo novo, savremeno lice crkve na koje se ne može naići nigde u medijima. Često smo zajedno odlazili na Adu Ciganliju posle nedeljnih službi, viđali se na kafama, čak i otvorili blog na kome smo pisali o našim doživljajima i ulozi kao laika, to jest, civila u crkvi.
Bio sam licemer. Znao sam da me privlače muškarci, a javno sam bio zgrožen.
Kako se naš odnos produbljivao, više smo se i družili, posećivali zajedno druge crkve i manastire, zašli dublje u samo „tkivo" SPC. Prvi moj susret sa gej crkvenom osobom je bilo tokom gostovanja na jednom manje poznatom crkvenom radiju. Bio sam pozvan da govorim o svom blogu i delatnosti u crkvi, i kako bih svoj doživljaj približio mladima. Nedugo posle gostovanja, voditelj me je zvao na piće, pošto je bio oduševljen mojim nastupom.Tu se desila moja prva neprijatna situacija u tada još kratkom „crkvenom stažu" – rekao mi je da ga mnogo privlačim i pozvao kod sebe da gledamo neki film. Bio sam potpuno šokiran, zato što sam pipkanje u studiju i suvišno tapšanje po ramenima sada video potpuno drugačije. Blokirao sam ga na svim mogućim mrežama i požalio se svom svešteniku, kome je pozlilo od tog neprijatnog saznanja. Hej, voditelj na crkvenom radiju je gej! Pa u Bibliji piše ako muškarac legne sa muš… Poznati citat koji pred svaki Prajd čujemo od patrijarha ili Amfilohija.
Ali i ja sam bio licemer. I ja sam tada shvatio da me definitivno privlače muškarci. Našao sam za shodno da budem zgrožen, a noći sam provodio na Romeu i gej porno sajtovima. Bio sam u ormanu i niko nije znao za to. Na vodećim pravoslavnim forumima debate o homoseksualnosti su uglavnom bile oko toga da li je to bolest ili greh (tim „greh" su uglavnom činili moderniji vernici). O gejevima vernicima se nikada nije razgovaralo, osim svedočenja anonimnih „izlečenih" homoseksualaca. Dakle, seksualna privlačnost ka istom polu se preleži kao boginje, i to je samo jedan od stupnjeva ka idealnom verniku.Novi dodir sa homoseksualcima u SPC sam doživeo kad sam krenuo sa obilascima manastira. Sprijateljio sam se sa mladim igumanom jednog manastira pored Požarevca i često vikendima navraćao kod njega. To su bile priče. To nisu bili samo voditelji crkvenih radio stanica, već monasi, igumani i vladike. Štaviše, jedan iskušenik, u čijoj sam keliji (sobi) odsedao kada sam svraćao me je jednom suptilno zamolio da ga „izmasiram"… Ipak sam odoleo tom iskušenju, iako sam često zamišljao da ću to uraditi.Kao tipični klozetirani gej, iznova sam bivao iznenađen nad pričama o toliko prisutnim homoseksualnim aktivnostima unutar crkve. Među monaštvom je to zaista bila normalna i sveprisutna pojava. Mnogi gejevi su tako rešili da se „sklone od sveta" i posvete život Bogu, što je bila najbolja pokrivalica. Mnoge eparhije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi imaju i manastire koji služe kao faktički „regrutni centri" – gde se za monaštvo šalju najzgodniji mladići. Te manastire po pravilu često posećuju vladike.
Reklame
Mentalitet srpskog naroda u kombinaciji sa ugledom koji SPC (i dalje) uživa je umotao fenomenalno veo misterije oko ovakvih aktivnosti. Ljudi koji su bili svedoci ovakvih događaja su bili označeni kao dokoni lažovi ili neprijatelji crkve. Kako to, da baš u ova smutna vremena, kad je duhovnost najviše ugrožena, izbijaju gej skandali u svetosavskoj crkvi? Nekome ne odgovara jaka SPC…Sa mladim igumanom sam zaista sklopio istinsko prijateljstvo. Sa 26 godina bio je jedan od najmlađih manastirskih starešina u Srbiji. Često me je vodio sa sobom u posete drugim crkvama i manastirima. Jednom prilikom sam upoznao mladog kaluđera koji je pobegao u Crnu Goru od svog vladike jer je ovaj počeo da ga maltretira pošto je odbio seks.Ove prilično neprijatne priče su mi na neki način i pomogle da svoju seksualnost zdravije prihvatim. Počeo sam da shvatam koliko je to prisutno i – normalna pojava. Prvi put nisam „jedini u društvu" da voli muškarce, a da to nije Romeo! Stav mog prijatelja igumana me je takođe oduševljavao,na svaki moj komentar on je odgovarao da se to dešava ljudima, da ljudi padnu i da nikoga, apsolutno nikoga ne treba osuđivati. Čak sam razmišljao i da se autujem njemu i njegovom bratstvu.
Umorio sam se od borbe protiv vetrenjača
Van manastirskih zidina, moj sve više „frendli" stav prema LGBT populaciji je dočekan prilično negativno. Sveštenstvo je najoštrije osuđivalo bilo kakvu naklonost prema "seksualno devijantnima", a oni liberalniji su prosto govorili da je najviše što oni mogu da učine nenapadanje. Ni moji prijatelji iz parohije nisu bili oduševljeni.
Reklame
Na forumima sam vodio kilometarske debate o samoj homoseksualnosti i konceptu morala koga ona navodno narušava. Upisao sam fakultet, pa sam i ređe odlazio kod mog igumana. Posle sve više pritisaka i konstantnog nezadovoljstva, polako sam i batalio odlaske na službe. Umorio sam se u borbi protiv vetrenjača. Autovao sam se, bio mnogo srećnija i ispunjenija osoba, a odnos sa Bogom je ostao nerešen, ili možda sveden na neki lični odnos koji ne podrazumeva organizovanu crkvu ili religiju.I ne baš najsrećniji završetak, ali posle konstantnih komentara o tome da se šuška da me ima na nekim gej sajtovima, da me viđaju sa drugim muškarcima i mojih licemernih negiranja, shvatio sam da snagu mogu pametnije da investiram u borbi za sopstvena ljudska prava umesto licemernog negiranja sebe. Čak sam rešio da okrenem telefonom mog prijatelja igumana i da mu se autujem, ali je njegov broj postao nedostupan i izgubili smo kontakt.
Zaista nije potrebno biti dugo prisutan u crkvi da bi se saznalo šta se sve dešava u njoj. Gej afere, obljuba mladih iskušenika koji se pripremaju za monaški život, nameštanje manastira preko kreveta… Ništa od toga nije ni bilo tajna. Pre dve godine sam se čak i povatao sa likom na jednoj gej žurci u beogradskom klubu za koga sam shvatio da je monah.
Prva pomisao na odnos Srpske pravoslavne crkve i LGBT populacije uključuje definitivno Paradu ponosa, Amfilohija i patrijarha. O tom odnosu većina stanovnika saznaje u koškanju aktivista i pravoslavnih vladika tokom najvidljivije LGBT manifestacije u Srbiji – Nedelje ponosa i Povorke (kada Biro za koordinaciju službi bezbednosti odluči da je okej da se ona održi). Za petnaestak godina vidljivijeg LGBT aktivizma, u SPC se došlo do civilizacijskog stupnja da imamo „progresivnu struju" koja „Paradu srama" ne čašćava baš najgorim epitetima (kao vladika Grigorije koji je samo „ zapanjen nad tim ljudima koji hoće da demonstriraju ") do „stare garde" čije su perjanice patrijarh srpski i mitropolit crnogorsko-primorski, sa već prevaziđenim poređenjima sa pedofilijom i biblijskim gradovima bluda i razvrata.
Izuzev prošlogodišnje situacije kada su prvi put predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti osudili potpirivanje pravoslavnog sveštenstva, ovom odnosu verovatno i nema kraja. „Stara garda" će iz godine u godinu ponavljati istu priču i eventualno dodavati nove epitete i poređenja (poplave 2014. godine za koje je kriva pobeda Končite Vurst na Evroviziji), oni progresivniji će biti zapanjeni nad „reklamiranjem homoseksualizma" (i tiho dodati da niko nema blagoslov Crkve da tuče gejeve), građanska javnost će biti iznova zgrožena nad izrečenim, i to bi bilo otprilike to.
Reklame
Nedavno sam u gradu sreo parohijanku iz crkve sa kojom sam godinama provodio zajedno u crkvi i službi Bogu. Razmenili smo po koju reč, na priličnoj distanci. Pitao sam je, između ostalog, da li se čula sa mojim nedostupnim prijateljem, jer ne mogu nikako da dođem do njega. Mladi iguman je premešten u manastir stotinak kilometara dalje od Požarevca. Sudeći po njenoj priči, tamo su se do te mere intenzivirale orgije među monaštvom da se pročulo po celom selu, pa je nadležni vladika taj problem gurnuo pod tepih alokacijom bratstva u nekoliko smerova. Bilo je ljudi koji nisu odbili masažu…Homoseksualnost u crkvi nije ni javna tajna koja se čuva od zlih jezika, to je delatnost, potpuno normalna pojava, ali o kojoj ne postoji želja da se polemiše niti da se sa nje skine jaram bolesti (ili greha?) iako je u tolikoj meri prisutna. A krajnje je vreme da SPC pokaže inicijativu i pravoslavnim gejevima stavi do znanja da mogu da budu i vernici i gejevi a da se ne odmetnu u manastir.Pogledajte VICE News film o Paradi ponosa u Beogradu 2014. godine.
