​Čudesan slučaj fantomskog penisa

Prošle nedelje, Brajan (koji je tražio da mu ne navodimo prezime) probudio se usred noći osećajući kako mu se ukrutila kita u gaćama. Mogao je da oseti njene konture u gaćama, i kako postaje sve veća, dok je njegova žena spavala pored njega. Da li bi ovo mogao da bude san, pomislio je. Ali gotovo smesta, optimizam ove mogućnosti je počeo da se urušava.

„Podigao sam kukove da bih ugledao budžu", rekao je, „i naravno, i dalje je nije bilo".

Pre godinu dana, Brajan, tridesetosmogodišnjak koji živi na srednjem zapadu, obavio je penektomiju – hirurško uklanjanje penisa. Otišao je kod lekara, žaleći se na nešto za šta je mislio da je genitalna bradavica, ali nakon par poseta specijalistima, saznao je da ima poodmakli slučaj retkog oblika raka kože. Lekari su mu preporučili penektomiju.

„To je bio loš dan", rekao mi je preko telefona.

Nekim čudom, od operacije povremeno ima osećaj da i dalje ima penis, kao fantomski ud.

Godinama su pacijentima koji osećaju fantomski ud govorili da je taj fenomen „samo u njihovoj glavi", ali danas, rezultati istraživanja pokazuju da 80 posto ljudi kojima je amputirana ruka ili noga osećaju deo tela koji više nije tu. Isto važi i za muškarce kojima je amputiran penis.

Ovaj fenomen su prvi put evidentirali neki škotski lekari krajem osamnaestog veka, koji su usput pomenuli fantomski penis, u obimnijem delu o fantomskim udovima, prema jednom novinskom članku. 1815. godine, škotski hirurg Endrju Maršal je opisao čoveka koji je izgubio ceo penis: „U slučaju V. Skota, kome je metak razneo penis, on je u patrljku koji je ostao, i koji je bio u ravni pubične kože, i dalje imao subjektivan osećaj glavića penisa", napisao je u svojim beleškama, koje su objavljene 1815, dve godine nakon njegove smrti. Još jedan škotski hirurg, Džon Hanter, opisao je nekoliko slučajeva fantomske kite u svojoj knjizi iz 1786, pod nazivom "Zapažanja o određenim segmentima životinjske ekomonije", uključujući i čoveka koji osećao toliko zadovoljstvo u svom fantomskom penisu, da je uspevao da ejakulira kroz svoj „patrljak".

Za razliku od fantomskih udova, za koje je poznato da izazivaju bol, fantomski penisi se češće povezuju sa zadovoljstvom.

Ali četrdesetosmogodišnjem Australijancu Vejnu Erlu njegov fantomski penis ne pruža nikakvo zadovoljstvo. Erl, osnivač CheckYourTackle, sajta posvećenog podizanju svesti o raku kod muškaraca i pružanju podrške žrtvama raka, 2014. godine je obavio potpunu penektomiju, da bi zaustavio širenje raka kože.

„I dalje se povremeno budim s njim, i ponekad imam osećaj da se digao, kada se moja žena Trejsi i ja ljubimo, mazimo, ili grlimo", napisao mi je na Fejsbuk mesindžeru. „To je jedan od najvećih razloga za moju depresiju, a i dalje osećam seksualni poriv, kao i bilo koji drugi muškarac. I dalje ti se luči testosteron, i telo ti se prilagođava, ali i dalje osećaš nagon i imaš fantomske erekcije. To nikako nije prijatno".

1950. godine, u časopisu Transakcije američke neurološke asocijacije, bostonski hirurg A. Prajs Heusner je opisao slučaj starijeg čoveka koji je „doživeo nesreću zbog koje mu je penis amputiran", koji je povremeno imao „bezbolnu ali fantomsku erekciju, koja nije bila izazvana nikakvim seksualnim fantazijama". Čovek je stalno morao da pogledava i proveri da li mu je penis još uvek na mestu ili nije.

Godinu dana kasnije, Alfred Kron – Minzebrok je objavio svoju studiju 12 muškaraca koji su preživeli rak tako što su se odlučili za amputaciju penisa, ostajući samo sa patrljkom. Sedmorica njih je prijavilo da osećaju fantomski penis, a dvojica od njih su taj fenomen povezivali s bolom.

1999. godine, dr C. Miler Fišer, neurolog iz Bostona koji je umro 2012, objavio je studiju slučaja jednog četrdesetčetvorogodišnjeg biznismena koji je imao rak kože penisa, koji se manifestovao kroz bolne otvorene rane, zbog čega je bila neophodna potpuna amputacija penisa. Posle operacije, prijavljivao je fantomske erekcije, često izazvane erotskom stimulacijom, kada bi ugledao lepu, mladu ženu. Fantomski penis je u suštini bio replika onog koji je imao, i prijavljivao je fantomski bol od rana koje mu je rak napravio.

Erl je šest meseci otkako je operisan svakodnevno osećao fantomski penis. „To je jedna od onih stvari o kojima ne pričaš sa lekarima u trenutku kada je doneta dijagnoza", rekao mi je. Opisao je duh svog penisa kao mentalno, emotivno i fizički bolno iskustvo, rekavši da mu je to bila jedna od najgorih stvari vezanih za rak.

„Kako je vreme polazilo, to se postepeno proredilo", napisao mi je, „i sada ga više ne osećam, ili sam nekako to uspeo da blokiram u mozgu, pošto mi je većina mišića zaduženih za erekciju i dalje na svom mestu".

Teorije o tome šta izaziva osećaj fantomskog penisa se stalno smenjuju. Većina istraživača veruje da je to rezultat nemogućnosti adaptacije mozga na promene nastale usled operacije. Drugi veruju da je povezan sa nervnim sistemom i kičmom.

Još manje se zna o uzrocima i tendencijama fantomskog penisa. Nedostatak grupa podrške za rak penisa, za razliku od ostalih vidova raka, znači da na internetu ima manje diskusija o ovom fenomenu.

Rezultati studijekoje je 2008. godine sproveo V. S. Ramahandran, neurolog sa Univerziteta u San Dijegu, i koji nije odgovorio na nekoliko naših zahteva za komentar, otkrivaju potpuno nove uglove fenomena fantomskog penisa: u svom istraživanju, Ramahandran je otkrio da trans žene koje su uklonile penis mnogo ređe prijavljuju osećaj fantomskog penisa (u oko 30 posto slučajeva), nego muškarci nad kojima je obavljena penektomija (oko 60 posto slučajeva).

Dodatno je intervjuisao 29 trans muškaraca i otkrio da je 18 njih iskusilo osećaj fantomskog penisa, uprkos tome što ga nikada nisu imali.

Ramahandran priznaje da je moguće da su ova fantomska iskustva izmišljotine, ili poremećena sećanja, ali navodi sedam razloga zašto veruje da nisu (Među njima su i sledeći: to što su pacijenti bili u stanju da do sitnih detalja opišu svoj fantomski penis, što nisu mogli svojevoljno da se otresu tog osećanja, i to što su mnogi od fantomskih penisa bili drugačiji od pacijentovog zamišljenog „idealnog penisa" po veličini, obliku i dužini).

Mat, osamnaestogodišnji trans student iz Severne Karoline, koji nije želeo da mu navodimo prezime, rekao je da je još pre puberteta prvi put osetio fantomski penis.

„U tom uzrastu, nisam zaista razumeo šta je to bilo – samo sam osećao nešto što očigledno nije bilo tu", napisao mi je u mejl. „Do doba kada sam naučio šta je seks, otkrio sve one zabavne stvari i ušao u pubertet (sa nekih 13 godina), počeo sam da se zezam sa tom idejom fantomskog penisa. Ovo verovatno zvuči baš uvrnuto, ali shvatio sam da mogu da ga osetim, ako se pretvaram da masturbiram kao cis muškarac. A pored toga, kada sam razmišljao o seksu, imao sam ono što bi moglo da se nazove 'fantomskom erekcijom'".

Nikada nije uspeo da doživi orgazam takvim vidom masturbacije, ali bio je blizu. Njegov „fantomski penis" je tu polovinu vremena. Kaže da mu oblik nije mnogo definisan, ali uglavnom ostaje konzistentan.

„Rekao bih da mogu da ga osetim da je dug nekih 12 santimetara", napisao je. „Nisam u stanju da stvarno identifikujem da li mogu da prepoznam njegove različite delove. Čudno je, ali fenomen fantomskih testisa se retko pojavljuje. Javlja se samo kada razmišljam o njima i pokušam da ih osetim. U suprotnom, to je više generalna ideja i osećaj da imam penis".

Za Mata, koji je pre nekoliko nedelja počeo da uzima testosterone (što je pojačalo učestalost osećaja fantomskog penisa), ovaj fenomen je gorko-sladak.

„Njegova pojava potvrđuje moju predstavu o sebi kao muškarcu, ali me zapravo i frustrira", kaže on. „Afirmativno je, u smislu da znam da sam muškarac, i da to i moje telo prepoznaje. S druge strane, pomalo je frustrirajuće osećati penis, a onda se pogledati u ogledalo i videti da tu nema ničega – a pogotovo ne nečega što bi moglo da se iskoristi za seks ili za mokrenje kao cis muškarac".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu