Pitali smo beogradske roditelje kako preživljavaju pubertet svoje dece

Dok je roditeljstva - najveći strah koji preživljava sva doba, generacije, promene u društvu, ratove, glad - jeste onaj od puberteta naše najvoljenije dece koja u tom periodu od umiljatih pufnica ljubavi mogu da se pretvore u naše male monstrume, ćutologe, vrištače, nezainteresovane i apatične. Vreme koje počinje u našim glavama sa najmračnijim slikama od njihove desete godine, do potpunog zaborava kada pokušamo da se setimo nas samih tokom tih 'najgorih' godina. Pubertet, ta misterija mlade ljudske duše sa kojom se često borimo i galamom, brigom, lupanjem vrata, ćutanjem, psovanjem i večitim pitanjem: 'Kada će proći'.

Kada, stvarno? I kako?

Pozvali smo nekoliko poznanika i prijatelja da nam u kažu kako preživljavaju sa sopstvenim tinejdžerima danas, ovde, u Beogradu, u Srbiji.

Janja Bobić

Kod nas problemi i konflikti variraju - od onih koji se tiču života u zajednici, preko načina života, do aktuelnih životnih odluka. Što se tiče potonjeg, taj deo je najteži. Čini mi se da je ova generacija podcrtala ono što je prethodna načela – a to je odnos sa decom koji je otvoreniji, gde deca sebe smatraju ravnopravnim sa roditeljima. No, sa "ljubim ruke, majka", izgubljen je i autoritet koji se bazira na pukoj tituli roditelja, njegovim godinama i pripadajućem iskustvu. Preispitivanje nasleđenih vrednosti i pravila je postalo mejnstrim. Roditelj nije autoritet, prijatelji jesu, i to je mesto gde racio odlazi da umre.

Način života je nešto što izaziva najviše polemike. Količina distrakcija, informacija i izbora je nemerljiva u odnosu na vreme od pre 30 godina. Teško je pronaći zajednički jezik kada smatram da konkretni postupci i odluke imaju dugoročne posledice. Dete, sa druge strane, smatra da će 10-milimetarski plagovi u ušima zarasti jednog dana jer je tako rekao njen prijatelj, da će upisati fakultet ili srednju školu koju želi iako vreme provedeno u LOL-ovima ili na Jutjubu ozbiljno zadire u vreme za učenje i pripreme. Život u zajednici bolje da preskočim, jer se svodi na ignorisanje tuđih potreba i zadovoljavanje sopstvenih kao prioriteta, objašnjavanje da je pas bio već jednom u šetnji, da sudovi ne moraju da se operu, da je nuklearna kataklizma higijenski prihvatljivo stanje sobe, i ostale anegdote. Pravila su tu, pa ili nađemo kompromis ili se svađamo.

Komunikacija je ponekad iznenađujuće komplikovana, negde na liniji gde jedna strana govori svahili, a druga litvanski. Kada su različiti jezici u pitanju, eliminišem sve suvišno iz razgovora i svedem situaciju na najmanje zajedničke sadržioce, a to su:
- šta očekujem (ili želim, ili mi je potrebno), a šta ne.
- šta sam spremna da uradim, a šta ne.

To važi za obe strane, i funkcioniše iznenađujuće dobro. Naravno, u situacijama kada niko ne doživljava emotivni ispad. Postoje neke razlike između ženskog i muškog oblika tinejdžera. U određenoj meri odgovaraju stereotipima o polovima, no to je samo mali procenat onoga što ih čini takvima kakvi su. Jedno je ogoljena emocija, ranjiva, uplašena, nezaustavljiva. Drugi je racio, sujeta i potreba za dokazivanjem u sferi koja je njemu bitna. Jedno je buntovnica, drugi je gik. Jedno konflikte pretače u suze i polemike, drugi u zatvaranje u sobu i pokrivanje preko glave. Jedno ima defanzivan stav, drugi lako sarađuje. Jedno sumnja u sebe, drugi je samouveren i arogantan. Jedno želi da razgovara, drugo se zatvori kao ostriga. Kod zatvaranja, osim ako nije urgentna situacija, gledam da se strpim i dam detetu prostora. Kasnije će ili želeti da razgovara, ili će prihvatiti inicijativu za razgovorom.

Miloš Šaranović

Ako postoji period u kojem i najsigurniji roditelj svakodnevno preispituje svoj pristup, to je, bez sumnje, pubertet. Sklon tome da čujem šta mi ljudi govore i nesklon mistifikaciji roditeljstva, dve trećine sve energije i istraživanja sproveo sam u famoznom periodu za koji još uvek ne postoje svi odgovori, još manje prava objašnjenja.

Ne pamtim da me je nešto obradovalo kao podatak iz neke ozbiljne studije, nisam zaboravio nego, sasvim naivno, potisnuo izvor i autora, da je "lenjost samo simptom puberteta."

Pomoglo je, značajno, jer sam na trenutke bio užasnut stavom da je isuviše teško uraditi bilo šta. Bez ijednog trenutka bezobrazluka, drskosti ili odlučnosti, samo nije bilo načina da svom, inače bistrom i razumnom detetu, približim prednosti odnošenja prljavog suđa iz sobe do sudopere, iznošenja ostataka hrane ili ambalaže iz sobe u bilo koju drugu prostoriju, da o vešu i esencijalnoj higijeni i ne pričam. A ta specifična lenjost je jedan od simptoma, ne i jedini.

Slika koju sam imao već je bila zastrašujuća, od jutarnjeg gledanja Štrumpfova kao ultimativno kvalitetne zabave do večernje transformacije u porno zvezdu, preko tihih i teških dana punih strepnje do euforije koju je teško i posmatrati, do nestvarnih zaključaka dostojnih obrazovanog genijalca, trapavo ukrštenih sa rezonima blesavog i površnog deteta.

Sati ćutanja tužnog izraza lica i desetine pokušaja da se nekako načne razgovor, do iskreno i brzo izgovorene strepnje da će, ako ne pobedi večeras, omiljeni NBA tim imati teži raspored u plej ofu!?

Ili insistiranje na odlasku na događaj koji ga ne zanima, sa drugarima koji nisu drugari uz odbacivanje onoga što je do juče bilo važno i onih koji su pouzdano najbliži. Na par sati, pa nazad.

Stvari koje se teško prihvataju su bile OK bez trenutka drame. Najnormalniji dogovori i razgovori, bar povremeno, prosto potpuno nemogući.

Ritam naopakih situacija i scena koje zbunjuju je dodatna muka. Nekoliko puta u satu, pa onda jednom u deset dana.

Čini mi se, sada neku predstavu o tom periodu i imam, da sam na početku puberteta koji me je snašao znao manje nego ikada. Čak sam, opet mi se čini, lakše shvatao svog dvogodišnjaka ili petogodišnjaka i 'znao' da sam i sam nekada bio takav. Na početku puberteta sam bio siguran samo u dve stvari, da ništa ne razumem i da se svog puberteta apsolutno ne sećam.

Navikne se i na to, naravno, sve ljudske slabosti isplivaju, probleme, obično, rešavam, ovde sam se nadao da će proći. Naivno? Više nego. Na teška pitanja brzo odgovaram, u tom periodu sam hvatao vazduh i razmišljao. Nešto dobijao? Ma kakvi. Sitne gluposti, po pravilu, samo preskočim, u to vreme su me opterećivale i vrteo sam se u krug. Imale neko dodatno značenje? Nikakvo.

Elem, na kraju, prođe. Bez nekih posledica i prevelikih drama. Čak i bez rana. Prosto prođe. To, pretpostavljam, znači da smo ga uspešno prošli.

Dečački pubertet, o njemu sam pisao. Ovaj drugi, devojački, samo što nije. Ne plašim se. Samo sam ponovo lud. Prestravljen i siguran da će sve biti u redu.

Sara Novaković

Sve smo to i mi prošli, ali da li ja sada sve drugačije ili nam se čini jer smo sada mi u ulozi roditelja? Ja sam majka tri deteta. Prvo, žensko, izlazi iz puberteta. Drugo, muško, u pubertetu. Treće, muško, ulazi u pubertet. Svako dete je za sebe. Ćerka mi je relativno lako pregurala pubertet s obzirom na to da se bavi sportom. Naučila je da se odriče i da odoleva iskušenjima. Jedini problem je bio u komunikaciji sa mnom, rivalitet u odnosu majka i ćerka. Nije bilo lako, ali je prošlo.

Srednji sin je sada u pubertetu i sa njim imam više problema, škola, društvo, nezainteresovanost, letargija, pa malo i poroci. Pošto sam domaćica, imala sam vremena da budem pored njih, tako da sam uvek otkrivala kad nešto krene po zlu. Najvažnije je pokazati im ljubav i imati razumevanja za njihove probleme.

Za najmlađeg ne znam šta da kažem, jer tek počinjemo. Najveći problem je što su roditelji ostavljeni sami da se bore. Škola nema razumevanja za različitosti. Test na narkotike košta 1,270 dinara. Ako želite da ih češće kontrolišete, mesečno vam treba jako puno novca. Država ne vodi računa šta propagira, tako da kod omladine vlada beznađe. Ako neko i zna sta hoće, to je onda odlazak iz zemlje, što je moja ćerka već odlučila.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram