FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Kako se Pariz oporavlja od napada na Šarli Ebdo

Pariz čak i u svom najgorem izdanju ni najmanje ne liči na Njujork, gde mogućnost pravog nasilja nikad nije potpuno neočekivana.
12.1.15

Izuzetno je teško pomiriti čisto varvarstvo prošlonedeljnih prizora masakra sa spokojnom realnošću mesta na kom se on odigrao. Kvart u kom je izveden zloglasni napad na Šarli Ebdo, u 11. arondismanu, nalazi se nedaleko od predivnog Trga Vož, najstarijeg planskog trga u Parizu i svojevrsnog modela za sve otvorene stambene prostore koji su po izlasku iz Srednjeg veka postali tipični urbani pejzaž širom Evrope.

Reklame

Pariz čak i u svom najgorem izdanju ni najmanje ne liči na Njujork, gde mogućnost pravog nasilja nikad nije potpuno neočekivana — i gde je, zbog te latentne pretnje, suviše napadno prisustvo policije postalo samo još jedan sastavni deo konfiguracije grada. Ovde je moguće danima zaredom ne ugledati policajca, ne morate svaki čas iz predostrožnosti bacati pogled preko ramena niti zastati iz brige za sopstvenu telesnu bezbednost. To su samo dva razloga zbog kojih mi ne nedostaje Bruklin.

Bez logike "slomljenih prozora" i spektakularnog oružja dostojnog vojske koje američke snage reda i zakona danas nose čak i u malim mestima, pariska policija ne odaje utisak svemoćne sile (policajac koji je ubijen na ulici kod mesta zločina prišao je naoružanom napadaču na biciklu). Međutim, ako ćemo pravo, policijska značka među narodom ne izaziva ni ono bespogovorno poštovanje koje Amerikanci navodno osećaju prema svojim plavcima. Ovde ćete videti zgražavanje nad ubistvom policajaca na dužnosti, ali nećete doživeti naknadno idolopoklonstvo prema poginulim pripadnicima policije, kao što se nedavno desilo u Njujorku. Francuzi, bilo to dobro ili loše, jednostavno nisu bogobojažljivi na taj način.

Uopšte uzev, čak i prividno iskazivanje poštovanja prema vlasti ili bilo kakvoj hijerarhiji ovde teško uzima maha. Vozeći se metroom, videćete sve vrste Parižana, uključujući trudne žene, kako bez stida preskaču ogradu, čikajući apatične čuvare stanice nek samo probaju da ih popreko pogledaju. Konobari rutinski drsko odgovaraju gostima, dok taksisti čačkaju nos pred putnicima. Pariz je jedini glavni grad na svetu koji znam u kom će vam izvaditi utrobu ako zatražite čišćenje cipela. Što će reći, nekom sa strane može da izgleda kako se ovde svi trude da uvrede svakoga.

Reklame

U izlozima apoteka, kojih praktično ima na svakom ćošku, videćete ogromne slike golih tela (uključujući majki i dece); prostitutke, njihove mušterije i makroi mešaju se na trotoaru sa školskim đacima, porodicima i turistima. Obeležja verskog simbolizma — konkretno, feredže— kontroverzno su zabranjena u državnim školama. Bukvalno i nimalo slučajno, ovde ništa nije sveto. Ono što Francuzi zovu laicité — sekularizam — čini eksponencijalno veći deo nacionalne psihologije od srazmerno mlitavog američkog koncepta odvojenosti crkve i države.

"Nekom sa strane može da izgleda kako se ovde svi trude da uvrede svakoga."

I to je jedan veliki deo razloga zašto je ubistvo desetorice karikaturista u dobro poznatom ali ne bog zna kako ubitačnom satiričnom listu potresao ovaj grad i zemlju do temelja, nateravši oko 35.000 ljudi da se okupi na Trgu Republike: bio je to napad na čitav jedan način života.

U sredu uveče, dok su prijatelji slikali masu okupljenu na Trgu za Instagram, a Fejsbuk vrvio od izjava "Je Suis Charlie", televizijske stanice su u nedogled emitovale snimke do zuba naoružanih policijskih odreda nekim čudom nalik američkim kako u timovima upadaju u stambene blokove Kroa Ruža, predgrađa obližnjeg grada Reimsa, gde su uhapsili nekoliko neimenovanih građana. Prema medijskim izveštajima, lokalna omladina im se sve vreme rugala.

U petak izjutra, lov na napadače pretvorio se u krizu sa taocima, kada su se dva brata osumnjičena za ubistvo, Said i Šerif Kuači, našla zatočena u industrijskom kompleksu, okružena policijskim helikopterima i oklopnim vozilima, odjednom otvoreno izloženim teškim naoružanjem državnih snaga reda i mira — da bi potom, očekivano, braća bila i ubijena.

Reklame

Važnije je napomenuti, iako se desnica trudi da sve to predstavi samo kao rat Islama i Zapada, da su braća Kuači rođena ovde i podjednako državljani Francuske kao i deca iz blokova koja su začikavala policajce. Intelektualci sa kojima sam pričao većinom se slažu da Francuska sramotno ne uspeva da integriše čak ni Arape, Afrikance i Muslimane rođene u ovoj zemlji — što je već duže vreme dobro poznata činjenica zbog koje su posle ovih napada svi ponovo postali nervozni.

"Braća Kuači su rođena ovde i podjednako državljani Francuske kao i deca iz blokova koja su čikala policajce."

Na više načina neobična je podudarnost što je upravo juče objavljen dugo očekivani šesti roman najslavnijeg i najvažnijeg francuskog živog pisca Mišela Uelbeka, Soumission (Potčinjavanje) — antiutopijska priča smeštena u blisku budućnost u kojoj je Islam bukvalno pokorio Francusku.

Uelbek (koji je posle napada prekinuo promociju romana i trenutno se nalazi pod policijskom zaštitom), dočarao je neprijatan ali svakako autentično doživljen aspekt kulture koja sve više vidi sebe (a inteligentni ljudi ne moraju da se slože do koje je mere to viđenje razumno) kao egzistencijalno ugroženu narastajućom unutrašnjom pretnjom. Zbog toga se svi – beli ili tamni, liberalni ili konzervativni – slažu oko jednog: da je Marina Le Pen, miljenica ksenofobične desnice, jedina prava dobitnica ovog užasnog pokolja. Njena odjednom verodostojna partija, Nacionalni front, svakako će dalje graditi na ovoj nepriličnoj skorašnjoj dobiti.

I šta sad da se radi? Liberté, égalité i fraternité slavne su reči u ovoj zemlji. Ali mnogo ređe se citira naknadna modifikacija koja je tom izrazu dodala uslovnu ou la mort (ili smrt). Na bdenju žrtvama napada, Parižani su se okupili zbog liberté, a većina makar formalno podržava egalité. Ali gotovo sigurno nećemo poslednji put prisustvovati smrti iz iste jednačine ako ovi otuđeni mladi ljudi nekako ne budu naterani da osete bilo kakvu vrstu fraternité.